ИВАН ИЉИН – ФИЛОЗОФ КОГА ПУТИН ЦИТИРА: О хришћанском национализму

Филозоф кога Владимир Путин најчешће цитира је Иван Иљин. Шта овај руски мислилац поручује о хришћанском национализму и да ли је његова мисао делотворна и у 21. веку?

Национално осећање не само да не противуречи хришћанству, него од њега добија свој виши смисао и утемељење; јер оно ствара јединство људи у духу и љубави, и срца везује за оно највише на земљи – за дарове Светога Духа, који су даровани сваком народу и које сваки од њих преображава у историји и културном стваралаштву. Ето због чега је хришћанска култура на земљи остварива управо као национална култура и због чега национализам не подлеже осуди, него радосном и стваралачком примању.
Сваки народ има инстинкт, који му је дат природом (а то значи – и Богом), и дарове духа, које у њега излива Творац свега. Код сваког народа инстинкт и дух живе на свој начин и стварају драгоцену својеврсност. Такође, сваки народ на свој начин ступа у брак, рађа се, болује и умире; по своме ленчари, труди се, газдује и одмара се; по своме тугује, плаче и очајава; по своме се смеши, смеје и радује; на свој начин хода и игра, на свој начин пева и ствара музику; по своме говори, декламује, прави досетке и беседи; по своме посматра, сазире и слика; по своме истражује, сазнаје, расуђује и доказује, по своме сиротује, твори милостињу и прима госте; по своме гради домове и храмове; по своме се моли и поступа херојски; по своме ратује…
Он се по своме узноси и не пада духом; по своме организује. Сваки народ има другачије, сопствено осећање правде и правичности; други му је карактер, другачија дисциплина; другачија представа о моралном идеалу; другачији политички снови; другачији државотворни нагон. Речју: сваки народ има друкчије и особено душевно устројство и духовно-стваралачки акт. И сваки народ има нарочиту, национално-зачету, национално-порођену и национално-одстрадану културу.
Тако је због природе и историје. Тако је и у инстинкту, и у духу и у свему културном стваралаштву. Тако нам је свима дато од Бога.
И то је добро. То је прекрасно. И никад није било осуђено у Светом Писму. Различите су траве и цвеће у пољу. Различито је дрвеће, вода и облаци. „Друга је славу сунцу, а друга месецу, а друга звездама: и звезда се од звезде разликује у снази“ (1. Кор. 15, 41). Богат је прекрасан врт Божји; изобилан врстама, блиста у облицима, сија и радује нас многоликошћу. И сваком народу приличи да постоји, и да се украшава, и да Бога слави на свој начин. И у самој тој разноликости – већ се поје и узноси слава Творцу. И треба бити духовно слеп и глув да се то не би схватило.
Мисао да се угаси та многоликост хвале, да се разори то богатство историјског врта Божијег, да се све сведе на мртав једнолики калуп, на „униформу“, неједнакост песка, на безличност после духовне разноликости која је у свету већ просијала, могла би да се роди само у болесној души, од злобних, завидних грчева, или у мртвом и слепом мудријашењу. Таква плитка и простачка, противкултурна и сверазорна идеја била би сушта пројава безбожништва. Извући је из Хришћанства, из Еванђеља, из Православља – било би сасвим немогуће.
Јер је хришћанство даровало свету идеју личне, бесмртне душе, индивидуалне по свом дару и одговорности, особене по гресима, самоделатне у покајању и љубави, то јест идеју метафизичке својеврсности човека. Према томе – идеја метафизичке својеврсности народа је само верно и доследно развијање хришћанског схватања. Преподобни Серафим Саровски говорио је да се Бог у човеку стара тако као да је он у Њега – једини… То је речено о личном човеку. А о индивидуалном народу? Зар се Бог о њему уопште не стара? Одбацује ли га, осуђује и обриче на пропаст? Сваки крин одева у нарочите и прекрасне хаљине; сваку птицу небеску памти и храни је; и све власи на глави човековој пребраја, – а својеврсност народног живота проклиње, као начело зла, и одбацује, као грех и мрскост?
Може ли се Хришћанин држати таквог погледа на ствари?
Сваки народ Богу служи како уме – читавом својом историјом, читавом културом, свим трудом и појањем својим. Један народ служи стваралачки, и духово цвета; други – нестваралачки, и духовно куња.
Постоје и такви народи који престају да служе и постају шљака историје; постоје и такви који се у свом малом и оскудно-беспомоћном служењу гасе, не достигавши процват. А постоје и такви који своју службу могу да достигну само ако их други воде, ако их води духовно снажнији народ…
