ИМЕНА УЛИЦА У БЕОГРАДУ – ОГЛЕДАЛО НАШЕГ ИДЕНТИТЕТА?

Иван Ристић

 

 

 

Иако на први поглед не тако важно питање, имена улица у градовима неке земље говоре много о земљи, њеним грађанима, историји, традицији и њеном актуелном политичком и стратешком опредељењу. Када пролазите улицама неког града и посматрате табле са називима улица, стичете одређену представу о граду и држави у којој се налазите. У општем расулу и свакодневној надљудској борби за егзистенцију која нас окружује, на наизглед тривијална питања попут назива улица уопште не обраћамо пажњу. Наш изразито мегаломански менталитет нам налаже превасходно бављење темама од глобалног значаја, док у свом дворишту не видимо даље од носа и живимо у уверењу да ће неко други решити проблеме уместо нас. Резултат тога је општа анархија која нас окружује, а која се најбоље може видети на примеру имена улица у Београду. Свака иоле озбиљна држава води рачуна о називима улица, тргова и институција у својим насељеним местима. Води ли наша?

 

 

улице

 

Нелогични називи улица – метропола апсурда

 

Називи улица у некој држави зависе од званичног тумачења историје коју је политичка власт усвојила као валидну. Нечији хероји за неког другог могу бити највећи злочинци, док су за некога  безначајне и недовољно познате историјске личности за неког другог од изузетно велике важности, и у много већој мери завређују пажњу јавности. У супротности са здравим разумом и расуђивањем је чињеница да велике и важне београдске улице носе имена по страним државницима, имена недефинисаних историјских догађаја, комунистичких руководилаца најнижег ранга, а да улице за које просечан Београђанин не зна где се налазе носе имена готово у потпуности заборављених српских великана и хероја као што су Павле Јуришић Штурм, Иво Андрић или рецимо Милан Тепић. Никаквим рационалним аргументима није могуће објаснити називе улица попут Баштованске, чињенице да се једна од најважнијих улица у Београду зове Београдска, као и чињенице да у главном граду постоје две улице које носе исти назив – цара Душана, упркос неспорној важности ове историјске личности. Небројено је улица које носе назив Нова, са бројем који би их разликовао од мора истих (1. нова, 2. нова итд.), улица које носе називе које је тешко прецизно дефинисати, као и имена која као да представљају просто попуњавање назива улица, без икаквог претходног бављења том тематиком, без икаквог реда и рационалног приступа.

 

грујић

 

 

У читавом том лудилу и анархији најапсурдније делују називи улица у београдском насељу Борча. У овом насељу у београдској општини Палилула чак десет улица носи назив Сутјеска (Сутјеска 1,2,3 итд.), две улице носе назив Партизански блок, а један стамбени блок такође носи назив Сутјеска. Остатком насеља убедљиво доминирају називи улица по партизанским дивизијама, локацијама партизанских победа у Другом светском рату, па се чак дешава и да се називи у истом насељу понављају. Борчански називи улица су без сумње књишки пример нашег немара, аљкавости, недоследности и потпуне незаинтересованости за сопствено животно окружење. Борча је вероватно екстреман пример, међутим, ни други делови нашег града не заостају у колективној незаинтересованости и немару у погледу назива улица. На територији града Београда се налази приближно 7500 улица, док приближно 220 улица у граду уопште нема назив. Дакле, поред чињенице да добар део београдских улица има потпуно бесмислене и неприлагођене називе, имамо чак 220 улица којима нисмо у стању да дамо име годинама. Какво оправдање може постојати за тако нешто?

 

Идеолошка шароликост – од комунизма до еврофанатизма

 

Идеолошка шароликост и одсуство базичног политичког консензуса су одувек одликовали српско друштво. Називи улица у нашем главном граду су готово уџбенички пример такве праксе. Називи улица се крећу од оних по комунистичким генералима, револуционарима и партијским апаратчицима, преко назива по западноевропским и америчким политичарима, називима из предкомунистичке историје, све до фрапантних назива по људима који су имали у најмању руку споран однос према свему што је српско и православно. Након Другог светског рата и након 2000. године називи београдских улица су доживели најдрастичније промене. Промене су долазиле у тренуцима највећих идеолошких превирања, односно раскида са монархистичком српском традицијом, као и раскида са комунистима и њиховим идеолошким наследницима.

