Хем или Хелм – Комоница – Звездан (звездани цвет) или стари назив за Стару Планину

Аутор: Крсто Крцун Драговић
Хем или Хелм је стари назив за Балканско полуострво (лат. Haemonia classica или Paeninsula Haemonia). Др Душан-Владислав Пажђерски, слависта и лингвиста са Универзитета у Гдањску (Република Пољска), сматра да изворни назив Хемског полуострва потиче од сербске речи – Хум. Код старих Серба реч „хум“ означавала је брдо (планину), док је „хумка“ представљала брежуљак. Назив Захумље (лат. Zachlumia), за област у данашњој западној Херцеговини и јужној Далмацији, настало је од изворне речи – Хум, или на старом сербском језику – Хлъмъ (za + Hum: „иза Хума“), што је транскрибцијом на латински језик дало форму – Zachlumia (грч. Ζαχλούμων χώρα: земља Захумљана), односно у латинизованом облику базичне речи „Хум“: Chelmania, Chelm, Chulmorum, Chulmia и terra de Chelmo (Хумска земља).
​Посредно нас на исто подсећају и наводи, које су у својој књизи „Michael of Zahumlje“ (Norderstedt: Book on Demand GmbH, 2013), изнели њени аутори Џеси Расел, тј. енг. Jesse Russell и Роналд Кон, тј. енг. Ronald H. Cohn када су писали о сербском владару Михајлу Вишевићу (880/890-950), кнезу Захумља (владао: 910-950) и старој сербској области – Захумље. Грци нису имали ни раније, а немају ни данас објашњење за њихов деформисани негрчки термин Хем (у смислу брда/планине), јер га користе за северне негрчке области у Тракији, а што нам тек штуро и магловито бележе кроз своје митове о трачком краљу Хаемосу (грч. Αἷμος), односно да би потом (касније) помињали и Хемско полуострво (грч. Χερσόνησος τοῦ Αἵμου).
Израз Балкан, први пут помиње 1490. године, италијански писац и дипломата Филип Калимах (1437-1496), тј. лат. Philippus Chalimachus када говори о подвизима Владислава III од Варне (1424-1444), тј. пољ. Władysław III Warneńczyk, краља Пољске (владао: 1434-1444) и краља Угарске (владао: 1440-1444) у једном свом меморанду који је адресирао на Ватикан (лат. Status Civitatis Vaticanæ). Том приликом Филип се обраћа Ђованију Батисти (1432-1492), тј. ит. Giovanni Battista Cybo, односно тадашњем римском папи Иноћентију VIII (владао: 1484-1492), тј. лат. Innocentius VIII и у свом писму пише да људи у том крају, гору називају Балканом (quem incolae Bolchanum vocant). Ова реч је тек почетком 15. века стигла са турским окупатором на Хемско полуострво и означавала је шумовиту планину или планински ланац, односно иста нема никакве везе са локалним (аутохтоним) становништвом.

Picture

Филип Калимах, (лат. Philippus Callimachus Experiens) у ствари Fillipo Buonaccorsi (рођен 1437. године у Сан Гимињано – умро 1497. у Кракову) Италијански хуманиста и писац на латинском језику.
У почетку је радио и стварао у Венецији, а између 1462. и 1468. године пребивао је у Риму.
Тамо је вршио функцију секретара кардинала Bartolomeo Roverellia.
​Умешан у атентат на папу Павла II (1468. године) морао је да напусти Рим, и две године потом појављује се у Пољској на двору архибискупа Лвовског. Био је учитељ синова Казимира Јагелончика, учествовао је и у дипломатским мисијама.
Биста се налази у Кракову

