ИЗВОРИ РУМУНСКЕ ПОЛИТИКЕ

Зоран Милошевић

 

  • Румунска политика тежи да створи «Велику Румунију», при чему није дефинисала где се завршавају границе замишљење државе. Јасно је само да када освоји жељени део територије, Румунија проглашава ову нову територију, наравно уз становништво, «својом» и покреће механизме прикључења држави
  • Због тога Румуни постојано тргују својим геополитичким положајем, што их приморава да често мењају страну изазивајући код дојучерашњих савезника згражавање. Међутим, скоро свака промена стране Румунији је доносила проширење државне територије
  • Други извор румунске политике је асимилација становништва, тј. наметање идеологије румунизма
  • Трећи извор је постојано антисловенство, посебно русофобија, јер у Букурешту сматрају да је Русија главна препрека стварању «Велике Румуније»

 

Крим и догађаји око овог полуострва у неколико наврата определили су судбину и спољну политику становништва које живи на територији данашње Румуније. Кримски рат 1853-1856. године између Русије и Турске, као и недавни повратак Крима у састав Русије рефлектовао се на стварање румунске државе и њену спољну политику.1 Наиме, ако су се крајем XIX века формирали обриси идеологије румунизма, данас је то већ политичка традиција, утврђена и недавним редефинисањем спољне политике Румуније.2

СУШТИНА ИДЕОЛОГИЈЕ РУМУНИЗМА

 

ИДЕОЛОГИЈА «НАЦИОНАЛНОГ» УЈЕДИЊЕЊА КАО ИНСТРУМЕНТ ЕКСПАНЗИЈЕ

 

Но, идеологија «националног уједињења» показала се само као инструмент даље експанзије на рачун Русије, Бугарске и Србије. Румунија претендује на Добруџу, иако тамо не живе Румуни, целу Бесарабију, Трансилванију и Буковину. Тако се формирала политичка позиција током XX века да је «главни циљ Румуније отимање територија од Русије». После Првог светског рата Румунији је то пошло за руком, када се увећала за више од два пута. Тако се у европској политици појавио «феномен Велике Румуније» који је реализован у оквиру Версајског система.

Но када је «Велика Румунија» створена народ  није дочекао правду. Напротив! Идеологија румунизма претворила се у насиље над нерумунским становништвом, тј. националним мањинама, тако да је држава себи створила непријатељско окружење, а све је упропашћено пред и током Другог светског рата.

После окончања «хладног рата» идеја «Велике Румуније» добила је нови ветар у леђа, са циљем присаједињења Молдавије. Резултат те борбе је и подела Молдавије, тј. стварање (проруске) Придњестровске Молдавске Републике, што је био и повод за краткотрајни рат 1992. године, када се у конфликт активно укључила и сама Румунија (кадровски, војном техником, обавештајно итд). Успешном одбраном Придњестровске Републике Румунија је морала да заустави процес преузимања Молдавије, најмање из два разлога, без одвојене републике није био даљи продор до Јужног Бута, а онда је све губило смисао. Друго, отпор молдавског јавног мњења у том тренутку није било на страни Румуније.

Од тада Румунија мења стратегију и креће на финансирање различитих организација «Румуна из иностранства, а посебно у окружењу ради ширења румунизма». У ширењу румунизма посебно место је додељено образовним институцијама и медијима, а држава је стипендирала све оне младе из иностранства који се изјасне као Румуни. На тај начин тренутно у Румунији је окупљено око 10.000 студената из иностранства, углавном из Молдавије, Мађарске, Украјине, али и из Србије.

Особености појаве румунске државе и потом изградња њене спољне политике формиране су током политике уједињавања књажевства Молдавије и Влашке у јединствену румунску државу. Управо појава румунске државе је главни резултат Источног рата (Кримски рат) 1853-1856, што је изменило однос снага у међународној арени. После овог догађаја створени су ослонци (извори) спољне политике нове државе, а којих се придржавала у свим фазама њеног постојања, посебно током Другог светског рата и током посткомунистичке демократије.

Ако се румунска спољна политика посматра у историјском контексту, онда се јасно сагледавају њене константе чији је циљ коришћења европских противуречности како би се „ујединило сво румунско становништво“.

