ХЕЛЕНИЗАМ НА РАСКРШЋУ

image

              Јоргос Карабељос

 

 

 

Последњих година, када год напомињем, а то чиним често, своје најдубље уверење да се хеленизам налази у кризи егзистенцијалног карактера, већина мојих саговорника и слушалаца сматрају да то чиним ради прављења метафоре, како бих подвукао дубину кризе. Међутим, нажалост мислим управо то што заступам. Грци се налазе на историјском раскршћу, на једној је страни опадајућа стаза, могуће и без повратка, а на другој поновно подизање.

У мојој књизи „Грчка, земља граница“, коју сам написао пре двадесет година и поново објавио, те дорадио, под насловом „Хиљаду деветсто двадесет друга: есеј о грчкој идеологији“, подвукао сам да се те судбинске године, 1922, догодило нешто непоправљиво, што представља гранични камен грчке историје. Пре 1922, са или без државе, самостални или подвлашћени, свој идентитет градили смо са Егејским морем као његовим средиштем, двема крилима, западним у виду грчког полуострва и источним са Малом Азијом, Црним морем и источном Тракијом. Тако је било барем три хиљаде година, од Тројанског рата па надаље. Након 1922, хеленизам је изгубио своје источно „плућно крило“ и остао затворен у хеладском полуострву и нашим острвима, док се Егеј од епицентра преобразио у гранично подручје. Тврдили смо тада – представљајући дуги смер двадесетогодишњег „урањања“ у грчку свест и историју – да је 1922. годином дефинитивно и неповратно запечаћен крај екуменског, ширег хеленизма. Догађаји који су уследили после 1922. надовезали су се да ударе печат и доврше овај губитак. Грци из Мале Азије, Константинопоља, Црног мора, Египта и северног Епира, постепено су се, узастопним таласима бекстава, тискали у нашу прапостојбину, грчко полуострво.

Године 1922. драматично је окончан напор за интеграцију хеленизма, сажимањем у једну национално – државну целину основних чинилаца, и из тог подухвата изашли смо сломљених весала као у романима Сефериса[1]. Пре двадесет година смо већ нагласили да је на „талону“ хеленизма или његово уједињавање, са заокретом ка сржи своје историје, или нестанак као посебног историјског субјекта. Трагичном иронијом историје, принуђени смо да се или објединимо, утажујући на крају „ромејску жудњу“ или да нестанемо са историјске позорнице.

Наш једини спас био би „заокрет ка себи“, како бисмо нашли снагу да из нашег историјског ДНК изнова изградимо аутентични организам. Зато што су нас три или четири хиљаде година нашег екуменског хеленизма увукле у опијеност екстровертношћу, путешествијама у стране светове и цивилизације, расејавање свим дужинама и ширинама земљаног шара. Сада, историја је од нас затражила да направимо потез у супротном смеру, у виду раскида са вишемиленијумским предачким навикама. Заиста, нашом крви и даље теку сећања на војске Александра Великог, хеленистички екуменски свет, Источно римско царство, византијски светски систем, наднационално православље. Чак и након освајања Цариграда, под Турцима, научили смо да путујемо на запад и север, сејући нештедимице своју моћ и дух. Ова сећања су увек присутна у нашим мислима и понашању. Пред сваком кризом, сваком буром, мислимо поново на Одисејева путовања, излазе у друге светове. Чак и наши противници и освајачи, хранили су се том нашом крвљу. Милиони грчких становника, у Сирији, Малој азији и Балкану, постали би компактна целина на муслиманским турским и арапским подручјима, у италијанском Риму, Румунији, Бугарској, јужној Русији. Грци беху научили да је њихово историјско семе неисцрпно и да могу да га великодушно расипају, до последњег милиона, у САД, Аустралију и другде. Ова склоност ка бекству, усмеравању ка спољашњем свету, изражавала се, парадоксално, и унутар земље, кроз прихватање газда, стварање зависних партија, опонашање страних модела, одбацивање наше традиције, или макар њено заточење у само одређене аспекте наших живота.