Picture

Прогоном од стране папе Павла II, Калимах се тада настанио у Пољској и поставши убрзо, близак саветник пољског краља. У историји дела Владислава III Варненчика, Калимако је оставио кратак опис Хемуса, који је видео када је путовао у отоманску престоницу у дипломатским мисијама. У писмима папи Иноћентију VIII из 1490. године, Калимако пише да „локално“ становништво ту планину зове Балкан…
Иначе, данашњи (општеприхваћени) назив Балкан (за Хемско полуострво), креирао је 1808. године немачки географ Јохан Цојне (1778-1853), тј. нем. Johann August Zeune у свом делу „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung“ (издавач: Wittich; место штампања: Berlin, Königreich Preußen: 1701-1918), употребивши назив Balkanhalbinsel (инспирисан планином Балкан, која Бугарску хоризонтално дели на два дела). ​Након овог догађаја, реч Балкан почиње да се користи, као име регије, тј. за Хемско полуострво. Овим чином Цојне је одбацио хиљадугодишњу традицију староседелаца, пошто је научним круговима пропагирао свој новокомпоновани израз, мада никада (до тада) становници овог дела Европе (или било ког дела Европе) нису њиме означавали ову регију. Значајно је додати овоме, мишљење грчких научника и енциклопедиста, овом очигледно „политичком“ питању имена простора, на којем живимо, али из једног, класично научног угла:

‘’Под називом Балкан (од турске речи „Балк» ( балкански = израз за шумовит и планински крај), или високи шумовити планински венац)[1] ( арх. лат. Полуострво Haemus – Хем, и грч. Αίμου – Еимо ), и под другим називом Балканско полуострво, који је погрешно утврђен, и карактерише се, више као политички термин, а не као географски појам за простор југоисточне Европе.’’

(грч.)

‘’Με την ονομασία Βαλκάνια (από την τουρκική λέξη «μπαλκάν» (balkan = όρος, ή υψηλή δασώδης οροσειρά)[1], (αρχ. λατ. Haemonia classica, και ελλ. Χερσόνησος του Αίμου), λεγόμενη και Βαλκανική χερσόνησος, καθιερώθηκε εσφαλμένα να χαρακτηρίζεται, περισσότερο ως πολιτικός όρος παρά γεωγραφικός, αφενός η περιοχή της νοτιοανατολικής Ευρώπης.’’

 

 

Picture

Picture

***

Аугуст Цојне (Лутерштат Витенберг, 12. мај 1778 — Берлин, 14. новембар 1853) био је немачки професор географије и германских језика, као и оснивач Берлинске школе за слепе

***

Picture

 

Помен имена „Балкан“(од 1808. године, је политички термин а не географски, какав је био до тог момента. Термин је узет са намером, јер морало се утицати на то да простор Хема, под новом турским називом илити именом, изгуби својства простора на коме се родила европска цивилизација, где су се, и где се укрштају културе између европског и азијског континента.

Англо-германима је било нужно да, прекид једне историјске константе у имену, у томе им је здушно помогла Ромеја (данашња Грчка) и са доласком Турака на Хем и њиховом владавином над истим простором, са њиховим нужним изменама читаве географске топонимије, хидронимије, ономастије, заувек прекину континуитет „аутохтонизма“ староседелачког народа на Хему. Темељ тако наметнутог имена, имају у много сумњивих „источника“, један од њих је очигледни фалсификат ДАИ, ромејског цара Порфирогенита VII, који је наводно записао масовно досељавање народа на Хем у више временских периода, док су са друге стране аутохтони народи-племена, више векова пре наводног досељења Словена на Хем, напросто нестали са лица земље. Због „нестанка“ незамисливог броја староседеоца, који је сигурно једна тешка историјска конструкција, позиви на било шта староседелачко по западњачком принципу је непринципијелно и без икаквог права, јер смо ми Срби (као први), увек задњи, који требају бранити старо име Хема на којем живе, јер смо историјски „дошљаци“, без права да бранимо било какав „аутохтонизам“, па макар он био у имену простора на којем обитавамо. Једини „источник“ на који се позивају је споменути фалсификат „Управљање царством“ скр. DAI[2]. Аугуст Цојне је све аналитички и “научно“ увезао и повезао, одлучивши да обавести тадашњу научну јавност о преузимању термина „Балкан“ наместо Хума (Хема) од Филипа Калимаха[3] (лат. Philippus Callimachus Experiens 1437-1496). Сем научне јавности, која је била упозната са издањем књиге Аугуста Цојнеа 1808. године под именом „ГЕА-Експериментална научна географија“, тадашња шира јавност, Цојнеов „научни експеримент, читала је у „Јенском опште научно-књижевном часопису“ из 1809. године.[4]. Тада се десио крај, а почетак живота једног другог имена за Сребрну Планину или Комотницу – ЗВЕЗДАНИ ЦВЕТ, Вериге Света, то ново име беше БАЛКАН.

