ИСПОВЕСТ ХЕРОЈА СА КОШАРА: Војници су избрисали своје животе и рекли “Србија и Кошаре не сме пасти”

Нико се није обазирао на то колика нас сила напада већ колика се светиња брани

 

 

 

Било, непоновило се, али да се не заборави. Зато реч имају они који су од 9. априла до 10. јуна 1999. године водили једну од највећих битака у напшој историји – битку на Кошарама.

Велики петак, 9. април 1999. године остаће уписани као празник и датум када је она почела. Читавих 67 дана, у караули на југословенско-албанској граници на Јуничким планинама, које се надовезују на Проклетије, тадашња Војске Југославије бранила је од Ослободилачке војске Косова, војске Албаније и НАТО авијације гранични прелаз Раша Кошарес.

Непријатељ је изненадио, али иако је заузео Кошаре, није успео да оствари циљ и пробије границу на коју се намерио, упркос знатно бројнијем људству и ратној опреми. Србија је још једном показала чојштво и јунаштво.

Неко рече “Проклетије, име ти је право”. Војници, пуковници, потпуковници који су зној, делове тела, и животе оставили на висини од преко 2. 000 метара кажу да се таква битка не памти. Промрзлине које су тада “зарадили” још осећају. Гелере си још у њима. Делови тела су им још одузети, а они који су погинули на бранику отаџбине тек сада живе. И млади Тибор Церна, и капетан Срђан Кошанин…

9. априла у раним јутарњим сатима НАТО је послате су шиптарске снаге. Прво су напали Морину, а потом правац Кошара. У том тренутку на Кошарама било је 110 наших бораца граничара, а 14. се тај број повећао на 1.357. Са друге стране, они су имали 6.000 Албанаца у првом ешалону, у другом око 2.000, 34 тенкова… У таквим условима било је неподношљиво борити се али Кошаре су одбрањене. Борба је трајала 67 дана – прича пуковник, командант одбране Кошара Љубинко Ђурковић на трибини “Бој на Кошарама” која је синоћ одржана у Београду.

Временски и географски услови били су сурови исто колико и непријатељ, каже он.

– Та витешка борба има обрисе. Официри и војници прави су витезови и хероји. Војници су избрисали своје животе и рекли “Србија и Кошаре не сме пасти.”

Душан Јокић, капетан, командир чете у одбрани Кошара каже да је до 1999. године веровао да су му Велебит и Динара најгоре искуство.

– Ратовао сам на Велебиту, мислио сам да је на Динарама било најгоре, али ко је Проклетијама дао име, имао је право. Када се напад догодио на Кошарама, моја јединица је била у Ђаковици. Након десетак дана борбе, дошло је наређење да се изврше замене па је моја чета кренула да одмени добровљце и специјалну 72. јединицу из Панчева. Добили смо муницију и кренули да се пењемо. Тамо где је моја чета била снег је био мени до кука. Када се на том највећем вису магла спусти изгледа као да сте на другој планети. Промрзао сам сав. Имао сам 10 гелера у глави… Пакао Кошара не дај Боже да се понови – испричао је Јокић.

Најмлађи херој Кошара био је Војислав Вукашиновић. Он је у марту 1998. године са 19 година отишао у Косовску Митровицу да служи војни рок.

– О бици на Кошарама не може да се прича без емоција, и не постоји реч којим би описао све који су бранили Кошаре. Сви који су те 1999. године узели пушке у руке били су ратници. Не могу да умањим или увећам погибију Тибора Церне, или капетана Кошанина. Не могу да умањим или увећам значај пола моје главе коју сам изгубио. Немам реч за све ратнике. Херојство је мала реч – каже он.

Вукашиновић је током борбе погођен у главу, због чега је морао да напусти бој. То никад није прежалио.

На моју жалост, моје другове сам напустио 17. маја. То никад нежу себи опростити. Јер, нико се није обазирао на то колико нас сила напада већ колика се светиња брани. Били су ту Високи Дечани, Патријаршија, наше мајке, сестре… Имали смо храну и воду али нити смо јели нити смо пили. Нисмо, једноставно, имали времена за то… И свих 108 њих погинуло је јуначки. Исто тако свих 256 повређено је јуначки, а они који су имали среће имали су је јуначки – каже Вукашиновић.

Видео погледајте овде:

 

 

 

ИЗВОР:  Telegraf.rs