И национализам је стога уверење и страствено осећање, истинито по својој бити и драгоцено у стваралачком смислу:
– да је мој народ добио дарове Духа Светога;
– да их је примио својим нагонским чувствилиштем и на свој начин их стваралачки преобразио;
– да је као последица тога његова снага изобилна и призвана на велика, културотворна дела у будућности;
– да зато мом народу приличи културно „самостајање“, као залог величине (Пушкин), и независност национално–државног постојања.
И у том осећању, истинитом и дубоком, хришћанин је у праву и не подлеже осуди. То осећање обузима сву душу његову и оплодотворава његову културу.
Национално осећање је љубав према историјски-духовном облику и стваралачком акту свог народа.
Национализам је вера у богоблагодатну силу свог народа и зато – у његов призив.
Национализам је воља за његов стваралачки процват у даровима Духа Светога.
Национализам сагледава свој народ пред Лицем Божијим, сагледава његову душу, његове таленте, његове недостатке, његову историјску проблематику, његове опасност и његове саблазни.
Национализам је систем поступака, који проистичу из те љубави, из те вере, из те воље, из тог сагледавања.
Ето, због чега истински национализам није мрачна, антихришћанска страст, него духовни огањ, који човека узводи према жртвеном служењу, а народ духовном процвату.
Национализам човеку отвара очи и за националну самосвојност других народа; он учи да се не презиру други народи, него да се поштују њихова духовна достигнућа и њихово национално осећање; јер и они учествују у даровима Божјим и они су их преобразили на свој начин.
Тако осмишљен национализам учи човека, да је безнационалност духовна искорењеност и бесплодност: да је интернационализам духовна болест и извор саблазни, и да је наднационализам доступан само правом националисти. Јер створити нешто, прекрасно за све народе, може само онај ко се учврстио у стваралачком акту свог народа. „Светски геније“ увек је и пре свега национални геније; а покушај да се постане „велики“ из интернационализма и пребивајући у његовој атмосфери, давао је и даваће само тобожње, показне „знаменитости“ или планетарне злочинце. Истинска величина је укорењена. Прави геније је националан.
Залуд је говорити да националиста „мрзи и презире друге народе“. Мржња и презир уопште не чине суштину национализма; они се могу приписати свему, ако је душа човекова зла и завидива.
Истина, постоје националисти, који се предају тим осећањима. Али, се изопачити може све и злоупотребити се може све. Може се злоупотребити гимнастика, отров, слобода, власт, знање, реч; изопачити се може љубав, уметност, суд, политика, чак и молитва; па ипак нико не мисли да забрани и искорени све то зато што неки људи изопачене форме примају као једино могуће, а здраве форме уопште не примећују…
Може ли се волети своја Црква а да се не презиру друге вероисповести? Наравно, може се. И гле, овај хришћански племенити дух могућ је и у национализму.
Народ није Бог и обожавање истог је – богохулно и грешно. И Бог је изнад свих земних подела – расних, језичких, душевних и историјских. Али, народ мора бити постављен пред лице Божије и његове силе морају бити облагодаћене одозго. И ако се то савршило и ако је то признато онда живот његов добија религиозни смисао, а религија себи налази достојно жилиште у националном духу. Све постојање и сва историја се осмишљавају као самостално и самосвојно служење Богу: примање дарова Светога Духа и увођење истих у националну културу. Према томе: народ није Бог, али сила духа његовог – од Бога је. Пут његове историјске борбе и његовог страдања – јесте пут усхођења ка Богу. И тај пут је – драг и свештен за националисту. И осећајући то, он исповеда да је домовина свештена, да њоме треба живети, да се за њу вреди борити пред лицем Божјим и, ако треба, умирати.
Хришћански национализам живот свог народа и достојанство свог народа премерава религијским мерилом: идејом Бога и Христа, Сина Божијег. Управо то премеравање хришћанског националисту учи безусловној преданости и безусловној верности: и оно га учи наднационалном сагледавању људске васељене и васељенском братству људи. Истинска васељенскост не само да не пориче национализам, него израста из њега и оснажује га, јер истински националиста у васељенско братство може да ступи само као живи представник свог народа и његовог националног духа.

 

 
Превео: Владимир Димитријевић
Из књиге: Иван Иљин – између Чеке и Гестапоа