      Тако се након бар формалног раскида са комунизмом некадашњи Булевар револуције сада зове Булевар краља Александра, улица Маршала Тита је најпре носила назив Српских владара, а сада се зове Краља Милана, некадашња улица Лоле Рибара је сада Светогорска, улица 7. јула је сада Краља Петра, Слободана Пенезића Крцуна је сада Савска, Булевар ЈНА је постао Булевар ослобођења итд. Примери промена назива су многобројни. Неупућена особа пример честих промена назива улица у нашем граду може видети у Светогорској улици, где постоји табла са пређашњим називима те улице. Ова улица у строгом центру Београда је од 1872. године до данас чак седам пута мењала свој назив, а ово је трећи пут у историји да се та улица зове Светогорска. Ова табла не представља само пуку информацију о пређашњим називима улица, већ је својеврстан времеплов и сведок који треба да нас свакодневно подсећа кроз каква је све турбулентна дешавања прошао наш народ у претходном веку.

Упркос многобројним променама назива улица током претходне две деценије, небројено улица у нашем главном граду и даље носи називе наслеђене из доба комунистичког режима. Чак и они који су промењени, промењени су у складу са прозападном оријентацијом постпетооктобарске политичке елите, без много реда, стратегије и историјске оправданости. Вероватно најбољи пример за то је давање имена улице по трагично настрадалом премијеру Ђинђићу. Какав год став имали о лику и делу Зорана Ђинђића, потребно је да прође извесно време како би се до краја расветлила историјска улога личности таквог калибра и проценила заслуга за називање улице по њему. Међутим, тадашња власт је без много размишљања овој важној новобеоградској улици дала ново име. Колико је то било паметно и оправдано сазнаћемо у будућности.

 

 

 рибар

Комунистички режим је у историју отишао пре две и по деценије. Наследили су га “умивени” комунисти којима годинама није сметала петокрака на државним институцијама, па се од њих није ни очекивало да се баве називима улица као нечим важним за град и државу. Међутим, од 2000. године на власти је елита од које се, између осталог, очекивало да направи дисконтинуитет са тоталитарном прошлошћу. За то што се, макар на симболичкој равни, то до данас није у потпуности догодило, нема оправдања. Немогућност да се називи улица настали на идеолошким крилима државе која не постоји већ две и по деценије може се приписати само потпуној незаинтересованости грађана, политичких елита, али и потпуној неодговорности. Поред наведених фактора, српске власти су претходних година више радиле на наводном “помирењу у региону” него на прецизном дефинисању историјских догађаја утемељеном у реалности. Када се нисмо јасно одредили према својој прошлости, није никакво чудо што немамо ни приближну представу где ћемо бити у будућности.

 

Неизлечива југоносталгија на београдским зидовима

 

У бившој Југославији Београд је служио као терен за експерименте  наметнутог “братства и  јединства”, и у њему као главном граду заједничке државе све је морало да има југокомунистички предзнак. Наравно, нису заобиђени ни називи улица. Одмах након рата и успостављања нове власти, у Београду је почело свеобухватно редефинисање историје града и назива његових улица. Политички и идеолошки неподобни називи улица су мењани, а давана су имена која су се поклапала са идеолошким параметрима нове силом успостављене власти. Готово да не постоји иоле значајније место, географски појам или регион на просторима бивше СФРЈ чије се име није нашло на таблама са називима београдских улица. Тако су са простора Хрватске своје називе улица добили рецимо Загреб, Осијек, Дубровник, Пазин, Плитвице, Вараждин, Хрватска, Истра, Далмација, Велебит итд, са простора Словеније Љубљана, Марибор, Блед, Похорје итд, са простора Македоније Охрид, Битољ, Штип, Гостивар итд, са простора БиХ Сарајево, Мостар, Вареш итд, а са простора Црне Горе Цетиње, Мојковац, Колашин, Дурмитор, Жабљак, Никшић итд. Могло би се тако набрајати у недоглед. Поред назива по географским појмовима са простора бивше државе наш град одликују и небројени називи улица по уметницима, политичарима, или на било који начин заслужним грађанима са простора бивше заједничке државе. Тако Београд поседује улице Марина Држића, Отокара Кершованија, Јосипа Славенског, Аугуста Цесарца, Луја Адамича, Матије Гупца, Гоце Делчева, Хусеин капетана Градашчевића итд.

