ИЛУМИНАТИ

  • Иако се идеја опште завере против Бога и човечанства зачела већ у главама безбожних француских философа – енциклопедиста окупљених око Волтера (Vol­ta­i­re, 16941778), преломни тренутак у историји антихришћанске завере представља 1. мај 1776. године када је двадесетосмогодишњи младић Адам Вајсхаупт (Adam We­is­ha­upt, 1748-1830) основао у Инголштату (Баварска) Ред илумината („просветљених“)

 

Драган Р. Млађеновић

 

Пре него што је основао ово тајно, завереничко друштво, Адам Вајсхаупт је био члан језуитског монашког реда и предавач канонског права на Језуитском универзитету у Инголштату. Основано се верује да је млади професор три године раније доживео верски преокрет, а то је било после 21. јула 1773, када је папа Климент XIV заувек поништио и угасио језуитски ред. Папина одлука је била последица притиска владара Француске, Шпаније и Португалије који су, независно један од другога, дошли до закључка да се језуити сувише мешају у државне послове и да тако подривају државну власт изнутра. Штавише, краљ Жозеф I Португалски (José I de Por­tu­gal) је пожурио да потпише декрет којим су језуити означени као издајници, побуњеници и непријатељи краљевства. Три државе су поднеле категоричан захтев да папа забрани језуитски ред широм света. Папа им је изишао у сусрет и забранио ред.[1]

Двадесетпетогодишњи језуитски редовник, Адам Вајсхаупт, вероватно је толико био огорчен на поступак папе Климента XIV да је пожелео да створи организацију која ће контраакцијом, на језуитски начин („циљ оправдава средства“), укинути и уништити саму Римокатоличку цркву. Да иронија буде већа, Вајсхаупт је предавао Црквено (канонско) право, тј. систем правила којима се управљају Црква и Хришћани. Он је писао: „Зашто оно што су језуити учинили за олтаре и царевине ја не бих могао учинити против царевина? Путем привлачности мистерија, легенди и адепта, они су подигли на светлости дана оно што бих ја истим средствима могао срушити под окриљем таме“. Своју неморалност више није ни крио, па је својим следбеницима признао: „Ево наше тајне: запамти да циљ оправдава средства и да мудри морају да користе исте оне начине да би постигли добро, које покварени чине да би постигли зло“.[2]

Постоји још једна мрачна личност која је утицала на духовни развој младог језуите. Године 1771, када је Адам имао само 23 године, упознао је извесног трговца из Јутланда по имену Де Колмер, који га је упутио у египатски окултизам. „Де Колмер је путовао Европом и скупљао присталице“.[3]

ОД “ДРУШТВА САВРШЕНИХ” ДО ИЛУМИНАТА

Друштво Адама Вајсхаупта је најпре названо Удружење савршених (Ge­sel­schaft durch Per­fec­ti­bi­li­sten), а наступило је као политички покрет чији је циљ уништење тираније и незнања унапређивањем моралне врлине, разума ослобођеног верских и других предрасуда и слободе. Друштво је ускоро узело назив Илуминати, а тако су себе, пре Вајсхаупта, звали атеистички и антихришћански француски писци енциклопедисти окупљени око Волтера. Безбожни Волтер и његово духовно чедо Вајсхаупт су своју философију изградили на темељима Платоновог идеалистичког пантеизма, који је у ренесансној Италији прерађен у новопагански неоплатонизам. У Вајсхауптовој преради, платонизам је постао материјалистички пантеизам. Као знамење заједничког подухвата „оперативних“ завереника и сатанских финансијера, Адам Вајсхаупт је својим тајним меценама уручио примерак Платонове Републике.

Аристократа Платон (427-347. пре Христа) се у својој визији савршеног друштва залагао за једну строгу, бездушну државу којом би владали философи. Они би користили касту немилосрдних војних надзорника да владају масом радника и робова по угледу на гонитеље робова у старом Египту и Вавилону. Ове три основне касте приказане су на новчаници од једног долара, као троугао који окружује око. То је око паганског бога Баала или Молоха, који је у старом Египту поштован као Ваал Пеор и поистовећиван са Озирисом, али и месопотамским Шамасом и вавилонским Анунит, богом и богињом сунца.

