ИЗЕТБЕГОВИЋЕВЕ СТВАРНЕ НАМЈЕРЕ И ПОСТИГНУЋА

Душко Бошковић

 

Често се од дрвећа не види шума. Дар за уочавање очигледних ствари немају многи. То Владари знају, па за оне који га имају организују преко медија претрпавање корисних информација некорисним и бескорисним, тако да треба доста труда да би се ископала истина коју у међувремену стално затрпавају са све већим бројем лопата.

У великом броју медија ћете видјети да се овај број 8372 или неки сличан увијек приказује када се говори о сребреничким жртвама. А више него очигледно је на овом споменику да се број односи у ствари на већи број општина које су набројане. Како буде политика тражила, тако ће се број повећавати, зато је и написано да број није коначан. Као да се за двадесет година од догађаја није напокон могло установити бар приближно тачан број и пописа које су спровођени у Југославији и то прилично ревносно и прецизно.жртава. И то уз оволики напредак технологије и силних евиденција грађана

О осталим детаљима везаним за оправданост и величину овог броја као и медијским манипулацијама на ову тему, можете се подсјетити на линковима везаним за ријечи у овој реченици.

Сада о једној другој очигледној очигледности.

 

IslamDeklar

 

Као што се види на овој слици гдје је приказан сами почетак књиге „Исламска декларација“ Алије Изетбеговића, истакнут је првенствени циљ Изетбеговиећвог дјеловања којег он и посебно наглашава стављајући га на почасно мјесто.

Изазивањем рата противуставним отцјепљењем од Југославије се жељела постићи првенствено исламизација Муслимана, а ко зна у којем плану је била БиХ. Као што је римо-католицима била Југославија само средство да дођу до свог циља, тако је и Изетбеговићу и његовим сљедбеницима БиХ само средство да се дође до исламске државе. То се понајбоље види у ствар тек сада стварањем такве државе на свјетском нивоу.

Да би се Муслимани исламизовали потребно је било уклонити све ометајуће факторе том пројекту, а један од њих, а и понајвећи су били Срби. Са негативним искуством Отоманског царста, Србима не треба никаква исламизација икога у близини. Ову чињеницу је знао и сам Изетбеговић па је од већ потписаног договора и спријеченог рата, одлучио да се предомисли и повуче потпис са Кутиљеровог плана. Јер му је требао у ствар рат, да би спровео план. Нису ни сви Муслимани били за његове идеје, а могао их је само придобити у ратним условима, никако у мирнодопским.

Да би се Муслимани успјешно исламизовали потребно их је прво хомогенизовати, дакле груписати раштркане дијелове народа, а премјестити острва немуслимана на неке друге локације. Све се то лакше и брже спроводи у ратним околностима него у миру. Зато је Изетбеговић и изјавио да ће жртвовати мир, што је на крају и урадио. Послије ћемо видјети и накнадно сазнати да је жртвовао још што-шта. Једно од тих жртавовања је уклесано и у мрамор, што је видљиво на насловној слици.

Муслимани су, када рецимо немају арапска или турска имена него ова наша народна, и не иду у џамију, а није им мрско ни попити које пиво или ракију, у ствари веома налик на Србе. Пошто и говоре у ствари србским језиком којем су дали другачије име, баш као и Хрвати и црногорски Црногорци. И то је мудри Изетбеговић знао, па је ради исламизације Муслимана морао довести тврдокорне Арапе да буду инструктори ислама и Муслиманиме укалупљују у изворни арапски ислам. Ислам је иначе потекао у арапској средини и сав је проткан арапским обичајима и традицијом, а како наши Муслимани нису Арапи и подалеко обитавају од центра ислама, логично је да су се одмакли и омекшали изворни ислам. Арапи су у ствари и учили Муслимане како се кољу Срби и има доста фотографија са тим чином на интернету кога занима, а како су фотографије јако узнемирујуће не прилажем их уз овај текст као илустрацију. Ко није погледао до сада норвешки филм Сарајевски рикошет нека га погледа.

Током исламизације Муслимана, водио се и паралелан пројекат бошњацизације Муслимана па се десише  и Зулфикарпашићеви Бошњаци. Погинуле су у рату припаднике и једних и других, и Муслимана и Бошњака, проглашавали редовно шехидима. Да ли се то радило из убјеђења или су биле неке новчане надокнаде или погодности приликом сахрањивања, није ми познато, нису разлози толико битни, битно је да су на крају сви шехиди. Шехид је звање које се додјељује борцима који су живот дали за вјеру (џихад), дакле, не за државу БиХ, него за исламску вјеру. Како онда вјеровати да су им искрене намјере када говоре о држави БиХ и да их она интересује и занима као крајњи циљ. Чуваће је као што су чували и Југославију.

Очигледно је неким вјерским групама важнија вјера од државе. Да ли онда треба рачунати на те вјерске скупине да ће бити лојални икаквој држави? Јер када неки вјерски вођа позове у нову погибију за вјеру, а то је у супротности са политиком државе у којој живе, биће проблема за опстанак те државе. Ова иста прича важи и за ватиканску вјеру. Колико се може вјеровати ватиканским сљедбеницима да ће бити лојални некој држави која није римо-католичка? Имали смо жив и свјеж примјер на растурању Југославије, јер су прво римо-католици, па онда мухамеданци прогласили отцјепљење од Југославије одвлачећи са собом и Србе који нису жељели одцјепљење и при томе не поштујући србску вољу нити одабир. Ни мало демократски, нити праведно, и на крају крајева нимало цивилизацијски.

И ово је у ствари највећи злочин против човјечности, злочин против мира. Сви остали злочини само проистичу из овога примарног и највећег.

Ислам и римо-католичанство су иначе експанзионистичке вјере које у свом програму имају ширење и доктринацију људи. Зато ћете видјети у многим срединама њихове вјерске објекте који су направљени унапријед, тј. гдје нема довољно или нема уопште вјерника. До њих се долази у слиједећој етапи програма ширења, превјеравањем или довођењем сљедбеника са других локација. За разлику од Срба и других православних који обично праве своје цркве тек када се скупе негдје у повећем броју, па су у могућности да прикупе средства за градњу.

Одмах иза циља исламизације Муслимана, Изетбеговић је навео девизу „Вјеровати и борити се“.

Девиза је старомодна и не доприноси напретку човјечанства генерално говорећи и то у васионским размјерама. Јер вјеру треба да замијени знање, не само код муслимана него код свих људи. Увијек је боље знати него вјеровати. Боље је знати да рата неће да буде, него вјеровати да га неће бити.

19.7.7523. године

 

ИЗВОР: Српски културни клуб, Нови Сад