Хрватско лице „европских вредности“

Драгомир Анђелковић

Драгомир Анђелковић

 

Прошли смо кроз мучно раздобље пред отварање ЕУ преговарачких поглавља 23. и 24, када нам је Хрватска, више него бахато и дрско, постављала низ неоснованих услова. А и када смо успели – или макар мислимо да јесмо – да их избегнемо те отворимо поменута поглавља, Хрватска је наставила да нас ниподаштава, тврдећи да их нећемо затворити док не удовољимо њеним хировима. У тој земљи ће бити одржани ванредни избори, а у „лијепој њиховој“ ништа не доноси више поена међу бирачима од антисрпске реторике.

Стога је Београд, изгледа, убеђен да се ипак ради о празним претњама за хрватску унутрашњу употребу. Штавише, код нас се искристалисало уверење да „оно што Хрватска тражио од Србије нема подршку ЕУ“, те се тиме и не треба оптерећивати. Да ли је тако?

ЕУ је ових дана, у контексту прављења новог распореда председавања Унијом до 2030. године, одлучила да ће Хрватска имати ту улогу у првој половини 2020. То није безначајна позиција. И те како релевантним Европским саветом (који се сaстojи oд прeдсeдникa влaдa и министaрa спoљних пoслoвa свaкe oд зeмaљa члaницa), прeдсeдaвa зeмљa кoja у одређеном периоду прeдсeдaвa Униjoм. Она тако добија прилику да дефинише агенду Европског савета, што је озбиљан фактор моћи. И шта мислите, како ће се Загреб из те позиције односити према нама? Непристрасно? Пријатељски?

То има додатну тежину јер ће у доба хрватског председавања односи Србије са ЕУ бити у још деликатнијој фази него што су сада. Тешо да ћемо већ тада ући у ЕУ као што неки наши медији шпекулишу (сада не улазим у питање основаности политике ЕУ интеграција), али ћемо се вероватно приближити „капијама“ Уније. И ту ће нас чекати Хрвати, са својим доказаним антисрпским ставом. Да ли је Брисел то превидео када је доносио одлуку о раздобљу хрватског председавања или нам на време шаље поруку о томе шта нас чека?

А чека нас Хрватска са својим безобразлуцима које, наводно, Брисел не подржава. Па што онда овакво одлуком охрабрује Загреб да на њима истраје? Могла је Хрватска да председава ЕУ и касније, када се заврши (ако је то Бриселу уопште и намера) наша голгота са придруживањем Унији. Неко ће рећи да то није основано. Којешта. Када се хоће, све се може. Бар је ЕУ доказала да је када њеним водећим „акционарима“ нешто одговара, врло прилагодљива.

На крају крајева, и да се не ради о односу према Србији, ваља се запитати да ли има смисла да они који толико причају о некаквим високопарним, хуманистичким „европским вредностима“, одлуче да пре него што се уистину „европеизује“, Хрватска постане председавајућа земља ЕУ? У тој држави власт нескривено кокетира са неонацизмом (неоусташтвом), колективна права највеће (српске) мањине се брутално газе а њени припадници живе у систематски створеној атмосфери страха са циљем њихове асимилације, величају се ратни злочини из недавне прошлости, итд.

Да ли је таква Хрватска заслужила да представља ЕУ? Таман сам хтео да кажем да је то више него цинично, а онда сам се сетио односа Брисела према руској мањини у балтичким земљама, која је већ деценијама обесправљена а ЕУ то мирно посматра. Ако и можемо да схватимо раскорак између лепих речи и мрачних дела у домену геополитике, другачије стоје ствари са унутрашњом политиком.

Ван своје територије, ради подршке реализацији евроатлантских интереса, док се пласирају високопарне хуманистичке бајке, ЕУ поступа у духу неоколонијалног експанзионизма. Но, тако је радила и империјална Енглеска, па се ипак не може негирати да је на унутрашњем плану била демократски узор свог доба. С друге стране да ли је то ЕУ, која и на том пољу толерише много тога што је у супротности са вредностима које проповеда. Отуда, можда је Унија и заслужила да јој оваква каква јесте Хрватска буде изабрани експонат у излогу.

 

 

ИЗВОР: Видовдан