Не мала помоћ у првој фази румунској политици стигла је управо од Русије. Наиме, према чл. 22 Париског мировног споразума од 18. марта 1856. године, којим је завршен Источни рат, Русија је уступила Молдавском књажевству (формално Османској порти) неке територије Јужне Бесарабије (Измаилски и Кагулски округ) укључујући и Белгородски округ. Русија је тако изгубила више од 5000 km2 и себе лишила излаза на Дунав. Ову руску жртву Румуни углавном нису доживели као поклон православној и савезничкој држави, већ као подстицај да траже нове територије. Због „кајања“ Русије и амбиција Букурешта питање Јужне Бесарабије је, уместо да постане тачка сарадње и разумевања преобраћено у вишедеценијски спор и болну тачку румунско-руских односа.

Када се, дакле, 1859. године појавила Румунија, уместо да се орјентише на Русију влада у Букурешту се окренула Француској, тако да је њен главни покровитељ постао Наполеон III Бонапарта. Савез је трајао до разбијања Француске у Франуцуско-пруском рату 1870-1871. године. Потом се Румунија орјентише на Русију, како би добила пуни суверенитет од Османске империје. У оквиру руско-румунских преговора у Ливадии у септембру 1876. године постигнут је неформални договор о томе да ће Русија признати Румунију као независну државу, а у случају територијалним промена у Османској империји да ће те територије припасти Румунији у замену за пролаз руске војске преко њене територије. Потом је то преточено у политичку конвенцију и војни уговор о условима проласка руске војске преко територије Румуније (4. априла 1877). Недељу дана касније Русија је објавила рат Турској. Резултат Руско-турског рата прво је дефинисан у прелиминарном Сан Стефанском уговору од 19. фебруара 1878. године, по коме Румунија стиче статус независне државе. Тако је било и после ревизије Сан Стефанског уговора на Берлинском конгресу 1878. године. Према члану 43, 45 и 46. Румунија је имала обавезу да Русији врати јужну Бесарабију, а као компезацију добија Северну Добруџу и острва делте Дунава, али и острво Змија у Црном мору.

Овде је интересантно, да иако у Јужној Бесарабији, становништво није било у већини румунско, да се влада сагласила са овом одлуком пре рата, владајући кругови у Букурешту су изразили буру негодовања, развијајући снажну антируску кампању. Да би Русија приморала Румунију да испуни договор морала је применити доста претећу реторику, посебно напоменувши да ће разоружати румунску армију. Овај „инцидент“ оставио је видно трага у сећању оба народа, а код Румуна је зачетак русофобије и окретања Централним силама. На таласу русофобије, 18. октобра 1883. године Румунија, Немачка и Аустро-Угарска су закључили тајну политичку и војну конвенцију, коју су више пута продужавали (1892, 1896, 1902. и последњи пут 1913. године). Ова конвенција Румунију је претворила у сателит Немачке и Аустро-угарске и била је усмерена против Русије. Конвенцијом, немачки и аустроугарски генерали су добили право да користе румунску армију за деловање на јужном делу руског фронта у будућем рату. Осим тога, овом конвенцијом Румунија је добила и антисрпски политички задатак да буде физичка препрека Русији до Србије.

Нови преокрет у спољњој политици Букурешт је извео током Балканског рата 1912-1913. године. Током Првог балканског рата који је започео Балкански савез (Бугарска, Србија, Грчка и Црна гора) против Турске, Румунија је чувала неутралност, али је себи поставила циљ да не дозволи територијално увећање својих јужних суседа без властитог пропорционалног територијалног увећања. Тако је уценом и војном претњом Румунија од Бугарске добила град Силистриј и околне земље, као и територије на десној обали Дунава (Петербургшки протокол, од 26. априла 1913. године). Други балкански рат 1913. године дао је Румунији одличну прилику да прошири своје територије. Извршила је мобилизацију армије (20. јуна 1913. године) и потом заузела северне пределе Бугарске, избацивши је тако из даље борбе. Према Букурештанском мировном уговору од 10. августа 1913. године којим је окончан Други балкански рат Румунија је добила не само Силистрију са околином, већ и земље Јужне Добруџе (око 7.695 km2), те 286.000 нових становника (пре свега Бугара, Срба, Турака и Татара). После Букурештанског мира Румунија је имала 138.000 km2 површине и 7.540.000 становника. Тако је Румунија стекла првенство на Балканском полуострву (по броју становника, територији и војном потенцијалу). Резултат Балканских ратова је био и тај да је Румунија стекла статус „балканског жандара“.