Након мале дигресије, настављам са Калимаковим прогоном од стране папе Павла II, Калимако се тада настанио у Пољској и поставши убрзо, близак саветник пољског краља. У историји дела Владислава III Варненчика, Калимако је оставио кратак опис Хемуса, који је видео када је путовао у отоманску престоницу у дипломатским мисијама. У писмима папи Иноћентију VIII из 1490. године, Калимако пише да „локално“ становништво ту планину зове Балкан:

(лат.) “Post Danubium, primus castris Hemus tantuim modo transcendendus, per eum locum, quem incolae Bolchanu vocant…“ 

(серб.) “Након Дунава, први замак Хемус је на узвишењу, на основу чега га становници његови називају Балкан…“

Калимак спомиње, да “староседеоци“, простор на којем живе, то јест Стару Планину зову „БАЛКАН“!? Веће историјографске глупости нема, јер Калимак првенствено није говорио језик староседеоца, није га могао разумевати, говорио је староиталски, служио се немачким, то јест дипломатским, латинским језиком, такође учио је старопољски, никако није могао разговарати са „староседеоцима“ о именима, топонимима, хидронимима и т.д. Тврдња да је име „БАЛКАН“ Калимак чуо од староседелаца, РАВНА је НУЛИ. То име је већ било наметнуто од стране турских властодржаца. Логичан закључак је тај, да Калимак, који је био у дипломатској мисији, морао је имати пратњу, заштиту оних који су у то време били на власти на подручју Хема, то су наравно били Турци. Само од Турака је могао чути за турски назив Старе Планине, то јест Хема или Хелма, а он је Коджабалкан или Балкан. Дипломатска мисија између римских посланика и Турака вршила се на латинском језику. Познавање „староседелачког“ (сербског) живља латинског језика у то време било је никакво, стога сматрам да је Калимаково дело, редакцијски преправљено (прим. аут.- по Калимаку, касније по многима, ако су Тимочани (Срби) морали прихватити турску власт, сигурно су морали прихватити и турски језик, отуда и теза о турском имену за Балкан које је веома тешко прихватити, лично је не прихватам никако), касније је као такво, преузето као „извор“, који је постао узор, каснијем германском наметању туђег имена, које је засигурно, много више политички него географски појам (термин).

​Најмлађи „источник“ поменутог „извора“ је Марија Тодорова, бугарски је историчар која тренутно предаје на Универзитету Илиноис Урбана-Шампеин. У својој књизи „Imagining the Balkans“ Oxford University Press, 1997.[5], такође у сербском издању из 2006. године, у којем се сербски језик назива „хрватским“, спомиње Калимана, за којег каже да је најстарији извор за спомен имена „Балкан“, у издвојеном пасусу цитира Калимана: ‘’quem incolae Bolchanum vocant’’. Без икаквог критичког осврта на Калимакове тврдње, Марија Тодорова је остала на кратком Калимаковом запису. Међутим, наглим преласком на једног другог аутора, доноси „закључке“ који такође буде сумњу у непристрасност поменуте ауторке. У следећем наводу, имамо будућег хабсбуршког цара Фердинанда I, који је 1553. године послао дипломатски мисију Високој Порти са задатком да преговара о примирју са Отоманском царевином и признавању хабзбуршке контроле над Мађарском и Трансилванијом. Мисију је поверио Антуну Вранчићу, који је 1549. године био печујски бискуп. Вранчић је био Далматинац (овде је ауторка намером, Антуна Вранчића назвала Далматинцем, не кријући његово право порекло, које је наравно сербско), из угледне „босанске“ породице (римокатолички клер у потоњој босанској краљевини, није имао никаквог сукоба са Отоманском влашћу, чак супротно) која је побегла пред отоманским освајачима; пре него што је своје услуге понудио Хабсбурзима, био је бискуп у Трансилванији у служби Јована Запоље.

