ИДЕОЛОШКА ПРИПРЕМА ОФИЦИРА НАТО

  • НАТО, захваљујући пре свега политици САД и Велике Британије, много ратује. И бегство из војних јединица су постала уобичајена појава, посебно после рата у Ираку и Авганистану, а дезертери су се појавили и у војним јединицама лоцираним у Немачкој Прибалтику, на руској граници

ПИШЕ: Зоран Милошевић

 

Недостаци у командовању у НАТО јединицама довели су до тога да су „војници изгубили поверење у војни систем и показали су се морално сломљеним“. Зато су се појавили напади на официре који су, што се добро крило, расли из године у годину, почевши од 1969. године све до 2005. када је забележен пад. Просечан годишњи број напада у наведеном периоду војника на официре у НАТО армијама износи 153, при чему 26 буде са смртним исходом. Такође, појавио се проблем војних дезертера, као и појава силовања жена из окружења војне јединице, те насиља (туча са локалним младићима). Познато је, како преноси „Ју-Ес-Еј тудеј“, да је само у Ираку од почетка рата дезертирало 8.000 војника и официра, а најчешће се крију у Канади и Шведској, где траже политички азил. Према другим јавним изворима из копнене војске САД годишње побегне 4.387 војника, из морнарице 3.454 и из ваздухопловства 82 војника. Следећи проблем је саморањавање војника. Само из Ирака због саморањавања повучено 6.162 војника.

Према информација које се објављују од 2009. године дезертирање из армија НАТО (укључујући и армије САД и Велике Британије) добило је размере епидемије, преноси Ројтерс. Адвокати који бране дезертере пред војним судовима истичу да су војници „посумњали у оправданост рата“. Са друге стране, Пентагон у сарадњи са чланицама НАТО предузима сурове мере, како би угушио антивојне протесте. „У Пентагону не желе да људи мисле“, изјавио је Тод Енсајн, шеф антивојне организације Ситизен солџер, која пружа правну помоћ дезертерима.

 

НЕМА ПРОБЛЕМА

Представници НАТО армија пак тврде да нема потребе за паником, јер број дезертера не превазилази два посто. Дезертирају малообразовани, из разбијених породица, често и они који су већ као малолетници били евидентирани као преступници. (Наравно, друго је питање како су такви људи могли доћи до тога да буду примљени у армију). Узроци дезертираа су проблеми у породици и комуникацији са другим војницима, финансијски проблеми, а многи беже јер су током војне сужбе извршили какво недело.

Заштитници људских права и пацифистичке организације су пак уверени да људи дезертирају јер неће да ратују за политичке и религиозне циљеве непознатих центара моћи. Људи у Ираку гину не због борбе за слободу и демократију и не због борбе са светским тероризмом. Овај рат је према оценама дезертера све само не праведaн и има потпуно антихумане и незаконите циљеве.

Заштитници људских права у САД и Великој Британији сматрају да ће се, ако се покрену нови ратови, број дезертера драстично увећати, а то значи и умножавање организација које ће им помагати. На интернету већ постоји велики брoј портала који брину о дезертерима (од обавештавања о местима протеста, до бесплатне правне помоћи). Називи портала много говоре: Refusing to kill (Не желимо да убијамо), Bring Them Home Now (Брзо их вратите кући), Woman s strike for peace (Жене се боре за мир), а један од портала за подршку дезертерима зове се www.desertion.ispopular.com (дезертирајмо масовно).

Потенцијалним дезертерима, пише „Вашингтон профајл“ детаљно објашњава како најбрже и безбедније напустити земљу, шта рећи политичарима државе где се бежи (чак и како их подмити у случају потребе), како пребацити свој новац и какве документе треба набавити.

У америчкој војсци, на пример, изражен је проблем поштовања људских права војника. Прошле, 2017. године, невладиној организацији „врућа линија“, која помаже војницима чија су права повређена, обратило се 32.000 војника, док им се 2001. године обратило њих 17.000. Разлози су бројни. Помоћ траже демобилисани војници које поново зову да иду на службу негде у свет, обраћају се и они који су се разочарани у армију, обраћају се резервисти незадовољни што их мобилишу и шаљу ван САД итд. Психолози „Вруће линије“ тврде да велики број војника има озбиљне психолошке трауме због учешћа у различитим операцијама било у саставу НАТО-а или америчке армије (депресија, суицидна размишљања). Нису имали храбрости да дезертирају (поштовали су законе), али нису били у стању да се носе са ситуацијама у коју их је државна политика увела.

