Историја пића – Зашто хришћани пију вино, а муслимани не

Након пада Западног Римског царства, чинило се да ће најезда варвара са севера  да истисне културу испијања вина у корист Германима омиљеног варварског пива. Али ни варвари са севера нису остали имуни на чари вина…

Наравно, уништени су многи видови римског начина живота, трговина је прекинута, понуда вина у многим  регијама била је смањена.

Међутим долази до културне фузије неких римских, дакле хришћанских и германских, паганских обичаја.

Показало се да је култура пијења вина толико дубоко усађена, да је надживела своје римске и грчке створитеље и наставила да живи и после пада њихових светова, да су је варвари који су срушили Римско царство прихватили, сродили се с њом  и  ускоро почели да је доживљавају као нешто своје.

То се види из Визиготског Законика ( V-VII век), где су чак прописане казне за оштећење винограда, а тако нешто не би се могло очекивати од варвара. На опстанак ,,винске културе “ од великог значаја била је чињеница да је вино блиско повезано са хришћанством, чији је успон и све већи утицај подигао вино на један виши, симболички ниво.

По Библији прво чудо које је Христ извео било је да воду из шест ћупова претвори у вино, на свадби у близини Галилејског језера.

Сам Христ је често имао обичај да се изражава у параболама, и имао је обичај да каже: ,,Ја сам чокот, а ви лозе.“

Христово нуђење вина апостолима на Тајној вечери довело је до настанка црквеног причешћа – кључног хришћанског обреда у коме хлеб и вино симболизују Христово тело и крв.

По много чему овде би се могло говорити  о наставку традиције коју су успоставили прехришћански поштоваоци култа Диониса, или римског Бахуса.
Наиме, грчки и римски богови су помињани у вези са чудима везаним за вино, као и са васкресењем.

Dionysos-Greek-Wine-God-730x417.jpg
Дионис, грчки бог вина

Њихови следбеници сматрали су, као и хришћани, да је уживање у вину својеврсно причешће.  Али постоји кључна разлика: док хришћанство подразумева употребу веома мале количине вина, дионизијски култ налаже да се вино точи и пије у огромним количинама.

 

Sveti-Trifun.jpg
Свети Трифун, у православној цркви заштитник виноградара

Иако је винска култура опстала у Европи и након пада Римског царства, у другим деловима империје модели пијења су се драстично променили.
Од пресудног значаја за те промене био је успон  и продор  ислама. По исламском предању, Пророк Мухамед је прогнао алкохол после туче двојице својих следбеника на некој пијанци.

Када се Пророк обратио Богу за савет како да спречи немиле догађаје, Алахов став био је бескомпромисан: (..:)  ,Вино, коцкање…. гнусоба је ђаволом измишљена – уздржавајте се од свега тога, и ви ћете бити срећни….Ђаво жели распалити међу вама мржњу вином и игром, и одвући вас од мишљења на Бога и молитву. Зар се ви нећете од тога уздржати?“ 

Казна за кршење овог правила установљена је одмах – 40 удараца бичем. Но вероватно је од великог утицаја била чињеница што је вино имало кључну улогу у ривалском хришћанству.
Успоном Ислама долази до премештања центра моћи са истока Средоземља на арапске пустиње и тамошња племена.
Та племена истицала су своју супериорност и различитост у односу на остале народе, и у ту сврху заменили су колске запреге камилама, столове и столице јастуцима и диванима и увели забрану конзумирања вина – тог до тада симбола највећег ужитка и префињености.
Просто речено, увели су нови вредносни систем. Употреба вина била је забрањена чак и у медицинске сврхе.
После низа расправа, ова забрана се проширила и на остала алкохолна пића. Како се ширио ислам, тако се ширила и забрана употребе алкохола.
Али, негде се та забрана стриктније поштовала, док је другде  заобилажена.
Нпр. Абу Нувас, Омар Хајјам и др. арапски песници славили су вино у својим песмама, а производња вина се наставља у калифатима у Шпанији и Португалији иако је то формално било најстроже забрањено.
Говорило се да је и сам Мухамед пио слабо ферментисано вино од урми, што је навело неке шпанске муслимане на закључак да се Мухамед није противио самом вину, него сваком претеривању у алкохолу.
Они су даље закључили да је само вино од грожђа било забрањено због своје јачине, а то значи да оно треба само да буде довољно разблажено тако да не буде јаче од вина од урми.
Иако прилично контроверзна, ова интерпретација је давала доста маневарског простора. Изгледа да су винске прославе, сличне грчким сyмпосионима, одржаване у неким деловима муслиманског света.

Фото: Римски бог вина Бах

 

Мешањем вина са водом значајно се ублажавало његово дејство, а то је, изгледа, било у складу са Мухамедовом визијом раја – џенета, ,,једног врта где ће се праведнима…..подносити да пију вина одабранога, запечаћенога….То вино биће помијешано са водом таснимском. Тасним је извор на којем ће гасити своју жеђ они који се приближују Вјечному.“

Заустављањем ширења ислама у Европи 732. год. ( битка код Тура), најављена је консолидација и обнова европске културе,  што је истовремено значило повратак вина на пиједестал који му је и припадао.

Међутим, вино је наставило да се производи у неким муслиманским државама, чак је тунижанско вино развило варијетете који могу да парирају и најчувенијим европским винима.

Тако су чувена тунижанска вина, опојна, јаког, пребогатог bouqueta, која изузетно пријају непцима и годе расположењу.

Ако боља вина у просеку садрже више од 200 различитих компоненти и арома (од којих су многе идентичне онима које срећемо код воћа, поврћа, зачина, биља или других супстанци), стекла сам утисак да их добро тунижанско има бар још толико.

Тунижанско вино.jpg

 

За оне које ова и сличне теме занимају, препорука литературе је:
Историја света у 6 пића, Тома Стендиџа у издању Геопоетике

 

 

 

ИЗВОР: kishad.wordpress.com