Измештено и потопљено благо манастира Добрићево у Херцеговини

  • Опис налаза приликом Цвијићеве посете манастиру Добрићево 1911. године пружа драгоцене податке о манастиру који је шездесетих година двадесетог века измештен на другу локацију, због изградње бране за акумулацију Билећког језера. Осим Добрићева, измештен је и манастир Косијерево, Перовића мост, мноштво нагробних споменика, стећака, и других археолошких налаза који се данас налазе расути по музејима широм БиХ, Црне Горе, Србије, САД…, а такође расељено је и на десетине српских села. Под водом је остало велико археолошко благо, укључујући и римско насеље у Панику, највеће на простору БиХ, са луксузним грађевинама, купатилима, термама, и богатим мозаицима

                                      Манастир Добрићево; фото Википедија (Мартин Брож)

Као за све манастире у Херцеговини, тако и за Добрићево постоји предање, да га је основао цар Константин на путу из Рима за Цариград, нашавши да је његово место добро. (1) Подигнут изнад свеже Требишњице, једине реке тога очајно сувог среза, и са нешто шуме и зеленила у једној иначе готово голој карсној пустињи, манастир је, доиста, престављао малу културну оазу и остављао врло пријатан утисак. Данас, на жалост, он је још увек деломична рушевина, јер су га аустријске чете, у свом бесном насрту, много оштетиле 1914-1915. године.

Манастир се не помиње ни у једном једином извору пре XVIII века. Његов печат, истина, очуван у два примерка, ставља оснивање манастира у XIII век, али су ти подаци врло несигурни. (2) Прво с тога, што је датирање у њима по Христу (аспг и асгв), а не од створења света, како је редовна појава код свих наших споменика тога доба; друго, што је језик у њима несумњиво каснијег типа, исто као и правопис и што се ни та два печата не слажу у датуму. Један даје годину 1283, а други несигурно 1232. (јер гв не значи ништа). Врло је вероватно, да је овде место аспг или хаспг стало зспг, што би одговарало години 7282 или 1774. У сваком случају из: самих печата не могу се извести никакви сигурни закључци о старини манастира.

Манастир је ипак старији од XVIII века. То се види по том, што његов први помен из 1704. год. показује очевидно постојање манастира пре тога. Тада је, на име, Јован Даковић купио једно еванђелије у јеромонаха Софронија Добрићевца, иначе пореклом Гачанина. (3) Значи дакле, да манастир постоји од раније и да у њ долазе већ и људи који нису из најнепосредније близине. Изгледа, међутим, да је манастир био једно време више познат по свом суседном селу Дубочанима.

У Завалском. Општаку међу херцеговачким манастирима место Добрићево долази име Дубочани, па се наводи редом 11 јеромонаха и 5 ђакона из те обитељи. Један између њих, Теодосије, био је, вели се ту, чак игуман требињског манастира, не зна се да ли Тврдоша или Дужи. Ако је био у Тврдошу, онда би то био непосредан доказ више, да је Добрићево постојало у XVII веку. Даљи, трећи доказ, да је манастир доиста постојао у XVII веку, јесте његов живопис; потпуно исти као и у Завали и Мостаћима, за које се цркве зна, да су живописане у време патријарха Пајсија. Најпосле, у самом олтару, преко живописа, налази се један графито, који изрично вели, да се марта месеца 1672. ту нешто „саградило“. Према том свему, остаје ван сваке сумње, да је манастир постојао бар од XVII века.

Све, што данас има манастир од својих ствари, потиче из XVIII века. Иконостас му је из 1745. год., а подигнут је прилозима добрих људи. Највише се при том истакао поп Божо Бајовић (4), који је за израду довео и нарочитог мајстора из Рисна, зографа Рафајла Димитријевића. Други један изограф, који је радио по његовој жељи и наредби, беше неки Теодор. (5) На једној икони Св. Симеона и Саве из 1757. има чак и једна мала биографија Савина, са познатим родословом Немањића „† колhна Аугуста кесара“.

Утвари су, исто тако, или из XVIII века или још ближе, као и све књиге у оскудној библиотеци. Сиромашан и у једној области, која је имала у суседству и других и угледнијих манастира (у непосредној близини је Косијерево, мало даље Дужи), а била увек убога, Добрићево је живело у главном од добровољних прилога. Његови калуђери одлазили су у свет, у прошњу, и отуд доносили за манастир честе и доста обилате прилоге.

Од босанских вароши највише им се одазивало Сарајево и у њему богата кућа Селаковића, чији се дарови, у три нараштаја, помињу од 1745-1801. год. Сарајлије су, у самом манастиру, подигле и једну ћелију, која се још увек зове „сарајевска“. У манастиру се прича, да су Сарајлије, бежећи од куге, по дуже времена остајале у Добрићеву, из опрезности исто толико колико и из завета.

Од манастирских калуђера путника најревноснији је био јеромонах Софроније, који је добио у Банату читаво туце разних црквених руских књига. Њих су му куповали наши добри хришћани, нарочито у Итебеју и Сенмиклеушу, и за своју душу прилагали далеком херцеговачком манастиру. Сиромах Софроније и умро је на таквом једном путу у иловачком манастиру (пре 1750. год. (6) Један од калуђера допро је чак и у Русију и у једној књизи са одушевљењем бележи 1778. спомен осталој братији, какав је утисак оставила на њ православна Москва са својим црквама и манастирима, и са свим богатством Катаринине царевине.