РАТ ПРОТИВ ДЕЗЕРТЕРА

Армија САД је била приморана да почне активну борбу са дезертерима већ од 1995. када је на годишњем новиу њихов бој достигао цифру 4.739. После 11. септембра 2001. политика се променила – дезертере су почели да враћају у јединице и опраштају удаљавање, до тада су иначе само кажњавани. Иначе, у оружаним снагама САД постоји проблем хроничног недостатка војника, те се мобилишу резервисти (око 150.000 годишње). У Ираку и Авганистану око 40 посто војника чинили су и даље чине резервисти.

Пентагон је проблем настојао да реши ангажовањем приватних војним компанија и мобилизацијом војника држава које улазе у НАТО или имају уговоре о сарадњи. Тако су се у НАТО, америчкој и другим армијама запада нашли људи из БиХ, Србије, Украјине и других држава који су индивидуално потписали уговор о свом ангажовању у кризним тачкама, где присуствује НАТО или америчка армија, а појавиле су се и организације које мобилишу људе за НАТО армију. Истовремено генерал-штабови армија које чине НАТО, као и сама НАТО команда започеле су опширне анализе и тражење решења. Међу најважнијим показало се (на основу социолошког истраживања) да официрски састав НАТО армија нема одговарајућу идеолошку основу, да не верују политичарима својих земаља, нити европским и америчким. Другим речима, официри не виде смисао свог ангажовања и неће да гину за циљеве који нису њихови.

Идеолошка припрема официрског састава увек је зaузимала важно место у општој обуци (империјалистичких) армија, али се никада није водила са таквим интезитетом као данас, иако не постиже одговарајући успех. Ово се објашњава низом фактора, а пре свега потреба запада да глобализује и потчини остатак света, као и спречавањем раста утицаја конкурентских идеја традиционализма, обнове социјализма итд. Да би то било могуће, официрски састав мора препознавати идеологије и политичке вредности, јер оне могу бити велики мотив за вођење борбе. Због тога се од официра тражи да све више читају књиге из политикологије и геополитике.

Анализа теорије и праксе припреме НАТО официра показује да се у структурама армија које их чине обука спроводи по стандардима који су преписани из армије САД (тзв. НАТО стандарди). Такође нема разграничења «васпитања» и «обуке», при чему постоји и појмовна збрка. Под «васпитањем» се води политичко-идеолошко образовање, «формирање морала и борбеног духа». Овај део «политичко-идеолошког образовања» је део државне политике сваке чланице, при чему се уважавају међународне политичке и војне интеграције.

Основу политичко-идеолошког образовања чине недељни часови за војнике и официре разврстани у следеће предмете: Командна информација (час на који лично држи командат јединице и где је обавезно присуство свих припадника јединице). Теме које се обрађују су: Дуг, част и држава, Оружане снаге у служби нације. Затим ту су још предмети Морално наслеђе и људско самоусавршавање (часове држе наизменично официри и капелани), Једнаке могућности (овај предмет треба да умањи противуречности које настају због социјалног порекла, националне и расне припадности), затим су ту часови веронауке (Час капелана), проповеди пастора итд.

Анализирајући понашање америчких војника у Вијетнаму током рата енглески војни аналитичари су дошло до закључка да је званична пропаганда и идеологија имала главну улогу у мотивацији Вијетнамаца да поведу ослободилачку борбу. Насупрот томе Американци су због неадекватне идеологије били у немогућности да мотивишу официрски састав за одлучну борбу, „што је довело до ерозије њихове борбености и морала“.

У том смислу војни листови НАТО су почели да пишу о „усавршавању руковођењa армијама“, „обуци официрског састава да управљају људима“ у новим измењеним социјално-политичким условима. Наиме, и оружане снаге НАТО чланица све више улази образована омладина „критички усмерена према свему“, која „не трпи отворено насиље и нелогичности“, при чему имају одређена политичка знања и изграђене идеолошке погледе. Оваква омладина тражи да официрски састав буде високог образовног нивоа, не само по питању знања руковања оружјима и јединицама.

Истовремено, официрски састав НАТО-а се све више ослања на „челичну руку судова и војну полицију“ и не умеју да стекну поверење војника и подофицира. Другим речима, „потребни су нови лидери који имају другачије методе управљања“.