 

 

Путања опадања

 

Ево нас данас пред довршетком целог деведесетогодишњег кружног циклуса. Док смо, након 1922, започели, кроз болна супротстављања, градњу релативно самосталне економије, нарочито после кризе из 1929, те интеграцију избегличке „ефективе“ у хеладски, једноставно грчки етнос, сем анти-избегличке нефлексибилности Метаксаса, стигла је немачко-италијанска инвазија, да доврши оно што су започеле Кемалове чете, уз неизрачуњиве катастрофе и покоље. Током окупације пружили смо херојски отпор, али смо у послератном периоду довршили сопствено отуђење. Грађански рат, који су одлучиле стране силе, исцрпео нас је и Западу подредио економски, војно, политички, те кроз крилатицу „исток на западу“ и духовно. Надаље, након шездесетих, по нашу судбину претеће „исток на западу“ појављиваће се у виду кипарског питања, отварајући раздобље несугласица, са поразом на Кипру 1974, и поступним уступцима након 1990. године (острвце Имиа[2], Оџалан[3], Ананов план итд). У раздобљу након пада диктатуре, подређеност Западу довршиће се настајањем потпуног унутрашње-политичког отуђења, распродају економије, друштва, културе. Тако се, оно што је било спољнополитичка зависност, својом интернализацијом преобразило у унутрашњу колонизацију. Зато, по први пут у нашој историји у толикој мери, нису само Фалмерајер[4] и страна краљевства били ти који су одражавали колонијално ропство, већ и сами припадници грчке елите, грчки политичари, грчки интелектуалци. Сеферис, Елитис[5], Кацарос[6], представљали су пуку прошлост за један народ који се у гомилама тискао у Мекдоналдс и Евровизију.

И док се клатно историје креће од Запада ка Истоку, лебдећи над пукотином двају светова, нашли смо се у кризи која није просто економска. То је свеопшта криза: демографска, геополитичка, политичка, криза исељавања, духовна: јадници пред Меркеловом, плашљиви пред Ердоганом и Давутоглуом, вређани од Скопљанаца. Запад, у који смо бежали након грађанског рата и касније, искоришћава нас и одбија на све начине, док нам муслимански исток прети подређивањем и присаједињењем. Изненада, суочени смо сами са собом, више без простора за лажи и половична решења. Или ћемо прихватити свој историјски крај, преобразбу Грчке у вишерасну и вишенационалну тампон-зону између истока и запада, у балкански Либан, истовремено контролисан од франачког запада и турског истока (штавише, осовина Берлин – Турска функционише већ преко сто година), или ћемо морати, да бисмо наставили да постојимо као колективни субјект, да повратимо своју самосталност, да у данашњици остваримо недовршену револуцију Ригаса Велестинлиса, да превазиђемо „ромејску жудњу“.

Притиснути са запада и са истока, немамо преосталог историјског простора за повлачење. Проблем континуитета нашег народа одиграва се на истим нашим острвима, у истим градовима, у истој нашој престоници. Бекство, или наметљиво испољавање ка спољашњости, онда када си десеткован, у првој фази претвара се у подређеност, а на крају у историјску смрт. Више немамо простора да наставимо путем бекства и потчињавања те да истовремено наставимо да преживљавамо. Налазимо се пред „мајком свих битака“. Или овде, данас и у наредним деценијама да освојимо право на опстанак и парадоксално, довршимо недовршено, или да се измени историјско сећање на нас као независног народа и посебног историјског субјекта.

У таквом тренутку, када је завршено са свим лажима – да бисмо били достојни таквог нечега –усудимо се се на свеобухватно подизање, зато што више немамо готово ничега да изгубимо, јер смо потпуно прибијени уза зид и дужни да пођемо у битку за опстанак. Одбијајући бекство вани, и прибегавање разним врстама зависности, за шта су Грци са таквом лакоћом посезали последњих година, станимо очи у очи са својом судбином. У наредних педесет или сто година, или да престанемо да постојимо или да превазиђемо патње, напокон слободни и да одлучујемо сами о себи.

На овај или онај начин, ове 2012. године, деведесет година после хиљаду деветсто двадесет друге, отворило се ново историјско раздобље: ако се настави екстровертност-потчињавање и псеудо-екуменска логика или бекство, доводимо се у нулту тачку, у историјски нестанак. Отуда и наша колективна депресија. Изненада смо се освестили да питање на које ћемо морати да одговоримо дословно није ниједно друго до оно живота или смрти.

 

Изненадно буђење

 

И тако, налазимо се пред овим захтевом историје, дословно у борби титана, огољени, са неспособним вођством, интелектуалцима којима је доста корупције и дотрајалости европских програма, масама исквареним и омлитављеним потрошачким самозадовољством, робовласништвом над мигрантима, дечјом размаженошћу. Због тога ће оне свих ових последњих година, наспрам издаје интелектуалаца и политичара, побећи у опијеност нихилистичким одбијањем сваке власти, самонегирање сопствене нације и бекством из земље.