      У упоредној пракси међу “бившом браћом” такве примере нећете наћи, или ћете их наћи веома ретко. И не само да таквих примера нема, већ се улице отворено називају по људима или оружаним формацијама које су се “прославиле“ злочинима над својим српским комшијама. Готово сви називи улица који имају српски предзнак промењена су већ раних деведесетих година у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, док реципроцитет у одређеној мери постоји у Македонији и Црној Гори. Те новонастале државе су јасно дефинисале свој правац и у складу са њим делују на свим пољима, па и на симболичком. Тако се, на пример, некадашња улица Васе Мискина у Сарајеву данас зове Ферхадија, некадашња Добровољачка је сада Хамдије Крешевљаковића, док некадашња Београдска улица у Осијеку сада носи назив кардинала Алојзија Степинца. Ово су само неки у мору примера промена назива улица по новоусвојеној идеолошкој матрици. Код нас је ситуација супротна, наравно, на нашу штету. Из Југославије смо изашли пре више од двадесет година, али она из наших умова и колективног сећања изгледа никако да изађе. Поред свакодневних животних примера који то потврђују, неми сведок су називи улица. Руку на срце, доста назива је већ промењено, али нас и даље са зидова свакодневно “посматрају” Омладинске бригаде, партизанске дивизије, Далматинске, Црногорске, Македонске, Хрватске итд. Оваквој реалности се могу упутити два кратка и логична питања – због чега и докле?

 

 

крунска

 

 

Називи улица по именима српских непријатеља

 

Назива београдских улица по онима који су радили противно интересима српског народа је много. Наредни примери ће само указати до које мере иде наше самопонижење, и до које мере смо били спремни на уступке зарад наметнутог лажног “братства и јединства”.

Луј Адамич  је био амерички римокатолички левичар словеначког порекла. Истакао се по томе што је током Другог светског рата реаговао на прве новинске текстове који су скретали пажњу на геноцид над Србима у НДХ, и то тако што је масовне злочине над онима који нису римокатолици негирао. То је чинио на различите начине – драстичним умањивањем броја страдалих, доказивањем да римокатоличка црква није умешана у усташке злочине, као и називањем реалног извештавања о злочинима антикатоличком пропагандом. Ова најблаже речено контроверзна историјска личност има своју улицу на Новом Београду. Име улици су дали комунисти, а ниједна власт у претходне две и по деценије није нашла за сходно да преиспита овај назив, нити грађане Београда занима ко је непознат човек по коме се зове велика престоничка улица.

      Други пример је некадашњи назив једне дедињске улице по хрватском политичару Стјепану Радићу. Радић је нашој јавности позната историјска личност из јасних разлога. Оно што, међутим, није јасно јесте чињеница да се улица у елитном београдском кварту зове по човеку који је упорно радио на разбијању Краљевине Југославије, и великом србофобу. Овај назив је током сукоба деведесетих година прошлог века промењен и сада се та улица зове Хероја Милана Тепића. Позитиван пример је називање улице по човеку који је несебично дао живот за своју земљу, међутим, проблем представља чињеница да спореднија улица од ове у нашем граду тешко да постоји. Такође, иако позитивна, оваква промена представља својеврсну парадигму наше сурове реалности, у којој преко ноћи подобни и пожељни постају неподобни, а називе добијају до тада у потпуности неафирмисане историјске личности.

У нашем колективном незнању и незаинтересованости чак ни овакве срамне појаве нису искључене. Нисам сигуран шта је потребно да се догоди да почнемо да се информишемо о свом окружењу и да свако у складу са својим могућностима стане на крај оваквом срамном прекрајању историје на симболичкој равни које се свакодневно одвија пред нашим очима.

 

 
зрењанин

Симболика српске трагедије  – будућност?

 

Уместо да одражавају нашу културу, традицију и пребогату историју, имена улица служе за подсмех и идеолошко  – дневнополитичко поткусуривање незналица и политиканата у државним органима. Када воља и постоји, нема ко да је спроведе јер комисију за именовање улица и тргова чине углавном нестручни и незаинтересовани људи. А нама обичним смртницима само преостаје да кроз прозоре аутомобила или аутобуса посматрамо како поред нас промичу апсурдни, незаслужени, па и скандалозни називи улица.  Ако се вратимо на почетак текста и закључак да странац у нашем граду на основу назива улица стиче одређену представу о нама, поставља се питање какву представу неко може да стекне о овој земљи и њеном народу у општој анархији и лудилу које нас окружује? Чињеница да у Београду постоје небројени називи улица по комунистичким руководиоцима, градовима у суседним државама и непријатељима српског народа, а не постоје улице жртава НДХ, жртава геноцида над Србима, жртава Рације 1942. и многих других, представљају нашу колективну срамоту. Свака власт пред изборе не пропусти да спомене да ће у случају њиховог доласка на власт грађани одлучивати о именима улица. Остаје нада да ће обећање некада бити испуњено, јер промене назива улица не коштају пуно, а на културном, симболичком, урбанистичком, историјском и политичком нивоу имају веома велики значај. А када нисмо свесни значаја далеко важнијих питања, не чуди што смо и на симболичкој равни готово у потпуности поражени.

 

 

 

ИЗВОР:  ivanristicfpn.blogspot.rs