ИДЕНТИТЕТ РУМУНА И КОКЕТИРАЊЕ СА ФАШИЗМОМ

  • Извештавајући са Источног фронта током Првог светског рата, амерички новинар Џон Рид послао је својој редакцији следећи текст из Букурешта: Ако желите да расбесните неког Румуна, само му реците да је његова земља балканска. Балканска! – узвикнуће он. Балканска! Румуније није балканска држава
  • Како се усуђујете да нас стављате у исти кош са полудивљим Грцима и Словенима! Ми смо Латини
  • Међутим, то није одувек било тако. Из путописа многих Румуна из XIX века, попут Теодора Кодресука, Јона Јонескуа де ла Брада, Стефана Георгескуа или епископа Мелхиседека, може се запазити да су се они и по преласку преко ћуприје на леву обалу Дунава, осећали као да су међу својима, код своје куће
  • Ови путописци су без тешкоћа могли да интуитивно схвате шта тишти и боли своје прекодунавске суседе, јер су и сами пролазили кроз слично искуство

 

Др Мирослав Свирчевић, научни сарадник Балканолошког института САНУ

 

 

Много је важније представити духовне хоризонте, вероватно најбриљантније групе румунских интелектуалаца, већ поменутих Румунских мистичних револуционара који су током тридесетих година прошлог века, оставили неизбрисиви траг на румунско културно наслеђе. Овој групи су припадали: Емил Сиоран, Константин Нојка, Ежен Јонеско и Мирча Елијаде. Овај потоњи ја сматран духовним вођом младе генерације. Поменути интелектуални круг је оштро одбијао сваку везу Руминије са Балканом, чак и са Централном Европом. У њиховој визури основни аршин за Румунију је Запад. Њихов духовни покрет је био антибуржоаски, антимеркантилно, антидемократски и антисемитски усмерен. Према мишљењу познате бугарске историчарке Марије Тодорове њихово литерарно наслеђе доминира духовним хоризонтом данашње пост-чаушескуовске Румуније у којој се припадници најмлађе генерације студената и интелектуалаца поистовећују са духом бунтовних радикала из тридесетих година XX века.

Да се подсетимо: то је било време када је Европу захватио оштар талас економске кризе, суноврат демократске уставности и јачање милитантних тоталитарних идеологија и покрета попут нацизма, фашизма и комунизма. Они су имали различите облике од државе до државе. У Румунији се под вођством Корнелија Кодреануа појавила тзв. Гвоздена гарда, тј. румунска верзија масовног фашистичког и антисемитског покрета на који ни поменути румунски мистични револуционари, изузев Јонеска нису били имуни. Сиорел, Елијаде и Нојка су га ватрено подржавали. Током тог гвозденог периода, времена круте, жандармеријске дисциплине, војничког духа, униформи и култа вође у верзији Ничеовог натчовека, Сиорел је активно сарађивао у ултранационалистичким и гардистичким листовима, надахнуто величајући Хитлера и његову историјску мисију као новог европског месије, одлучно захтевајући од Румуна да уживају у политици делиријума.[3] Затим је Елијаде 1937. године објавио један запажени чланак под називом Зашто верујем у победу Легионарског покрета у гардистичком листу Buna Vestire. У њему пише: Ја верујем у судбину румунског народа. Због тога верујем у победу Легионарског покрета. Нација која је показала огромну стваралачку моћ на свим нивоима стварности не може да доживи бродолом на периферији историје у балканизованој демократији у грађанској катастрофи.

Чак се и одбацивање демократије мора обележити балканским жигом! Касније, после историјског пораза глобалног фашистичког покрета у Европи, Сиорел и Елијаде су порицали сваку веза са Гвозденом гардом, и на крају су емигрирали из Румуније. Једино Константин Нојка није био у прилици да пориче своју опчињеност и краткотрајну везу са тим румунским фашистичким покретом, због чега  је био прогањан све до 1964. године. Можда зато што није напустио Румунију, Нојка је постао интелектуални узор младим румунским студентима још за време Чаушескуовог режима. Најзад, ако им Илијеску одаје признање за афирмацију новог европског идентитета Румуније у XX веку, (изузетак је једино Нојка којег није експлицитно навео) није ли он на тај начин бар мало загазио у контрадикцију када усхићено говори о европској Румунији и њеној незадрживој и коначној интеграцији у евро-атлантске институције као практични и  демократски изражај западне цивилизације?