Овај народ, ова нација мораће надљудским напором, „опипавајући наслепо“, без духовних предводника, без лидера, полазећи од огорчења, призивајући сећања на непоновљиву историју, да се супротстави нечему што је налик судбини. Па ипак, започео је заокрет у супротном правцу који свакодневно, кроз грешке, колапсе, претраге „наслепо“, води ка увиђању природе тог надметања и залога који су у њему. Прелазећи од беса до депресије, те од ње поново у револт, народ је дужан да одбаци, једне за другим, своје опијености и илузије, те да увиди величину и вишеслојност сукоба. Увек је тако у историји. Само онда када голи опстанак постане истоветан са побуном, само тада ова друга постаје реалистична могућност.

Овај народ, ова нација мораће надљудским напором, „опипавајући наслепо“, без духовних предводника, без лидера, полазећи од огорчења, призивајући сећања на непоновљиву историју, да се супротстави нечему што је налик судбини.

И управо се ово збива последње две године. Требало је да Грци открију подвалу позападњачења – смешни Стелиос Рамфос[7] позива нас да се пречицом запутимо ка западу, оног часа у ком нас исцрпљени запад одбија. Требало је да открију своју балканску суштину, свој посебни идентитет наспрам запада и истока, и то изненада, на начин трагични, који брише све пред собом. У некој другој земљи чланици Европске уније и еврозоне, није била могућа примена тако насилних и понижавајућих мера. За неку другу земљу Запада, Немци не би могли да оживе успомене на ауторитарни, „нацистички“ ген и да Грке претворе у нове Јевреје или Србе у својим тоталитарним слатким сновима. Ниједна друга земља не би могла да се претвори у „складиште“ за илегалне имигранте, беспомоћна пред турским изазовима.

Грци који су 1981. поверовали да ће, улазећи у Европску Унију, избећи опасност са истока, и који су слабљењем напустили етос борбеног отпора, успостављајући друштво умањених рефлекса, изненада се налазе пред стварношћу: било који савез има значење и сврху само онда када си и сâм чврст, са свешћу о свом идентитету и интересима. А свих ових година након пада диктатуре преовладавала је управо супротна идеологија, идеологија минималног напора, напуштања борбеног етоса хеленизма – Грци су се претворили у најгојазнији народ Европе, са раширеним алкохолизмом, употребом наркотика и лекова за смирење. Од земље у коју се досељавало, претворили смо се у земљу за прихват имиграната. Од пољопривредне земље постали смо увозници пољопривредних производа. А рушење тог нашег модела по нас је ишло наглије, изненада, без увода и напомене, преко ноћи.

 

„Велики развој“

 

Дакле, започели смо велико путовање против паразитизма и декаденције. У почетку анархично, песмама наших старих народних певача, јауцима далеких еванђелиста за драхмом или дрских момака. Зато треба да научимо, кроз сопствено искуство, све оно што смо „одучили“ за тридесет пет година после пада диктатуре. И да се научимо што брже. У две три године превазишли смо старе политичаре и „партијске опијате“, трагајући за новим облицима, личностима, правцима. Вероватно ниједан други народ са таквом брзином није одбацио деценијске априорне ставове и утемељене интересе, што нам може дати оптимизам, да смо уистину започели „велики развој“. Можда још увек не постоји свест о његовим улозима у пуном обиму. Међутим, наши „гени“ имају у себи уграђено дубоко историјско искуство, чак и ако се овај „правац“ показује само као инстинкт, а не довршен предлог. У наредним годинама све ће се одиграти и ова нова свест, која је започела на трговима са грчком заставом као својим симболом, мораће да се ухвати у коштац са силама распадања и рушења. Мораће да се бори против разочарења и бекства наше омладине било ка иностранству, било у болести зависности и депресију. Мораће да ојача друштвену кохезију и солидарност, промовишући све облике колективних напора и изнад свега градећи визију будућности. Ону визију која недостаје у свим безначајним надметањима овог дугог и продуженог предизборног периода.

Прво,ослонац на сопствене снаге, са развојем новог модела производње. Модела који полази од диверзификоване пољопривредне производње, наставља се децентрализацијом производње, која би се заснивала на кооперативним основама и микровласничкој структури, изван незасите и паразитске престонице; који се одлучно ослања на кооперативне партнерске иницијативе солидарности а довршава се јавним и друштвеним сектором на подручју великих предузећа, који је учинковит и подложан интервенцијама. Еколошка и друштвена равнотежа морају сачињавати суштинске компоненте овог новог програма.