Незадовољно си и официри (посебно из америчког контигента). Млади официри, како преноси енглески лист „Економист“ у чланку „Армија постала жртва рата“ су бесни на друштво које их је послало у рат, а затим одбило да их подржи. Бесни су на власт која им није дала циљ рата и армију која све више постаје слична бројним салонским заједницама које споља бљеште, а унутра су хаотичне.

Војна штaмпа НАТО портали доносе много чланака о томе како бројни официри (у основи команданти батаљона и командири чета) „не могу потчињене да убеде у исправност мисије“, при чему и сами имају крајње „наивне представе о непријатељима Запада и САД“. Догађа се да војници имају убедљивије аргументе од официра. Суштина је да војницим верују да “конфликти последњих 25 година имају узрок у САД“, а да је „војна машина САД плод делатности неизмерно сујетних војних јастребова“.  Због тога војна штaмпа НАТО-а закључује да без обзира на спроведену пропаганду већи број официра је усвојила вредности „грађанског васпитања“ (које се предаје у основној и средњој школи) и веома слабо познаје вредности које одликују Запад. Због тога нису у стању да се снађу када се сударе са тврдим идеологијама и аргументима нападнутих народа.

 

Image result for пијани војници

ЈАЗ МЕЂУ ОФИЦИРИМА

Међу НАТО официрима постоји и суревњивост која је настала на основу социјалног порекла. Наиме, иако припадници нижих социјалних слојева постају официри, они са собом доносе вредности и манире средине из које су потекли, што изазива подсмех код официра из виших социјалних слојева. Није тајна да у НАТО армијама висока командна места заузимају официри пoреклом из виших социјалних слојева, док најбројнију масу официра чине они који су потекли из реда тзв. ситне буржоазије, средње плаћене интелигенције и „радничке аристократије“. Такође, међу официрским кором постоје и велики јаз између виших и нижих официра, што се одражава и на борбену готовост.

Управо из набројаних разлога обука официра у државама НАТО чланица постала је предметом политичког и војног анализирања и систематског разматрања. Проблем идеолошке припреме официра НАТО-а налази се на дневном реду министара одбране еврогрупе НАТО, различитим комитетима пакта, у генерал-штабовима армија појединих држава чланица итд. Циљ је „да се пронађе образац идеолошке и војне припреме официра са комплетним знањем и погледима о томе шта се догађа у свету“.

Засад су решења различита. У САД су увели вишеструку проверу кандидата за војне академије, при чему је примећено да по новом систему у академијама нема младића из нижих социјалних слојева. Велика Британија је организовала специјалне комисије које спроводе тродневне провере кандидата за официре, а проверава се све чак и политички погледи и социјално порекло, као и знање „утицања на људе“. Немци продужавају школовање официра на пет година (три на цивилном универзитету и две на војној академији), уз проверу политчких погледа као и „способности да воде људе“.

Идеолошка припрема НАТО официра добила је на значају, а пажња се посвећује тзв. „конструктивној контрапропаганди“ и популаризацији „западних идеала“ демократије, патриотизма, слободног предузетништва и приватног власништва. Истовремено војна штампа НАТО тежи да нађе „позитивни идеал“ који би надахнуо официре и војнике да вреди борити се и умрети за вредности западног друштва.

САВРШЕНО ИСПИРАЊЕ МОЗГОВА

 Image result for испирање мозга војницимаДа би превазишле проблем мотивације својих грађана и војника да следе војне акције државе, САД су развиле моћну војну пропагандну машинерију са армијом новинара, што је према оцени америчког историчара Томаса Вајта «најсавршенији систем испирања мозгова који је свет до сада упознао». Иначе, Пентагон има на располагању три средства утицаја: новац, војну моћ и контролу информација. У систему медија Пентагон располаже војном штампом. Тачније, армија САД објављује више о 2000 новина, 366 часописа и 1038 војних билтена. Фактички сваке 12 новине у САД су војне, при чему Пентагон има купљен простор за своје информације у 1700 од 1838 дневних листова државе, а слична је ситуација и са телевизијским станицама. У Пентагону ради више од 3.000 новинара, психолога, социолога и лингвиста задужен за емитовање информација и анализу истих. Њима у помоћ пристигла је и вештачка интелигенција, која све више преузима ове послове.

Америчку војну штампу могуће је поделити на две групе: прву чини 366 часописа и 851 новина које непосредно издају оружане снаге и другу, од 187 новина коју за оружане снаге издају цивилни издавачи. Када се овоме додају и бројни портали (сваки часопис и лист има своју веб страницу), онда је ово велика пропагандно-идеолошка снага.

 

ИЗВОР: Печат