ХРВАТИ СНИМИЛИ ФИЛМ О ЈАСЕНОВЦУ: Много лажи! Није нимало наиван, а аутори су усташе!

Саво Штрбац

 

Погледао сам ових дана контроверзни хрватски документарни филм „Јасеновац – истина”. Филм је доспео у жижу јавности одмах после премијере почетком априла ове године у Загребу. Филм је контроверзан по најмање два основа: по драстичном умањивању жртава у усташком логору Јасеновац и по тврдњи да је тај логор деловао све до 1951. године као партизански логор, у којем је страдало много више људи него за време НДХ.

О тим контроверзама доста је речено у целом региону а мене је заинтригирала једна друга димензија овога „документарца”. Филм је заправо јавна потерница за свима онима који мисле другачије од аутора, међу којима сам се и ја нашао.

„Комунисти су ту чињеницу скривали, а њихови биолошки и идеолошки следбеници у савременој и демократској хрватској држави хистерично реагују и на само помињање комунистичког Јасеновца. Говоре да нема документације о њему. А нема је јер делимично није ни вођена, а ако и јесте, пренесена је у Београд и тамо је стављена под ембарго”. И док наратор говори овај текст на филму се смењују фотографије С. Месића, И. Јосиповића, С. Голштајна, З. Пусића, Милорада Пуповца, моја…

Посебно ме је заинтригирао следећи текст: „Године 1951. тадашњи министар унутрашњих послова и најмоћнији човек после Тита, Александар Ранковић, изјавио је у Београду у Савезној скупштини да је, цитирам: ‘кроз наше затворе од 1945- 1951. прошло је 3.777.776 затвореника док смо 586. 000 ликвидирали народних непријатеља’”.

Морам признати да никада ништа слично нисам чуо а нисам ни приметио да се у „документарцу” приказују или наводе докази за такву тврдњу, осим што глас наратора прате фотографије Ранковића и Тита. Но, овако пласиране бројке, ако тврдња и није тачна, код слушаоца треба да изазову ефекат потпуне истинитости, што није случај са округлим бројкама.

Филм из периода „партизанских злочина” прелази и у деведесете. Тврди се да су ти комунистички злочинци били и главни организатори српске агресије на Хрватску. То је било могуће зато што им није било суђено ни пре ни после деведесетих. Неки од њих су „мирно дочекали смрт у постељама а још живи исто тако мирно спроводе дане дубоке старости”. И овај текст прате фотографије В. Кадијевића, Б. Аџића, Ј. Бољковца, Ј. Манолића…

За данашње поделе у „хрватском бићу” аутори филма окривљују искључиво „југословенске националисте који „скривају или релативизују комунистичке злочине над хрватским народом и логоре смрти попут партизанског Јасеновца, одржавајући и надаље хипертрофирани мит о Јасеновцу”. Затим наратор изговара имена већ поменутих политичара: Месића, Јосиповића, Пуповца и новинара: Ј. Павичића, А. Томића, Д. Куљиша, Д. Бутковића, Б. Дежуловића, П. Луцића, В. Иванчића, М. Јерговића „који, чини се, испирају властиту моралну наказност” о којима би се могло говорити „као о либералним или левичарским фашистима, према Јонаху Голдбергу”.

А онда следи завршна мисао: „Хрватској и хрватском народу потребна је стварно помирење које се мора темељити на историјској истини о правим димензијама страхота почињених у оба тоталитарна режима – нацизму и комунизму.”

Наравно, из претходно изнесених премиса просечни гледалац би требало да закључи да је усташки режим према комунистичком био „мала маца“.

Аутори филма су познати хрватски националисти проусташке провенијенције. Сценариста и режисер Јаков Седлар, а један од његових „урадака” је и филм „Четвероред”, у којем описује покољ у Блајбургу, приказан уочи парламентарних избора 1990, док је сарадник на сценарију књижевник Хрвоје Хитрец, један од оснивача ХДЗ-а и председник Хрватског културног вијећа. Ништа мање нису атрактивни ни донатори – први је Антон Кикаш, који се прочуо када је 1991. присилно слетео у „боингу 737” пуном оружја намењеног зенгама, а други је некадашњи хрватски фудбалски репрезентативац Јосип Шимунић, који је „светску славу” стекао кад га је ФИФА казнила са 10 утакмица неиграња због извикивања усташког поздрава „За дом” након утакмице с Исландом 19. новембра 2013. у Загребу.

Филм уопште није наиван јер пада на плодно тло, о чему сведоче и његове прве пројекције у школама на часовима веронауке и недавно полагање венца од проусташке странке ХНП на службеној комеморацији јасеновачким жртвама с натписом „Страдалим логора Јасеновац од 1941-1951″.

 

 

ИЗВОР: Политика