Хуманиста по образовању, Вранчић је био аутор многобројних историјских и географских расправа. Путујући ка Истамбулу (ауторка дешавања из пређашњих времена, политички „коректно“ утапа у данашње време, Цариград, ориг. отур. قسطنطينيه – Kostantiniyye, назива Истамбулом што он то и јесте био у то време, ипак је историјографски, некоректно) 1553. године, Вранчић је водио дневник о путовањима између Беча и Једрена, где искључиво спомиње Haemus и Haemi montes, позивајући се на античке ауторе за које је установио да су изненађујуће поуздани. Иако свестан Страбовоновог упозорења, Вранчић цитира Полибија и друге географе који су тврдили да се са највишег планинског врха могу видети Црно море, Јадранско море и Дунав. Више од десет година касније, 1567, Вранчић је послат у другу мисију на Порту да потпише мировни уговор са новим Султаном Селимом II. Водио је белешке које су касније сакупљене и објављивање током XIX века: “Diarium legationis nomine Maximiliani II“ и “Ratio itineris, quod est a Viena ad Constantinopolum“. Друга збирка садржала је детаљну маршуту са означеним раздаљинама између насеља и расутим географским и другим коментарима, у којима је Вранчић споменуо „славјанобугарско“ име “Ztara Planina“ (прим. аут.- полатињен назив-„lingua schiavona“-, никако се не може назвати „славјанобугарским“, мада ауторка то тако наводи, одлично зна да је Антон Вранчић писао на латинском језику, стога, без икаквог критичког става, ауторка не даје исправну формулацију, бугарско-сербског имена Стара Планина, које је исто на оба поменута језика) за Хемус.

Италијан Марко Антонио Пифагети (Marko Antonio Pigafetta 1491 – 1531), који је путовао са Вранчићем 1567. године, такође сматра да је Стара Планина име за Emo[6]. У ствари, Вранчић је први путник који Хемус спомиње под „бугарским“ именом, несумњиво зато што је преко „матерњег хрватског“ донекле могао да разуме локални језик (прим. аут.- Антун Вранчић никако није могао говорити другим језиком сем сербским језиком, такозвани „хрватски“ je био само један његов дијалекат. Није постојао као језик у то време, и као прво, одлично је разумевао и знао језик староседелачког становништа, а он је наравно сербски језик). Стара Планина је име које се ретко појављивало у западним извештајима; Герхард Корнелијус Дриш, аустријски државни секретар (Gerhard Kornelius Driesch), који је у овим крајевима путовао између 1718. и 1719. године , један је од малобројних изузетака [7], који је у свом делу ‘’Historische Nachricht von der Röm. Kayserl. Groß-Botschafft nach Constantinopel, 1723., на страни 87. записао:

“…улогорили смо се и направили смо камп у једној удолини, схватили смо да смо се нашли усред веома плодне Старе Планине…“(један од првих помена Старе Планине на западу)

(нем.)

“…unter Lager geschlagen und zur liften das oben ode unten aber und in der Mitte sehr fruchtbare Stara Planina…“[8]

 

 

Picture

​Немац Саломон Швајгер (Salomon Schweigger 30. март 1551 – 21 јун 1622.) пропутовао је Хем 1577. године као свештеник у дипломатској мисији коју је цар Рудолф II послао султану Мурату II. Провео је три године у отоманској престоници и највише је упамћен по својим напорима да, у сарадњи са Штефаном Герлахом (Stephan Gerlach – Stephanus Gerlachius, * 26. Dezember 1546 in Knittlingen; † 30. Januar 1612 in Tübingen) приближи лутеранску и православну цркву, и чак да створи савез против папе. Свршени студент Универзитета у Тибингену, он је превео на италијански кратак Лутеров катехизам, пошто су многи хришћани у Отоманском царству разумели италијански. По повратку у Немачку објавио је превод Курана на немачки. Швајгер је водио дневник о својим путовањима током седамдесетих година XVI века, који је објављен 1608. године. У њему је детаљан опис Хема, за који је користио термине Emum, Hemo, Hemus.Он је први путник после Калимака који преноси турско име планине, Балкан, што сведочи о ширењу тог имена на шире подручје. Он је такође једини путник који спомиње славјано-сербско име (за које каже да је „хрватско“) КОМОНИЦА за исту планину :