Речни статус Румуније променио је и однос Русије према овој земљи. Наиме, када је почео Први светски рат Румунија је одбила да испуни савезничке обавезе према Аустро-Угарској и Немачкој, а Русија јој је за узврат признала право да у одређеном моменту анексира одређене територије Аустро-Угарске, а да се у Буковини граница повуче према етничком принципу (споразум је потписан 18. септембра). До тада Румунија заузима неутралну позицију. Другим речима, Румунија је, заправо, била и миљеница историје, јер се ширила углавном мирним путем и политичком трговином. Познати руски историчар В. Н. Виноградов овај споразум Русије и Румуније означио је као „велику победу Букурешта“. Румунија је добила што је желела за обећање војне и политичке неутралности током рата Аустро-Угарске и Русије.

Овај моменат је важан јер је румунска елита створила успешан образац како да дође до жељеног циља без рата. Стратегија је сачињавала обећање неутралности, дипломатску игру „седења на две столице“, демонстративно показивање да ће ускоро ступити у рат против Аустро-Угарске и одлагање тог потеза, манипулација са јавним мњењем и на крају добијање гаранције на максимално територијално ширење, при том без чврстих властитих обавеза, ако ступи у рат на страни Антанте.

Крајем 1915. године користећи се тешким положајем руске армије у Галицији, Румунија је у оквиру политичке трговине добила чврста уверења од држава Антанте да ће ако уђе у рат против Аустро-Угарске добити максимално територијално проширење, осим Трансилваније, Буковину до реке Прут, Угоршчину до реке Тисе и цео темишварски Банат (насељен углавном Србима). Споразум је потписан 4. августа 1916. године у Букурешту. Румунија се обавезала да уђе у рат против Аустро-Угарске не касније од 15. августа 1916. године. Румунија је Аустро-Угарској објавила рат 14. августа и покренула армију преко Јужних Карпата ка Трансилванији. План није успео, румунска војска је разбијена у Трансилванији и у Добруџи. Румунија је 1916. поражена, при чему је Букурешт био заузет 6. децембра. Губици румунске армије износили су приближно 240.000 војника, тј. 29 одсто бројног стања. Русија је због тога морала послати у Румунију 15 корпуса (48 различитих дивизија), тј. приближно четвртину своје армије.7

Фебруарска револуција у Русији је све променила. Већ у пролеће 1917. године у руској војсци је почео пад дисциплине, док је обуку румунске војске преузела Француска војна мисија, преобраћајући је у значајну војну силу. У условима пуцања руског фронта и фактичког изласка Русије из рата у јесен 1917. године Румунија је решила да ситуацију искористи и заузме Бесарабију, што је лако и учинила.8

ИСТОЧНА ПОЛИТИКА РУМУНИЈЕ

 

Источна политика Румуније у периоду 1917-1945. године карактеристична је по „Бесарабијском питању“. Да подсетимо у то време на овој територији било је у структури становника само 47 одсто Молдављана, не и Румуна. Иако је 1917. године румунска елита контролисала мање од 30 одсто своје територије, нису заборавили на територијалне претензије према Русији, при чему је распад Руске империје и заузимање власти од стране бољшевика помогао овим амбицијама.

Да би сачувао освојено од Русије, Букурешт је предложио Енглеској влади да румунска армија узме учешће у борби са совјетима. Уз подршку западних сила Румунија је заузела Бесарабију („при чему улазак војске не може утицати на будућност покрајине“). Тако је 13. јануара заузет Кишњев, а совјети су, због тога, прекинули дипломатске односе са Румунијом. У таквим условима 9. априла 1918. године донесена је декларација локалног парламента о „Молдавској демократској републици (Бесарабији) и границама које се крећу између реке Прут, Дњестра, Дунава и Црног мора и старим границама са Аустријом“. Совјетска дипломатија није прихватила анкесију Бесарабије.

