Иван Ристић: Вучић мора бити оштрији према Миловом усташком режиму

У темељу српске спољне политике је опрезна калкулација рационалност и сагледавање малог маневарског простора унутар објективних могућности у данашњем свету. Свест о немогућности потпуног прекида евроинтегративног процеса који траже екстремни националисти са једне, и окретања леђа Русији које траже еврофанатици са друге стране, најбоље штите интересе Србије и Срба у околностима дисконтинуитета међународног поретка. Ипак, постоје недостаци који могу да уруше читаву конструкцију брижљиво грађену претходних година. Убедљиво најслабија карика спољне политике званичног Београда је црногорски режим, или прецизније, исувише попустљив однос Београда према њему.

Влада Србије избалансирану вишеполарну спољну политику на глобалном нивоу по истом принципу тежи да преслика на наш регион. Међутим, иако она савршено одговара тренутним незахвалним међународним околностима, у региону се не може примењивати по истом принципу. Црногорски режим се Павелићевом усташком логиком обрачунава са Србима, иако су, разуме се, методи другачији – Србима се оспорава право на сопствени идентитет, национално изјашњавање се сматра елементом издаје, не дозвољава се употреба сопственог језика, док се у уџбеницима и средствима јавног информисања гебелсовском пропагандом свакодневно сервирају измишљотине и историјске фикције које одговарају тренутним политичким интересима ДПС-а. Ипак, ма како монструозан и злочиначки био, Павелићев режим је макар имао свест о различитости Срба, док црногорска врхушка ни то не признаје, и тежи да свим силама тамошње Србе укалупи у виртуелни црногорски идентитет. Због тога је свако потенцијално нереаговање Београда опасно и тежи да еродира пројекцију наших интереса у најближе истојезично окружење.

Због тога државно руководство мора да заузме далеко оштрији став према Црној Гори. Нека то буде и најцрња тачка регионалне „политичке бајке“, али се интерес Срба мора штитити по сваку цену. Лоши односи са Подгорицом и повремене пацке са Запада због тога морају да буду цена која ће се свесно платити. Позивање на прекид сарадње са добрим делом непријатељским окружењем коју неки називају издајничком политиком, одраз је пре политичке инфантилности и личних преференција, него елементарног разумевања политике. Оквире за сарадњу или макар партиципирање „за истим столом“ када се одлучује о важним питањима увек треба тражити и улагати напоре у том правцу. Међутим, постоје границе које се ни у ком случају не смеју прећи. У овом случају границу подразумева идентитетски геноцид који Ђукановићев режим врши над српским народом у Црној Гори.

Када је дете у школи спречено да учи свој језик, или одрасла особа да се под расистичким изговорима не запосли у јавном сектору, то је знак да је неопходна употреба целокупне палете средстава која једној држави стоје на располагању, како би се последњи аутократски режим у Европи осујетио у својим антисрпским намерама. Недавно јасно опредељење црногорског режима противно вољи народа ком клубу жели да припада само је „шлаг на торти“. Због тога би Влада Србије морала да из корена преиспита поједине аспекте спољне политике у региону, а посебно однос према режиму који брутално и некажњено гази права наших сународника.

 

 

 

ИЗВОР: Видовдан