Историја писана гушчијим пером

 

Слободан М. Филиповић

 

 

  • Не зна се, да ли је већи грех у просвећеном или непросвећеном друштву, када човек има сопствено мишљење или ради другачије од других. Једно је извесно, тешко се може човек спасити од људске злобе и ограничених људи који признају само оно што су их научили.

 

 

Један од ретких просвећених Срба који није пристао на лажи, по којима његов народ треба вечно да држи, своје сопствено за туђе а ово друго за своје сопствено и једино, проглашен је за „кривотворца“ у науци. Његова дела, не само да је одобрило већ је и штампало о свом (државном) трошку Србско учено друштво, од кога је касније постала Србска академија наука. Ако је Милош С. Милојевић био „кривотворац“, онда је „кривотворачко“ било и Србско учено друштво седамдесетих година 19-ог века!

Милош Милојевић је највише био познат, по свом раду на буђењу националне свести у неослобођеним србским крајевима и идеји државног уједињења. Преко престоничких млекаџија, бозаџија, Гога, Рекалија или Шопова, са којима се дружио, успоставио је везу са виђенијим Србима у тим крајевима. Он је први србски путник и научник по Старој Србији и Македонији, пре него што су ове регије културно опљачкане! По његовим сопственим речима, циљ његовог рада је био да покаже, како су Срби од некада најмногољуднијег постали народ у изумирању. Хтео је, само да се сачува оно мало што је остало.

Да символика буде потпуна, Милојевић је до краја живота писао са гушчијим пером а гуска је у србској митологији „златокрила” и огњена птица рађајућег Сунца. Али, његови путописи и историја дочекани су са подсмехом и пропагандом. Новине су о њему писале, како се појавио један нови научник који је пронашао Србе и на Месецу! Има и данас оних Срба, који преврћу “на длану” његову улогу и значај, али, нека своју неодлучност подкрепе “дипломатским” потезом Аустроугарске која је уценила Кнежевину Србију преко Милана Обреновића, да избаци из школског програма учење Милоша С. Милојевића! Историја је увек приносила на жртву истинољубце, а преваранте само у ретким случајевима. Прича се, да је и кнез Михаило убијен, зато што је хтео да постави Милојевића за министра просвете.

Милош Милојевић је рођен у Црној Бари, у Подрињском округу. Био је најсиромашнији београдски гимназијалац, који је спавао под степеништем Прве београдске гимназије. Студирао је на Ломоносову у Москви као државни питомац Србије. По завршеном школовању ступио је у државну службу. Радио је као писар и секретар суда у Ваљеву. Од 1870. до 1893. бавио се професорским позивом предавајући у више школа у Београду и Лесковцу, а у некима је радио и као директор.

У Првом србско-турском рату, ослободио је 150, а у Другом 250 села, са својим добровољачким батаљоном. Одликован је Таковским крстом, Белим орлом, орденом Св. Саве, Црвеним крстом, Румунским крстом, Златном и сребрном медаљом за храброст. Био је члан Српског ученог друштва, почасни члан Академије наука, члан главног одбора друштва Св. Саве, добротвор и оснивач више добротворних друштава… Ваљда су зато Карађорђевићи касније братство Милојевића насилно преименовали у Пејовиће.

Од његових важнијих дела, треба споменути три књиге „Песме и обичаји укупног народа српског“, „Путопис дела праве Старе Србије“, „Обичаји Великоруса“, „Одломци историје Срба“… У рукопису је остало девет књига путописа, четврта књига песама и обичаја, у којој је било 4000 нигде штампаних србских речи, повеће дело „Немањица“ и још неколико стотина табака различитих радова.

Умро је на Ивањдан 1897. године а прича се да је отрован. Његове последње речи биле су: Браните… србство. Једна звезда на србском културном небу светлеће још дуго, дуго, као звезда некретница која светли вековима по свом утрнућу. Вечнаја памјат!

 

 

ИЗВОР: Васељенска