‘’ [Hemus] Хем је висок 6.000 стопа, то јест, једну и по немачку миљу (Плиније, књ. IV). У историјским књигама може се прочитати да се краљ Филип Македонски, отац великог Александра, попео на планину Хем за четири дана и сишао за два, да би видео пределе око планине. Веровало се да се са врхова ове планине могу видети река Дунав, Јадранско море, као и Италија и Немачка, што би било велико чудо, иако имамо у виду да је Венетско или Јадранско море удаљено више од 100 миља. Хем је познат по некадашњим рудницима сребра, тако да га Италијани зову Сребрна Планина. Турци ову планину зову Балкан, док је староседелачко становништво зове на СЕРБСКОМ језику КОМОНИЦА [9][10]. (прим. аут.- аутор овде наводи језик који се није таквим звао. Дигресија-Фредегард у својој хроници помиње Тимочане и Гудушчане (сербска староседелачка племена источне Србије), који су се у Далмацији борили противу Франака 816-822 године… 821. године Људевит Посавски је због издаје кнеза Борне и вазалског односа према Францима, због тешких борби и немоћи да се јаче супростави, одлучио да са својим војницима оде „к’ Србљу у град Сисак“… Никаквог ту „хрватског“ језика није било, ама ни у каквом једином трагу… Аутор је овим показао сву отворену германизацију. У овом случају такође и веома рану „хрватизацију“ пре свега језика и писма који је де факто и де јуре стари сербски језик. Германизацијом, након Калимака, овог простора по имену Хем, увео је на велика врата „балканизацију“ истог. Политички оквир за касније, и за данашње турско име Балкан.)

 

Picture

 

На крају прелазим на суштину овог текста, на име, чија етимологија има невероватну снагу, моћ, реч којом се некада звао Хем, а то је КОМОНИЦА.

Сигуран сам да многи не знају шта ова реч значи, какво јој је значење и етимологија, и на крају чијег је и каквог је порекла споменута реч КОМОНИЦА.

На ширем простору Хема, постоје многи хидроними и топоними КОМ-КОМАРИЦА или КОМ-КОМОВИ. Комови су (IPA – Important plant aeras) планински масив у Црној Гори, његови врхови су Кучки Ком, Љеворечки Ком, Васојевићки Ком који је и највиши „врх“ ових велелепних планина. Ком означава врх, врх планине. Етимологија речи „ком“ је јединствена. КОМ илити ВРХ, једна реч истог значења, понаособ свака уз свој одређени додатак-наставак речи, добија многоструко, вишеструко значење. КОМ је реч која постоји само у сербском језику. Упитна заменица ко у дативу и локативу гласи коме, и ком: „Ком, и коме то сјаје ти КОМОВИ, сјаје ономе, коме, на врховима тим, живе БОГОВИ!“ – /митологија етимологије/. Стари су Срби преносили своја знања у гајењу винове лозе. Одвајкада али и данас од „грозда“ рода винове лозе, стварају (справљају) „врхунска“- „комова“ вина. У Срба се после завршеног врења „каце“- пецарке са „другим вином“, зове се „КОМИЊАК“ или КОМИНА. Од 100 литара слатке КОМИНЕ, одређеним процесом, добијемо 15 литара „врхунске“ ракије „комовице“. Сербски језик је „кома“, врхунски језик.

​Дакле ХЕМ-КОМОНИЦА, значења су многобројна, али једно је за саму КОМОНИЦУ. У науци о биљу – фитологији, или ботаници, одавно је позната биљка-цвет под латинским називом „Lotus corniculatus L.“, у преводу ЗВЕЗДАН-ЗВЕЗДАНИ ЦВЕТ-ЖУТИ ЗВЕЗДАР. Биљка, цвет прелепог изгледа и боје, жуте боје. Звездан је вишегодишња легуминоза. Легуминозе или лептирњача представљају важну корисну групу биљака на травњацима. Значај им се огледа у обогаћивању земљишта са азотом, брзом клијању и ницању појединих представника чиме помажу брзо озелењавање и везивање земљишта, те украсној улози на неким типовима специјалних травњака. ЗВЕЗДАН-ЗВЕЗДАНА БИЉКА је једна од најважнијих врста из групе легуминоза . Може боље и дуже да се одржава у њима од црвене детелине, а посебно на слабијим, лошијим и сувљим земљиштима. За разлику од луцерке подноси кисела земљишта, а у односу на црвену детелину има дужи период искоришћавања. Улази у састав скоро свих смеша за травно – легуминозне смеше и пашњаке – одлично регенерише, како после испасања тако и после кошења, а нарочито у брдским и планинским подручјима . Живи 5 – 7 година, па и више. ЗВЕЗДАН је веома отпоран на мраз, велике хладноће и на сушу. ЗВЕЗДАН се одликује неким предностима над вишегодишњим махунаркама: не нападају га паразити као цусцута и ретко га нападају и биљне болести. Такође, при исхрани преживара свежом зеленом масом не изазива надун, па је због тога погодан и за пашњачко искоришћавање. На крају, Стари Срби су знали и познавали биљку КОМОНИЦУ, знали су чиме им служи и колико.