На другој страни Немачка је решавање „бесарабијског питања“ наплатила одузимањем Румунији Добруџе и територија на Карпатима, а румунска трговина реком Дунавом прелазе под контролу Немаца и њених савезника. Румунска армија се разоружава и демобилизије. Поред овога, румунска држава је преузела обавезу да плати пет милијарди лева. То је била цена решавања „Бесарабијског питања“ и тежње стварања „Велике Румуније“. Потом је кренула насилна румунизација становништва Бесарабије, посебно преко образовних институција. Уведен је обавезни румунски језик, у програме је уведене румунска култура итд, иако је 92 одсто родитеља желело да им деца уче на руском језику. Већ тада је било јасно да формирани идентитет Молдављана није румунски (себе су доживљавали као „руске Молдављане“) и да су „према овим имали етничку дистанцу које су називали Циганима“.

Заузимање Бесарабије потврдило је други извор румунске спољне политике, а то је увећање броја становника на основу асимилације нерумунског становништва.

Присаједињем Бесарабије Румунији насилна румунизација проширила се са језика и у економску сферу (подржавани су издашним државним финансирањем они који су се јавно изјашњавали као Румуни), па чак и на религиозну. Пошто локално свештенство није са одушевљењем дочекало румунску војску, Букурешт је почео да доводи свештенике из Румуније са циљем одвајања верника од Руске цркве и њихове интеграције у Румунску православну цркву.

У међувремену се опет променила ситуацију на међународној арени. У јесен 1918. видео се крах Четворног савеза, па је Румунија опет променила страну, а потом је окупирала Буковину (где су живели Малоруси који нису хтели у Румунију), те је идеја о „Великој Румунији“ поново угледала светло дана. Румунија је у том тренутку поред окупиране Бесарабије и Буковине захтевала Трансилванију, Кришани, Марамуреш, део Баната и јужну Добруџу, што ју је опет сукобило са Совјетском Русијом. Тек после придобијања свих ових земаља Румунија је, према замисли њених стратега, могла да се интегрише  у европски систем међународних односа, тј. тек као велика држава.9

Иако су политичке основе стварања „Велике Румуније“ биле спорне, спорна је била и етничка компонента становника територија које је Румунија желела. На пример у Бесарабији је у том моменту живело 2.239.300 становника, од којих је 921.000 себе сматрала руским Молдављанима (47,6 одсто), 382.000 Малорусима (19,75), 228.000 Јеврејима (11,8) и 155.700 Русима (8 одсто). Било је и 103.200 Бугара, 60.000 Немаца и других. У другим окрузима већини су чинили Малоруси, Јевреји и Руси. Но, румунска елита је поступала слично као Хрвати током последња два века.10 Територију коју су сматрали својом претходно су у медијима проглашавали „старом румунском територијом коју су потом населили Руси или неко други, односно на којој су Румуни асимиловани“. Сада је требало све исправити и становништво учинити оним што јесте – Румунима.11

Да би сачувала окупирано Румунија је ушла у савез са Пољском, која је имала сличну „источну политику“. Таква политика је обе државе сукобила са Црвеном армијом.

Ипак, морамо нагласити да се од 1917. до 1920. године Румунија територијално проширила са 137.903 на 294.967 km2, а у становништву са осам на 16 милиона становника. Ипак, може се рећи да је румунска политичка елита пројавила завидну упорност у изградњи и ширењу државе, али је при том манифестовала задовољујућу политичку слепоћу. Осим што није хтела да види јачање Совјетског Савеза, није хтела да прихвати да становници нових територија нису Румуни. Због тога „Бесарабијско питање“ није решено ни те 1920. године. Због тога се Румунија претворила у вишенационалну државу са свим последицама које из те чињенице проистичу. Букурешт је због тога све оне који нису прихватали да су Румуни лишила или политичких права или систематски излагала дискриминацији и асимилацији, без обзира на прихваћање међународне обавезе.

Година 1936. постала је преломна у спољној политици Румуније. Наиме, Хитлер је милитаризовао Рајнску област, што је ослабило позиције Француске у Европи, на шта је Париз реаговао стварањем бројних савеза. Букурешт се тада преорјентише на Велику Британију и нацистичку Немачку, што јој је омогућило да спроводи терор над нерумунским становништвом. Године 1938. Румунија је донела закон којим је извршена принудна румунизација презимена становника тадашње државе, а после формирања краљевске диктатуре забрањене су све новине и књиге, осим на румунском језику. Све новине и издања која су објављивана на руском, српском, немачком, јеврејском и другим језицима су угашена. У марту 1939. године Румунија је са Немачком закључила економски споразум који је значио крај њене независности.