Резултат слика за gvozdena garda u bukurestu

                                              ПАРАДА ГВОЗДЕНЕ ГАРДЕ У БУКУРЕШТУ 1939. ГОДИНЕ

 

Величање, у најмању руку контраверзних интелектуалаца, познатих по отвореном нацифашистичком, антидемократском и антисемитском идеолошком усмерењу, не може ићи паралелно са демократском реториком, као ни са импресивном сликом нове Европе коју је Илијеску тако одушевљено и готово поетски представио. Ако је још тачна процена Марије Тодорове о тренутној духовној клими у пост-чаушескуовској Румунији, већ чланици НАТО пакта, питање је има ли Румунија довољно снаге да се суочи са својим правим лицем и да постави питање може ли постићи тако амбициозне политичке и цивилизацијске циљеве које је представио Илијеску у својој књизи. Важно је нагласити да се формалним приступањем НАТО пакту и пријемом у пуноправно чланство Европске Уније, прокламовани циљеви не постижу. Напротив, тада тек почињу да се реализују. У том тренутку мора се показати има ли држава, која је тек примљена у чланство ЕУ, довољно зрелости за оваплоћење модерности поникле у демократској политичкој филозофији и остварене у америчкој и француској грађанској револуцији. Судећи по оцени Марије Тодорове, Румунија је још увек нема. Ако приступи Европској Унији 2007. године како је планирано, Румунија ће морати или радикално да се промени или да потпуно оголи своју тренутну духовно-политичку климу, што може створити тешкоће како за Букурешт тако и за Брисел. Но, за сада све остаје у равни хипотетике која ипак даје разлога за забринутост. Остаје само да се види како ће се ситуација даље развијати.

Ежен Јонеско

Већ је наглашено да је Ежен Јонеско био једини међу румунским мистичним револуционарима који није био нимало одушевљен појавом Гвоздене гарде. Овај књижевник који је међу својим колегама најмање био Румун јер је већи део свог живота провео у Француској, оставио је један есеј од 1941. године у којем је појаву Гвоздене гарде окарактерисао као типичан балкански феномен, иако је баш он најгласније порицао припадност Румуније Балкану. Он је између осталог записао:…Феномен Гвоздене гарде није пролазног карактера: он је дубоко балкански, он је истински израз окрутности неуглађеног балканског духа.

Оваква контрадикција је сувише скупа и компромитујућа за једног књижевника и француског академика какав је био Јонеско. Не може се недвосмислено и упорно негирати балкански географско-културни идентитет државе, а истовремено повезивати настанак једног локалног и врло масовног нацифашистичког покрета с Балканом и његовом наводно урођеном примитивном структуром! Нема потребе поново оспоравати ову идеолошку етикету о Балкану пошто је она већ много пута врло успешно побијана. Важно је одлучно оспорити став да је нацифашизам поникао на Балкану јер је наводно такав покрет са специфично разарајућом идеологијом иманентан Балкану и његовим наравима.  Овако нешто нема историјски утемељење. Познато је да да је фашизам поникао у Италији а нацизам у Немачкој. Комбинација ова два врло блиска милитантна покрета и погледа на свет, довео је Европу, па и читави свет на руб пропасти. По угледу на ове покрете, на Балкану су се појавиле њихове неуспешне рецепције (Усташе у Хрватској, Стреласти крстови у Мађарској, Гвоздена гарда у Румунији, ВМРО у Бугарској, и донекле ЈНП ЗБОР у Србији), заправо претенциозни локални плагијати који су својим тоталитарним деловањем само доприносили даљој ерозији иначе докрајчене демократске уставности током тридесетих година прошлог века. Према томе, настанак фашизма и нацизма се ипак везује за оне земље које данас представљају значајне факторе у Европској Унији, а не за Балкан.

Припадници Гвоздене Гарде

Овде се сигурно ради о некој чудној психолошкој потреби да се свеколико зло на југоистоку Европе вазда апологетски и непроверено везује за Балкан тј. за неки урођено дивљи балкански менталитет, што није иманентно само Јонеску него и многим другим културним посленицима. На овакав начин резоновања умногоме је допринела и западна публицистика, увођењем термина и појмова, (заправо идеолошких етикета) као што су Балкан, балканизам и балканизација који се још од балканских ратова 1912-1913. године употребљавају искључиво у негативном контексту и значењу. Тако је Балкан ни крив ни дужан постао парадигма и стилски израз за све што има димензије примитивизма, тоталитаризма, нетрпељивости, варваризма, беспоштедног разрачунавања, подела и нетолеранције. Таквом упрошћеном и у крајњој мери нетачном дискурсу изграђеном на Западу, подлегле су интелектуалне и политичке елите и самих балканских земаља што је с времена на време стварало врло снажну али изразито неоправдану представу о томе да није популарно живети на Балкану, тј. да припадност овој регији a priori имплицира  културну инфериорност и да само наноси политичку и економску штету. Таквом идеолошком дискурсу подлегла је нпр. политичка и културна елита Хрвата, али види се, и Румуна. Он једино није пустио дубоке и јаке корене код Бугара, Срба, и у доброј мери код Грка.

