ХРВАТСКА: КУКАСТЕ КРИЖЕВЕ И УШАТА »У« ПРЕТВАРАЈУ У СРЦА И ЦВЈЕТОВЕ

Није ми јасно зашто сви луде око свастике на Пољуду, кад их имаш на свакој фасади у Загребу…

Није ми јасно зашто сви пизде око кукастог крижа на Пољуду, кад их имаш на свакој фасади у Загребу. Стоје мјесецима, годинама и ником не сметају, каже нам младић у тридесетим годинама, док у једном загребачком парку чекамо остатак екипе.

Они су припадници Антифа Загреб и позвали су нас да их у ноћи с петка на суботу пратимо у акцији пребојавања пронацистичких графита и порука мржње. Увјет је да не фотографирамо њихова лица, односно да не наводимо имена. Уклањање свастика и ушатих слова У, наиме, човјека може гурнути у озбиљне проблеме. У договорено вријеме, два сата прије поноћи, у парку је већ осам људи, шест мушкараца и двије дјевојке. У пластичној вречици звецкају спрејеви. Ово није једина локација у граду на којој се вечерас окупљају млади загребачки антифашисти. Једна скупина побринут ће се за свастике и усташлуке на Кнежији, а ми ћемо обићи Трешњевку. Наш терен је, каже кршан младић у зеленој јакни, пун усташких, пронацистичких графита, јер недалека Ремиза гласи као мјесто на којем се навечер окупљају загребачки неонацисти. Након кратког договора и подјеле спрејева раздвајамо се у двије екипе. Свастике и усташлуци снимљени су раније и неће бити лутања по кварту, јер точно се зна гдје ће тко ићи.

 

Институције не раде свој посао

Зашто ово радиш, питамо младића који нас је позвао да снимимо графите мржње на Трешњевци и њихово префарбавање.

– Радим то јер институције не раде свој посао, одговори младић, па се од срца насмије.

Други додаје: »Овом лудилу се могу супротставити само организиране скупине људи, на организиран начин«.

Како да вас представимо, питамо даље. »Напиши, загребачки антифашисти, Антифа Загреб«. И другог младића питамо исто питање: Зашто ово радиш?

– Које, шарање нацистичких графита? Радим то јер се борим против нормализације фашизма, одговара он.

Улазимо у кварт, у Босиљевску и Дубовску улицу. Овај дио града, његова радничка насеља, некоћ су називали Црвеном Трешњевком. Судећи по графитима због којих смо ту ноћ овдје, а има их, вјерујте, толико да би нам на њима позавидио Трећи Rеich, Трешњевка би се данас могла називати  црном. Момци и цуре бацају се на посао. Ходају од зграде до зграде и претварају кукасте крижеве у црвена срца и цвјетове, а усташке симболе у гљиве. Ту и тамо покоји знатижељан пролазник баци око на нас. Ваш репортер заборавио је документе и чини му се да иза сваког угла вреба полицијска патрола. Било би то посве нормално, да полиција ове младиће и дјевојке приведе, у бољем случају да их запише и поштом пошаље казне, јер префарбавају пронацистичке графите. Има тко је за то задужен и неки ред се у држави мора знати. То што тај који је задужен свој посао брисања неонацистичких графита не ради, него нам фасаде зграда изгледају као да је у њима Хитлеров или Павелићев уред, то није проблем полиције, него Града Загреба и његових комуналних служби. Како ствари стоје, важно је да наше свастике и усташлуци не буду пред очима свијета, а то што су сваки дан пред нашим очима мањи је проблем.

 

Не у мом граду

Газимо пјешачким стазама између зграда, иза нас остају нацртана срца, цвјетови и гљиве. Успут питамо дјевојку не старију од 25 година, студентицу на Загребачком свеучилишту, зашто у петак навечер није с пријатељима и пријатељицама у Ткалчићевој или гдје се већ излази у Загребу петком навечер, него криомице префарбава пронацистичке графите.

– Шарам да на зидовима не би стајало то што је стајало. Видиш кукасти криж, засмета ти, пошараш га. Нема ту неке велике приче, каже она.

Мушкарцу који је прегазио тридесету постављамо исто питање.

– Ово сам почео радити прошле године. Раније нисам схваћао да постоје људи који се организирају да би чистили свој град од гадарија које га нагрђују. Кад си сам осјећаш се беспомоћно. Онда сам упознао и другу екипу која то ради, па смо се удружили. Циљ је показати да постојимо, да у овом друштву постоји антифашизам, а не само фашизам. Кукасти крижеви и слова »У« на фасадама постали су уобичајена ствар, људи више уопће не реагирају на то, а ја не желим живјети у таквом друштву, нити се желим одселити. Зато ово радим, каже он.

До краја вечери префарбали смо неколико десетака пронацистичких графита и порука мржње, затим задовољни отишли на пиво и – кући. Порука акције: Не у мом граду. Добро звучи, зар не?

 

ИЗВОР: novilist.hr