Ипак, неколико месеци касније Совјетски Савез је уз прећутну сагласност Берлина повратио Северну Буковину и Бесарабију у свој састав, од чијих територија је створена Молдавска ССР. Тиме је био завршен процес стварања Молдављана као посебног народа, кога румунске власти нису признале. Потом је Румунија остала без Северне Трансилваније и јужне Добруџе. На тај начин крајем 1940. године „Велика Румунија“ је изгубила огромну територију и престала да постоји као геополитичка реалност.

Због ових губитака нацистичке и фашистичке румунске организације жељне „Велике Румуније“, а посебно „Гвоздена гарда“, приморавају краља да абдицира, а власт преузима Антонеску, који је државу претворио у „национал-легионарску државу“ и дефинитивно стао на страну нацистичке Немачке. Државна политика поново стаје на идеје стварања „Велике Румуније“, при чему су апетити порасли „до Урала“ („стварање румунске империје до врата Азије“). То је био мотив Румуна да узму учешће у нападу нацистичке Немачке на СССР. Тадашњи румунски патријарх Никодим пружио је подршку Антонескуу и кренуо са „активном мисионарском акцијом на југозападу Совјетског Савеза, са жељом да се продре што даље на Исток, грубо нарушивши канонску територију Руске православне цркве“. Патријарх је забрањивао црквенословенски језик у богослужењу и инсистирао да се литургија и молитве могу чинодејствовати само на румунском језику. Све ово помешано је и са агресивним антисловенством и русофобијом. Наиме, тадашња букурештанска новина „Акциун“ (децембар 1941. године) писала је да у Новом поретку „Све Словенске и словенизоване народе треба преселити у Сибир“.

Хитлер је дао сагласност да се Румунији припоје Бесарабија, Буковина и међуречје Дњестра и Јужног Буга. Румуни су, између осталог, том приликом починили књигоцид, попаливши и уништивши све руске књиге, па и оне на староруском језику. Настао је и други талас насилне румунизације и асимилације становништва, пре свега преко образовних институција. Наређена је чак и румунизација словенских имена и презимена.

Ослобођење је дошло у марту 1944. године, а августа исте године је ухапшен Антонеску, а Румунија поново мења страну, тако да је 1944-1945. године румунска копнена војска ратовала у саставу СССР-а. Сама Румунија се, потом, нашла у саставу Источног блока све до 1989. године, када се догодила „Децембарска револуција“ која је променила ход румунске историје, тј, одвела државу у руке евроатлантиста.12

У јануару 1994. године Румунија је као прва од бивших комунистичких држава ушла у НАТО „Партнерство за мир“, а у априлу 1997. је поднела захтев за улазак и у саму алијансу, што је услишено у фебруару 2004. године.

ПОЛИТИКА РУМУНИЈЕ ПРЕМА РЕПУБЛИЦИ МОЛДАВИЈИ

 

Нови спољнополитички курс Букурешта је убрзо постао јасан, а дао је приоритет евроатлантским интеграцијама, развој „посебних“ односа са Републиком Молдавијом до њене реинтеграције у Румунију, развој добрих односа са Мађарском (у оквиру НАТО и ЕУ) са циљем решавања проблема мађарске мањине у самој Румунији, неутрализација утицаја Руске Федерације у Румунији и региону. Данас је овај курс допуњен само инсистирањем на томе да се Румунија види као главни субјект решавања регионалних проблема (на Југу и Истоку Европе) и главни помоћник оним државама које желе у НАТО и ЕУ. Другим речима, Букурешт је претендовао на улогу посредника између држава црноморског региона и држава ЕУ и НАТО, како би из посредништва извукао за себе велике добити. Запад је Румунији омогућио такву улогу, али је то плаћено прихватањем НАТО војних база, размештањем америчке авијације и противракетног система, тајних затвора ЦИА, учешћем у америчким војним авантурама (у Авганистану Румунија има око 1.800 војника, што је осмо место од 50 држава које овде имају војску), итд.