 

 

Овај негативни дискурс о Балкану је вазда био константна црта геополитичке стратегије и спољне политике Румуније. Као што се види из ове Илијескуове књиге, он је и даље актуелан и корисно служи и у епохи интеграција и глобализације. Без обзира на то, такав приступ јој није сметао да се у одређеним моментима врати на Балкан када је од тога имала опипљиве користи. Тако је Румунија заједно са Југославијом, Турском и Грчком потписала споразум о Балканској антанти 1934. године ради очувања status quoу међународним односима тј. Версајског мировног система који је изграђен после победе сила Антанте у Првом светском рату. Румунија је била забринута због нарастања ревизионистичких тежњи поражених држава у Првом светском рату, пре свега Мађарске и Бугарске које су имале отворене претензије према државној територији Румуније. Имајући у виду своје егзистенцијалне интересе, олако је прешла преко Дунава и ставила свој потпис на Балкански пакт, иако је баш у то време владала духовна клима мистичног револуционизма.

Тако се Румунија изненада нашла у балканском друштву. Но, чим би опасност прошла, она би се поново враћала на свој почетни дискурс. Доказ за то је не само позиција Румуније за време Чаушесковог режима, него и геополитичка промишљања актуелног румунског председника у књизи о којој је овде реч. Но, видели смо да је Илијескуов став доста разблажен, што је сасвим разумљиво ако се има у виду да се Румунија налази у великим транзиционим тешкоћама и да јој је стало до сарадње са балканским земљама. Ипак, и поред тога, геополитичка одредница је потпуно јасна: Румунија је јужна земља Централне Европе и црноморска земља.  Опет није популарно живети на Балкану, пре свега због крвавог распада СФРЈ и негативне репутације Срба у западном јавном мњењу који представљају прве румунске суседе на левој обали Дунава. И поред тога, Румунија је радо подржала иницијативу некадашњег бугарског председника Жеље Желева о оснивању Балканског политичког клуба. И сама је узела учешће на његовом оснивању 27. маја 2001. године. Илијеску је тада одржао говор под називом Заједно можемо створити нову реалност у области Балкана. Очито је да су и овога пута разлози политичког опортунизма и економске користи, надвладали устаљени идеолошки клише.

 

НАПОМЕНА:

Историјски гледано, Румуни су се ретко позивали на своју припадност Балкану којa ипак највише одговара истини. Идеолошка геополитичка и културно-цивилизацијска клацкалица која час претеже на Централну Европу и Запад, час на Балкан, може само додатно да замагли, ионако већ конфузну политичку комбинаторику и географске параметре у самој Румунији и Европи. Напослетку, уместо поруке довољно је парафразирати мисао Марије Тодорове која је наведена као посвета у њеној бриљантној, већ цитираној филозофској расправи Имагинарни Балкан. Тодорова је нагласила да су је родитељи васпитавали тако да воли Балкан, без потребе да се њиме поноси или стиди. Ове речи много говоре.

(ИЗВОД ИЗ ОШИРНИЈЕГ ЧЛАНКА ПОКОЈНОГ ДР МИРОСЛАВА СВИРЧЕВИЋА)

 

ОПШИРНИЈЕ О ПРОБЛЕМУ РУМУНСКЕ ПОЛИТИКЕ И ИДЕНТИТЕТА МОЖЕТЕ ЧИТАТИ У КЊИГАМА “АНАТОМИЈА РУМУНСКЕ ПОЛИТИКЕ” И “РУМУНИЈА И РУМУНИЗАЦИЈА СРБА” И ИЗДАЊУ ЦЕНТРА АКАДЕМСКЕ РЕЧИ

 

КЊИГЕ МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 064/224 334 9 ИЛИ МЕЈЛ zoran.milosevic@yandex.ru

 

ИЗВОР: Центар академске речи