У другој једној књизи, коју је поклонио гроф Матија Bлaдиcлaвић, дато је неколико врло занимљивих и непосредних вести о тој херцеговачкој породици у Русији. (7)

Отресити и активни херцеговачки калуђери из Добрићева имају доста угледа и стичу видна места и ван своје обители. Год. 1758. помиње се Филотеј Стефановић, „житель манастира Добрићева“ као „намесникъ митрополие валевске и санчака зворничкога“. (8) Захарије Парежанин био је пред крај ХVIII века неколико година ефимер у Сарајеву. Дионисије Балаћ, Добрићевац, обновио је 1817. манастир Косијерево. (9) Данас је Леонтије Нинковић, добрићевски калуђер, архимандрит у Дечанима. Добрим делом с тога, што су добрићевски калуђери одлазили у свет, допирале су понекад њихове књиге и утвари на разне стране; не само у наше манастире као Житомишљић и Завалу, него и много даље. Два добрићевска рукописа, оба из ХVIII века, доспела су чак у берлинску библиотеку, а један у бечку (10).

Манастирско предање врло је живо, као што је уопште жива сва народна традиција у овом брђанском, борбеном и патријархалном крају. По том предању, манастир је пропао први пут 1649, „када су Млечићи ишћерали Турке из Рисна!“. Озлојеђени, Турци су, вели се, напали и оплачкали манастир. Пријатељ калуђера, неки Јакуп-ага Јакуповић, узалуд је покушавао да спасе Добрићево од те напаста. Кад је у борби с нападачима сам погинуо, калуђери бише присиљени да плате крвнику и да претрпе нове прогоне. Ради тога, од страха, они напустише манастир и пођоше куд који. Тек после осамдесет година, око 1730. обновљен је манастир поново; а обновио га је један калуђер манастира Св. Луке из никшићке жупе.

Друго страдање манастира било је за време херцеговачког устанка и турског ратовања с Црном Гором и Србијом, 1875-1878 године. Као сви народни људи и добрићевски су калуђери учествовали у покрету и ради тога навукли на се турски гнев. Слично се догађало и под Аустријом. За време устанка 1882. манастир је био војнички поседнут и посада је у њему остала све до 1890. год. „Ни један калуђер није смио отићи из манастира никаквим послом прије него се јавио дотичном часнику и док му није изјавио: гдје и ради чега иде и када ће ce вратити. А тако исто при повратку морао се јавити, да је дошо и рапортирати шта је радио! “ (11) Најпосле, ни у овом последњем великом рату, манастиру нису остале уштеђене иове и тешке невоље.

Манастирска црква посвећена је Ваведенију Богородичину и била је још у релативно добром стању, кад сам је посетио 1911. год. Зидана је у облику крста, са у Херцеговини карактеристичним пресличастим звоником. Грађевина је врло проста и убога и без икакве сложености, исто као и црква у Дужима.

Од херцеговачких манастира једини је Житомишљић, сем старог Требињског Манастира, рађен са извесном амбицијом у архитектури; док су Завала, Дужи и Добрићево имали да подмире само скромне потребе своје пастве. Дужи су, како се зна, настали од невоље и са намером, да буду брзо замењени обновом Тврдоша.

Судбина Добрићева, у његовом у свој Херцеговини најсиромашнијем крају, никад није била завидна, а бурна му прошлост оправдавала је уз то уверење, да у њ није ни потребно уносити ништа, што би могло постати лак плен непријатеља. Од просте сеоске цркве одваја Добрићево само то, што је живописано и што је, макар и у другом реду, било духовно средиште своје уже билећске области.

До обнове Косијерева, нарочито у другој половини ХVIII века, чинило се чак, да би Добрићево могло постати једно од најзначајнијих народних зборишта; али откако је Косијерево почело поново да служи и делује и откако су тамо намерно, да би се вршио што јачи утицај на Херцеговину, пренесене мошти Св. Арсенија, Добрићево је све више долазило у позадину и све мање постајало место нарочите пажње. Манастиру. служи на част, што је иако сиромах настојао на све начине, да оснује и одржи своју српску школу.

Фусноте:

(1) Cp. H. Дучић, Књижевнн радови, I, Београд 1891., 7.
(2) Л. Нинковић, Монографија манастира Добрићева са подручним црквама. Мостар, 1908., 30-31.
(3) Записи и натписи, вр. 2139.
(4). Једна рукописна књига овог попа доспела је чак у Прилеп, у цркву св. Петра. Ср. Зап. и Натп. V, бр. 7995.
(5) Л. Нинковић, сп. д., 9, рђаво је читао натпис с његовим именом. Исправке су ове: †бновіх тоу… попь. Место Зоггкь треба читати:. изогравь.
(6) Ср. Записи и натписи бр. 2994. Софроније Добрићевац, који се помињс у Ломници 1779. год. очевидно је друго лице. Зап. и натп., бр. 6038.
(7) Л. Нинковић, сп. д.,19—23: Cпoмен у Русији о Добрићеву из 1814. ср. Споменик С. К. Академије, LIII, 1922., 111.
(8) Записи и натписи, бр. 6027 и 8134.
(9) Нинковић сп. д, 60, 56. ,
(10) Овај бечки вероватно је купљен. Вук Караџић је желео да купи неке рукописе из Добрићева, јер му је било јављено, да их ту и у Косијереву „има много“. Вукова Преписка, VII, 1913., 66.
(11) Нинковић, сп, д., 46.

 

ИЗВОР: Расен