КОМОНИЦА је цвет који је обележије Старе Планине, отуд и њено старо сербско име. КОМ-о-ница; КОМ-врх; нице-одређени придевски глагол за биљке које брзо „ничу“-расту. КОМОНИЦА „старо-планинска биљка која ниче, расте високо, к’ небу под звездама“.

Једна од најпознатијих производа са КОМОНИЦЕ је њен „старо-планински“ сир и кајмак. Познат је широм света. Основна али најбоља својства сира и кајмака са КОМОНИЦЕ, се добијају потпуно природним процесом. Након самог откоса, ту је испаша домаћих, племенитих животиња, након испаше, ту су најквалитетнија млека, од којег се праве сир, кајмак. О квалитету меса да и не говорим. Просечна старост једне краве на КОМОНИЦИ је око 25 година, сваког дана током свог живота даје од 20-25 литара млека. Примера ради, у Енглеској, која је позната по својим „лудим“ кравама (болест која није болест), исте везују у ланце, могућност слободе кретања и испаше им је искључена, због тога живе максимално 5 година. Производ те врсте индустрије, „робовласничког краварства“, је директни разлог појаве „лудила“ код крава, или болести „лудих“ крава.Оне желе само слобду, ништа више, но она им је ускраћена. Због тога постоји њихова масовна „производња“ то јест масовна вештачка оплодња. Након 5 година „робовског“ живота и давања млека, хиљаде њих умиру у истом дану. За Британце то су „луде“ краве, јер умиру тако рано. Међутим, Британци од једне краве добију дневно до 45 литара млека. Разлика је квантитативна у односу на ХОМОЉЕ-ХЕМ-КОМОНИЦУ, питање квалитета млека и меса саме краве је немерљива са КОМОНИЦОМ. Отуд британцима и „болест“ „лудих крава“, која се огледа у „доживотној“ робији крава која је изречена пред робовласничко-империјалним судом британске круне. Западу чак и „краве“ робују, а камоли људи. Људи одавно имају болест „лудих“ људи.

Право име Старе Планине је КОМОНИЦА, док је име географског простора југоисточне Европе ХУМ, име и реч сербског порекла. Балкан је име које има своје значење на турском језику, и неоспорно је, али, дато је само са једном намером, а она је политичка. Уздизањем европских нација у доба Османске империје, сами себи су придодали право да правим „родитељима“ имену Хума, ускрате право на њега, кривотворећи историју, газећи притом све географске принципе. Но истина је само једна, Срби су аутохтони на Хуму-Хему. Срби су Хуму дали име. Турке смо победили, и протерали са наших простора, време је да протерамо и њихово име, и наметнуту германску, политичку вољу.

 

Picture

​*

August Giacomo Jochmus (after 1859:) Freiherr von Cotignola (born February 27, 1808 in Hamburg, Germany, died 14 September 1881 in Bamberg, Germany) was an Austrian lieutenant field marshal, and minister of the German Confederation. He spent his life in Greek, English, Spanish and Turkish service, was briefly foreign minister and Navy minister of the Frankfurt Parliament of the German Confederation in 1849 and finished his career as an Austrian Lieutenant Field Marshal.

*

Picture

Наслов : Notes on a Journey into the Balkan, or Mount Hæmus, in 1847
Аутор : August Giacomo Jochmus

 


Picture

Map to illustrate a paper on the passes of the Balkans or Mount Haemus, Lieut. – General A. Jochmus, 1854. Notes on a journey into the Balkan, or Mount Haemus, in 1847.
​By Lieutenant-General A. Jochmus.

Picture

Map to illustrate a paper on the passes of the Balkans or Mount Haemus

Picture

Sketch of the Marsches of DARIUS & ALEKSANDER, TO THE DANUBE, and of the Passage of the Balkan: by Marshal Diebisch 1847.