Адепти Реда илумината су постепено примани са успињањем на јерархијској лествици. „Илуминатус млађи“ (четврти ступањ прве класе), на пример, полагао је заклетву апсолутне покорности својим претпостављенима. Њега су учили да је циљ Друштва да од читавог човечанства ствара једно једино тело којим би владали виши чланови илумината. „Управници“ (пети ступањ друге класе) су обећавали да ће се „борити против празноверја, злих језика и деспотизма“, те да ће од себе стварати прваке „врлине, мудрости и слободе“. На ступњу „свештеника“ (први ступањ треће класе) је речено да је најбољи начин за ослобађање од несносних владара приступање деловању једног тајног друштва с циљем да се докопа свих моћи у држави. Владари монархијских држава и целокупно свештенство били су осуђени на истребљење: овај главни Вајсхауптов план и циљ целокупне превратничке акције изразио је 1770. године безбожни опат Дишан (Duchesne): „Удавити последњег свештеника цревима последњег краља!“[4] На ступњу „мага“ (високи трећи ступањ треће класе) проповеда се да су „Бог и свет само једно, а све религије су подједнако неосноване, чисто вештачке ствари које су измислили амбициозни људи“. Најзад, највиши илуминатски ступањ „краљ“ (четврти ступањ треће класе) поучавао је присталицу који се успео до врха, да „све индивидуе имају подједнака права“, да човек треба да буде сопствени владар „као у патријархалној држави, и да све нације треба да буду сведене на то стање свим могућим начинима, тј. мирољубивим средствима, ако је то могуће, иначе силом, јер свака потчињеност треба да нестане са лица земље“.[5]

ИЛУМИНАТИ, МАСОНИ И ДРЖАВНА ВЛАСТ

Делатност илумината била је тесно повезана са моћном превратничком мрежом познатом као Велики оријент Француске.[6] Илуминати су заправо створени са једним циљем – да извршавају планове високе масонерије у успостављању Новог светског поретка путем стварања упоришта у кључним круговима европских влада, у којима је кројена политика, и кроз настојања да се утиче на одлуке европских владара изнутра, са саветодавних положаја.

Године 1777, годину дана по оснивању Друштва илумината, Адам Вајсхаупт је приступио слободнозидарској ложи „Теодор“ у Минхену, што му је било потребно за ширење завереничко-револуционарних замисли и планова. По његовој идеји, илуминатство је требало да изнутра прогута и лукаво искористи слободно зидарство као већ уходану и угледну организацију. Био је то ружан поступак малог рака, разбојника и паразита, који најпре поједе великог мирољубивог пужа, па се затим усели у његову празну кућу.

Великог напретка у револуционарном раду Друштва није било све док се илуминатима није 1782. године придружио племић и високорангирани масон – Адолф фон Книге (Adolf von Kni­ge), који је убрзо, уз Вајсхаупта, постао вођа покрета. Сви адепти су морали да дају заклетву да ће строго чувати тајну и обавезати се на непрекидно ћутање, непоколебљиву оданост и подређеност задацима Друштва. Стварне циљеве је знало само неколико људи у самом врху пирамиде, па су, тајности ради, вође узеле античке псеудониме: Вајсхаупт је био Спартак, барон фон Книге – Филон, судија Цвек – Катон, и слично, а у својим конспиративним препискама Баварску су означавали као „Грчка“, Минхен као „Атина“, итд.[7]

Заиста је несхватљив огроман утицај овог младог професора канонског права на његове следбенике; превратничкој секти илумината су, током десет година њеног формалног постојања (1776-85) припадали и такви угледници као што су војвода фон Брауншвајг (Bra­un­scwe­ig), вајмарски војвода Карл Аугуст (Karl August), војвода Ернест (Ernst II), кнез Метерних (Met­ter­nich), славни песник и драмски писац Јохан Волфганг фон Гете (Jo­hann Wol­fgang von Go­e­te, 17491832), затим не мање славни духовни вођа романтичарског покрета „Sturm und Drang“, философ и писац Јохан Готфрид Хердер  (Jo­hann Gottfri­ed Her­der, 17441803), а уз њих су ту били и чудаци, опсенари као што је највећи чаробњак доба просветитељства Ђузепе Балсамо (Gi­u­sep­pe Bal­sa­mo, 174395), познат као гроф Каљостро (Ca­gli­o­stro). Илуминат је био и познати чаробњак и „исцелитељ болесног друштва“ Франц Антон Месмер (Franz Antón Me­smer, 17341815), за кога се тврдило да је зачарао и Моцартову виолину пре него што је младог музичког генија увео у масонску ложу. Члан превратничке секте био је и Оноре Габриел Рикети (Hono­re Ga­bri­el Ri­che­ti, 174991), у француском политичком предреволуционарном животу чувени гроф де Мирабо. Иако је био племић, гроф де Мирабо је у париској Народној скупштини био представник такозваног „трећег сталежа“ (грађанства), и уочи револуције као сјајан беседник извршио огроман утицај у корист републиканских завереника. Гроф де Мирабо је заправо био тајанствени „човек за везу“ између баварско-немачких и француских илумината. Ови други су добили назив „јакобинци“ по доминиканском манастиру Светог Јакова у коме су се тајно састајали. Били су организовани по такозваним клубовима, а били су познати и као „Пријатељи Устава“. У време револуције јакобинци су имали око пола милиона чланова широм Француске са најутицајнијим и најбогатијим грађанима. Спартак (Вајсхаупт) и Филон (барон фон Книге) су руководили републиканском завером широм Европе, а њихове масонско-илуминатско-јакобинске кртице су се убацивале у највише владине кругове у Немачкој, Француској, Холандији, Белгији, Данској, Шведској, Енглеској, Пољској, Мађарској и Италији. Многи илуминати на највишим положајима нису били познати ни масонској „браћи“ нижих ступњева.