Ипак, аналитичари сматрају да је Румунија превише дала, а добила тек обећања. Наиме, у политичким и војним круговима ЕУ и НАТО Румуне сматрају аутсајдером при доношењу одлука. Највећи доказ је „Стратегија ЕУ према Црном мору“, која је усвојена 20. јануара 2011. године, где Румунија није успела да наметне своје ставове и погледе.

На крају, може се рећи да је Румунија заиста вешто користила међународне противуречности да увећа своје територије и број становника, пре свега асимилацијом словенског, али и другог, становништва. За то никада није одговарала, чак је и после Другог светског рата вешто пребегла из нацистичког табора у комунистички. Сада се поново очекују промене, а са тим се отвара и питање хоће ли Румунима успети да поново превари победнике?

 

Рад је објављен у зборнику “АНАТОНИЈА РУМУНСКЕ ПОЛИТИКЕ”, који обилује квалитетним анализама, због чега га препоручујемо читаоцима

 

ТАКОЂЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМЕО И НОВУ КЊИГУ “РУМУНИЈА И РУМУНИЗАЦИЈА СРБА”

 

Наруџбине на телефон 064 / 224 334 9

 

ИЗВОРИ: 

1 И. И. Пирожник, Геополитика в соременном мире, Учебное пособие, «ТетраСистемс», Минск, 2008, стр.169-171.

2 Е. С. Хотькова (рук.), С. М. Ермаков, В. Б. Каширин, О. Е. Лушников, Д. А. Мальцев, С. А. Михайлов, Особенности возникновения румынской государс-твенности и исторические корни её внешней политики, у зборнику: Румыния,  Истоки и современное состояние внешнеполитического позиционирования гос-ударства, Москва, РИСИ, 2013, стр. 7-20.

3 Louis Althusser, O ideologiji in ideoloških aparattih države, u zborniku: Ideologija in estetski učinek, Ur. Zoja Skušek –Moćnik, Cankarjeva založba, Ljubljana, 1980, str. 35-99.

3 Валентин Михайлов, Балканы как пространство проблемной наднациональной идентичности, http://www.perspektivy.info/oykumena/balkan/balkany_kak_prostranstvo_problemnoj_nadnacionalnoj_identichnosti_2014-02-21.htm

4 Види: Александар Дугин, Основи геополитике, геополитичка будућност Русије 1, Екопрес, Зрењанин, 2004, стр. 334-335.

5 Види: Зоран Милошевић, Источна (гео)политика Ватикана, у зборнику: Небеска геополитика, Центар академске речи, Међународна словенска академија, Шабац-Москва, 2016, стр. 44-64.

6 H. Аврейски Балканският геополитически възел и великите сили, Геополитика, №1, Москва, 2008, стр. 28-65.

7 Владимир Ястребчак, Феномен “Великой Румынии” и румынская дипломатия в годы Первой мировой войны, у зборнику: Восточная политика Румынии в прошлом и настоящем (конец XIX − начало XX вв, Приднестровский государственный университет им. Т. Г. Шевченк, Москва, 2011, стр. 21-34.

8 Види: Кирил Шевченко, Украјинска држава и њене перспективе у оценама Романа Дмовског, у зборнику: Украјинско питање данас, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Шабац, 2015, стр. 25 – 33.

9 Види: Рустем Вахитов, Балканско место развоја у учењу евроазијаца, у зборнику: Србија и Евроазијски савез, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Српско одељење Међународне словенске академије, Шабац-Београд, 2016, стр.  19-23.

10 Зоран Милошевић, Евроазијски савез у програмима српских парламентарних политичких партија, у зборнику: Србија и Евроазијски савез, приредио Зоран Милошевић, Центар академске речи, Српско одељење Међународне словенске академије, Шабац-Београд, 2016, стр.

11 Румыния как инструмент западной антироссийской политики, http://minaev.ucoz.net/news/rumynija_kak_instrument_zapadnoj_antirossijskoj_politiki_video/2012-10-08-236

12 Види: Т. Г. Биткова, Румыния и Евросоюз: Идеология сближения и присоединения, Российская академия наук, Москва, 2003.

 

ИЗВОР: Центар академске речи