ХРВАТИМА ЈЕ МРЖЊА СРБА И СРБИЈЕ једино што успева – све друго је пропало или пропада

Стеван Лазић

 

 

Све је очигледније да Хрватску не може спасти ни Европска унија ни НАТО: последња примљена њихова чланица из дана у дан тоне, пропада.

Кад хрватски медији (и штампани и електронски) објављују било шта из Србије, слика Србије увек је не само у сивим него и у потпуно црним бојама.

Али, у последње време и слике Хрватске у њеним медијима све чешће су такви. Све отвореније се пише о стању у републици која је, уз Словенију, прва кренула у сецесију, агресију и разбијање Југославије. С обећањима Хрватима, обећањима њихових поглавника и доглавника о благостању, о меду и млеку и којечему другом што их чека – само кад се осамостале.

А данас, готово 22 године након што су етнички очистили, односно протерали 500.000 Срба из Хрватске, ситуација у тој „еуропској срећници“ не само да није боља, него је она све тежа и тежа, све црња и црња.

Млади у све већем броју напуштају „лијепу своју“. У потрази за било каквим послом. Млађе и средовечне жене пуне безбројне приватне аутобусе и одлазе у Италију, Швајцарску, Аустрију… како би за било какву беду од евра и франка чувале и неговале старе и болесне, пазиле њихове унуке, шетале им и купале кућне љубимце. Одлазе им лекари свих специјалности, медицинске сестре, научници у Европи тражених струка, инжењери, информатичари…

Некадашња привреда је уништена. Домаћи тајкуни и страни „инвеститори“ за будзашта су покуповали све што је вредело и растерали запослене. Они који раде – раде у готово робовласничким условима.

Градови су из дана у дан све празнији. По крајевима из којих су протерани Срби царују дивље свиње, све чешће вукови и италијански ловци.

Странци по Јадрану покуповаше све што је вредно. Одлазак на море за многе Хрвате је мислећа именица.

Школство је на ивици пропасти. Наставни планови и програми утемељени су на измишљеној и плагираној историји Хрватске и Хрвата, на лажи и дубокој мржњи према Србима.

И средства информисања све су пунија прича о дефетизму, о апатији, о све дубљој беди и безнађу.

Средства која улаже Европска унија у Хрватску нису довољна да зачепе све бројније и све дубље рупе у њеном „прорачуну“, како они називају буџет. Док НАТО тражи своје. А о задужености да се и не прича.

Политичка криза, храњена искључиво борбом за власт, незаустављиво траје и такође се продубљује.

И да би се то све тужније стање у Хрватској Хрватима замагљивало, да би их одвлачило од размишљања, власт и даље распламсава једини бренд који увек успева код њих – не застаје се са ширењем мржње према Србима у Хрватској, према свим Србима ма где они живели и према Србији.

И не само да не јењава ширење мржње према оно Срба у Хрватској које нису протерали, према својој, дакле, националној мањини, него је на сцени свакодневни терор од стране хрватских фашиста (усташа), на сцени су непрестане претње, одузимање права на језик, на писмо. На своју културу. О правима оних који су протерани не треба ни трошити речи: ексхумације, однос према жртвама, суђења онима који су починили злочине над Србима, повратак, одузета и уништена имовина, станарска права, даљи прогони и хапшења Срба, пресуде с лажним сведоцима итд.

А власти у Хрватској, без обзира ко је на власти (разлика између хадезеоваца, праваша, мачековаца, франковаца, социјалиста, комуниста… нема), не да то не спречавају, него су оне, те власти управо они који све то потпирују, организују, стимулишу.

И Европска унија пред тим и таквим фашизмом упорно ћути. А ћутња је, вели народ, знак одобравања.

И све ово време у Хрватској се много тога од свега што је најгоре пише о Србији. И на путу Србије ка ЕУ Хрватска се, код расправа о појединим поглављима, поставља као последња препрека.

Најзад, како сада причати о добросуседским односима? И ко да их иницира, ко да их гради: председница са премијером, заобилазећи у огромном луку председника?

Куда то води – не верујемо да знају они које дави сопствена апатија, сопствено безнађе и мржња према једном народу – народу који их је, напокон, и створио.

 

 

 

 

 

ИЗВОР: Интермагазин