Када су масони најзад схватили да илуминатски уљези желе да их искористе за превратничке циљеве, јула 1782. године су, у Вилсхелмбаду, одржали међународни конгрес. Тада је неупућеној браћи саопштено и објашњено да су масонске вође индоктринацијом илуминатство усадиле у масонерију. На овом великом конгресу масон Дитфурт (Ditfurt) „изговара тако бруталан превратнички и антирелигиозан говор, да је то запрепастило присутне“. Кад се гроф Вирио (Virieu) вратио с тог састанка, имао је утисак да се суочио са завером „тако добро скованом, да ће монархији и Цркви бити немогуће да се извуку“.[8]

Управо су на овом састанку грофови Мирабо и Каљостро добили посебна упутства у вези са рушењем француске монархије. „На Каљостра је пао избор врховног Вајсхауптовог савета“.[9] Да би се остварили Вајсхауптови снови о златном добу и „Граду Љубави“ требало је срушити систем монархије у свету, а француска краљевина била је чеони камен тог здања. Када једном падне француски престо, сви европски владари осетиће такву вртоглавицу, да ће се сами бацити у провалију, која ће настати пропадањем трона Светога Луја“.[10]

Изгледа да су се тада Спартак и вођа вестфалског кружока, Филон, озбиљно посвађали. Филону су досадили Спартакови диктаторски манири, па га је оптужио за фанатизам и замерио му што је религиозном елементу дао сувише велики удео у ритуалу. После тога се Филон повукао из Друштва, које је од тада било озбиљно уздрмано и угрожено.

Најозбиљнији ударац, услед кога је Друштво формално угашено, стигао је у лето 1785. године, када је једног од илуминатских курира, бившег свештеника Ланцеа (Lan­ze), на путу од Франкфурта до Париза, захватила олуја, а он погинуо од грома. Важна документа која је носио Робеспјеру (Ro­be­spi­er­re), вођи француских завереника, доспела су у руке баварске владе, па је полицији наређено да провали у штаб илумината у Баварској. Тако је баварска полиција открила паклене планове против Цркве и монархије и демонску позадину иза наизглед побожног професора канонског права. Пре него што су га баварске власти због ковања завере и велеиздаје државе осудиле на смрт, Вајсхаупт је побегао код војводе од Сакс Готе, свог ученика. У Готи је мирно дочекао старост и умро 1830, у 82. години живота.

 

СТВАРНИ ЦИЉЕВИ ИЛУМИНАТА

 

Документа која доказују да су илуминати крајње опасна међународна превратничка банда, послата су многим европским владама и монарсима. На њихову штету и жалост, они су се оглушили о добронамерна упозорења потценивши непријатеља. Још две године раније (1783), тајна илумината је добрим делом већ била проваљена када су „четири професора Маријине академије позвана пред истражни суд ради испитивања“.[11] Тада су баварска полиција и правосуђе почели да разоткривају сатански план илуминатске „Светске револуције“, која ће се остварити уколико се испуни седам основних задатака:

  1. Укидање монархије и свих легалних влада;
  2. Укидање приватне својине;
  3. Укидање права на наследство;
  4. Укидање патриотизма (национализма);
  5. Укидање свих религија;
  6. Укидање породице тј. брака и моралности, те увођење друштвеног васпитања и образовања деце; и
  7. Стварање Светске владе.