Picture

Древна земља Трибалија, земља Срба Трибала…, у самом центру налази се град Rasgrad-Расград (данашња Бугарска)

Референце :

[1] Μεγάλη Ελληνική Εγκυκλοπαίδεια τομ.Στ΄, σελ.537
[2] Constantine Porphyrogenitus De administrando imperio, Dumbarton Oaks, 1967
[3] Philippi Callimachi Experientis ad Innocentium octavum Pontificem maximum… de bello Turcis inserendo oratio, Frankfurt, 1601. Цитирано код: Michail Jonov, Evropa otnovo otkriva bilgarite, Sofia, Narodna Prosveta, 1980., p. 43.
[4] Johann August Zeune, „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdkunde“ (1808). стр. 76.; „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdkunde“ (1808). стр. 76.; Jenaische allgemeine literatur-zeitung, Jena, Leipzig 1809., Volume 3-4 JY-D, стр. 81.
[5] Imagining the Balkans, Maria Todorova, Oxford University Press, 1997.
[6] Hana Hynkova, Europaische Riseberichte aus dem 15. und 16. Jahrbundert als Quellen fur die historische Geographie Bulgariens, Sofia, Verlag der Bulgarischen Akademie der Wissenschaft, 1973., p. 38.
[7] Michail Jonov, ed., Nemski I austriski pitepisi za Balkanite XVII-XVIII v., Sofia, Nauka I izkustvo, 1986., p. 240.
[8] Salomon Schweigger, Eine newe Reysbeschreibung auss Tutschland nach Konstantinopel und Jerusalim…, Nuremberg, Johann Lantzenberger, 1608.(фототипско издање Graz, 1964), стр. 46-47.
[9] Michail Jonov, ed., Nemski I austriski pitepisi za Balkanite XVII-XVIII v., Sofia, Nauka I izkustvo, 1986., p. 402.
[10] Исто стр. 402.

*

(I)
Извор и назив дела :
Наслов : Philippi Callimachi Experientis De Bello Turcis inferendo oratio: Eiusdemque De his quae a Venetis tentata sunt, Persis ac Tartaris contra Turcos movendis historia
Страна : 83
Аутор : Philippus (Bonaccursius.)
Издао/ла : 1533
Оригинал из . Баварска државна библиотека
Дужина : 184 страница

*

(II)
Извор и назив дела :
Наслов : Ein newe Reyßbeschreibung auß Teutschland nach Constantinopel und Jerusalem: darinn d. gelegenheit derselben Länder, Städt, Flecken, Gebew etc. d. innwohnenten Völcker Art, Sitten, Gebreuch, Trachten, Religion u. Gotteßdienst etc., Insonderheit d. jetzige ware gestalt d. H. Grabs, d. Stadt …
Аутор : Salomon Schweigger
Стране : 46-47
Издавач : Lantzenberger, 1613
Оригинал из : Баварска државна библиотека (Staats- und Stadtbibliothek Augsburg)
Дужина : 341 страница

*

(III)
Извор и назив дела :
Наслов : Historische Nachricht von der Röm. Kayserl. Groß-Botschafft nach Constantinopel: welche auf … Befehl Sr. Röm. Kayserl. u. Cathol. Majestät Carl d. VI. nach glückl. vollendeten 2jähr. Krieg d. … Reichs Graf Damian Hugo von Virmondt rühmlichst verrichtet : worinnen … Nachrichten von d …
Страна : 87
Аутор : Driesch, Gerard Cornelius van den.
Издавач : Monath, 1723
Оригинал из : Баварска државна библиотека (Staatliche Bibliothek Regensburg)
Дужина : 494 страница

*

(IV)
Извор и назив дела :
Наслов : „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdkunde“ (1808). стр. 76
Аутор : Johann August Zeune
Наслов : Jenaische allgemeine literatur-zeitung
Страна : 81
Издање : 1809
Volume : 3-4 JY-D
Место и штампа : Jena, Leipzig
Дужина : 830
Језик : немачки

*

(V)
Извор и назив дела :
Наслов : Notes on a Journey into the Balkan, or Mount Hæmus, in 1847
Аутор : August Giacomo Jochmus
The Journal of the Royal Geographical Society of London
Vol. 24 (1854), pp. 36-85
Published by: Wiley on behalf of The Royal Geographical Society (with the Institute of British Geographers)

ИЗВОР: srbski.weebly.com