Вајсхауптове амбиције су биле мегаломанске. Као и већина параноика, веровао је да је позван да промени и обнови свет, пише Вернер Герсон (Verner Gu­er­son), који баварске илуминате сматра претечама немачког нацизма у 20. веку. И у Грасеовом Речнику тајних друштава Запада о Вајсхаупту и илуминатима се пише под одредницом „нацизам“.[12]

Свеобухватност плана чинила га је невероватним, и владари Европе, одбивши да илуминатство схвате озбиљно, одбацили су га као неку врсту глупе фантазије“.[13]

Једна од земаља у коју су се прогоњени илуминати склоноли био је Нови Свет. Овде, у Сједињеним америчким државама, формирали су прво удружење већ 1786 (десет година по оснивању САД и десет година по формирању Реда илумината у Инголштату. Затим су илуминатска друштва основана у још четрнаест градова широм тадашње државе“.[14]

Професор Џон Робинсон (John Ro­bin­son),  предавач природне философије на Универзитету у Единбургу (Шкотска) и члан тамошње масонске ложе, позван је у то време да се придружи илуминатима. Професор је желео да, пре него што евентуално прихвати позив, проучи ред. После истраживања које је обавио, професор Робинсон је одбио да постане илуминат, али је написао књигу о овом покрету и објавио је 1798. године. Пун наслов књиге гласи: Докази завере против свих религија и власти у Европи, која се припрема на тајним састанцима Слободних зидара, илумината и њихових друштава[15]

Исте године (1798) када је Џон Робинсон објавио своју књигу, амерички свештеник Г. В. Снајдер (G. W. Schne­i­der) је један примерак професорове књиге послао Џорџу Вашинтону (Ge­or­ges Was­hing­ton, 173299), првом председнику САД-а; председник Вашингтон је отворено припадао масонском реду; 25. септембра 1798. Вашингтон је писмом одговорио велечасном Снајдеру: „Много сам слушао о подлим и опасним плановима и доктринама Илумината, али нисам имао прилику да видим ову књигу, све док ми је Ви, веома љубазно, нисте послали. Није ми намера да сумњам у чињеницу да се доктрина Илумината није раширила по Сједињеним државама. Напротив, нико није задовољнији због тога од мене“.[16]

Чињеница да на време упозорени европски владари нису поверовали у озбиљност намера и у циљеве илумината, проблем је који од тада па све до данас појављује широм света. Обичном, добронамерном и недовољно упућеном посматрачу је тешко да поверује да тако огромна, добро замишљена и организована, и надасве – свеобухватна Завера заиста може да постоји, и да је бедна судбина коју су носиоци Завере и будући потенцијални господари Планете наменили човечанству, остварива. Ова неверица јавности је оно што Заверу гура ка успеху и што јој омогућава да догађаје планира, тако да истина постаје толико невероватна и наопака, да нико не може и не жели да поверује да иза ње стоји крајње злонамеран план.

Све је то био добар ветар који је семе илуминатског зла посејао по целом свету. Гроф Жозеф де Метр (Joseph de Maistre, 1753-1821), који је масонерији приступио у својој 20. години (1773), тек ће после Француске револуције, у изгнанству у Петрограду, схватити шта се то дешавалo преломне 1782. године у Вилсхелмбаду; у својим мемоарским записима Петроградске вечери гроф де Метр ће о илуминатима записати следећу оцену: „Ти за највеће зло одговорни људи замислили су и организовали у Немачкој најкриминалније друштво и срамни план уништења Хришћанства и националног суверенитета у Европи“.[17]

[1] Ren­èe Fu­lop Mil­ler, Po­wer and Sec­ret of the Je­su­i­ta, New York, 1929.

[2] Неста Вебстер, Светска револуција, Београд, стр. 132.

[3] Неста Вебстер, исто дело.

[4] Миро Главуртић, Сатана, Београд, 1978, стр. 218.

[5] Серж Итен, Наведено дело, стр. 85.

[6] Велики оријент Француске је основан 1725. као Велика ложа Француске; назив Оријент је узео 1773. године.

[7] Серж Итен, Тајна друштва, Београд, 1990, стр. 85.

[8] Ледр, Масонерија, наводи М. Главуртић, Сатана, 1978, стр. 217.

[9] Л. Шошод, Историја магије, наводи М. Главуртић, Сатана, стр. 217.

[10] М. Главуртић, Сатана, стр. 218.

[11] Џон Робинсон, Докази завере, Београд, 1967, стр. 60-61.

[12] М. Главуртић, Сатана, стр. 218.

[13] (Ne­sta Web­ster, World re­vo­lu­ti­on. The plot aga­inst ci­vi­li­za­ti­on, Lon­don, 1922, p. 25).

[14] Ne­sta Web­ster, Исто дело, стр. 78.

[15] John Ro­bin­son, Pro­ofs of a Con­spi­racy…, ori­gi­naly pu­blis­hed 1798, and re-pu­blis­hed in 1967 by We­stern Island now in Ap­ple­ton, Il­li­no­is.

[16] Ралф Еперсон, Невидљива рука, Београд, 2000, стр. 87.

[17] М. Главуртић, Сатана, стр. 219.

 

ИЗВОР: Центар академске речи