Друго, земља ће морати да потражи савезништва на вишеструким нивоима. Наше учешће у ЕУ и еврозони представља тактички, а не избор који је стратешког карактера: одбијамо подједнако и „евро фанатике“ који су нас довели у ово стање, као и оне који, у неком заокрету, каткад чак и са часним намерама, потцењују опасност да се Грчка нађе, сама и препуштена себи, пред Турском, без претходног изграђивања алтернативних савеза. На тај начин, мораћемо да, пре свега, „прогурамо“ стратешко јединство са другом грчком државом, кипарском, те паралелно и са балканским државама. Визија Ригаса Велестинлиса о балканском савезништву, мораће једном да постане стварност. Надаље, рачунајући на Европу од Атлантика до Урала, мораћемо не само да ојачамо наше односе са Русијом и источном Европом, већ и да се боримо за стварање нове уједињење Европе, са уравнотеженим присуством и у западном и у источном њеном крилу, јер ће само ово обезбеђивати подједнако учешће како Грчке тако и Балкана у њој.

Треће, у погледу турског експанзионизма, борба против њега умногоме изискује колико горе поменута савезништва толико и, оно што је главно, подстицање аутономије производње и наше одбрамбене способности. Савезништво са курдским народом под оружјем, са свим облицима верских и националних мањина и свим оним снагама које одбијају њен експанзионистички и војни карактер, представљају одлучан фактор за равнотежу и мир у региону. Стабилни мир са Турском могао би да се учврсти само ако постоји равнотежа снага између Балкана и малоазијског простора те ако Турска постане демократска земља, која признаје право на самоопредељење свим народима и мањинама које у њој живе.

Четврто, најважнији фактор и услов свега што смо горе изнели, јесте духовно и политичко довршење нашег идентитета. Стигавши до потпуног ћорсокака отуђене модернизације и континуираног бекства ка спољашњем окружењу, дужни смо да се освестимо како, после неколико хиљада година, када смо имали луксуза да трошимо, данас није сувишна ниједна кап крви, ниједан човек, ниједан напор. Мораћемо да мобилишемо све своје снаге, не „да бисмо пречицом кренули ка Западу“ који је на издисају, нити да се претворимо у нове фанариоте и нео-отоманске вазале, већ да напокон сачинимо модел наше насушно потребне модернизације у складу са својом традицијом и идентитетом. Да учинимо оно што су урадиле све нације и народи који су желели да буду слободни.

 

(Са грчког превели Атанасиос Лупас и Милан Корићанац)

 

О аутору: Јоргос Карабељас (1946) грчки писац, политички аналитичар и публициста. Још као студент медицине, а касније и економских наука био је активно укључен у рад омладинских покрета против диктатуре пуковника. Данас је главни уредник тамошњег угледног тромесечног часописа за политичка и друштвена питања “Ardin Rixi”. Осим тога, као покретач издавачке куће “Алтернативна издања” до сада је објавио преко 120 наслова из области историографије, филозофије, есејистике, књижевности и екологије.

 

 

[1]Јоргос Сеферис, дипломата и један од најзначајнијих грчких песника ХХ века, добитник Нобелове награде за књижевност 1963.

[2] Мисли се на поморски инцидент из 1996. и каснијим споровима у којима учествују власти Грчке и Турске, а који се тиче суверенитета над тамошњим територијалним водама. Датира из времена разграничења ових двеју земаља након окончања Првог светског и грчко – турског рата у Малој азији.

[3] Абдулах Оџалан (1948), један од оснивача Курдске радничке партије. На овом месту аутор се осврће на његово хапшење од стране турских и оперативаца ЦИА у Кенији, приликом транспорта из тамошње грчке амбасаде на међународни аеродром у Најробију. У међувремену пред турским властима осуђен на смрт, али је ова казна 2002. преиначена у доживотну робију.

[4] Јакоб Филип Фалмерајер (1790-1861), немачки путописац, новинар, политичар и историчар, у грчкој јавности најпознатији по својим теоријама о расном пореклу данашњих Грка, које, према његовим аргументима, није у корелацији са становништвом античке Грчке.

[5] Одисеас Елитис (1911-1996), један од највећих грчких песника ХХ века.

[6] Јоргос Кацарос (1934), чувени грчки музичар и текстописац

[7] Стелиос Рамфос (1939), грчки писац и филозоф марксизма који се у каснијим фазама свог рада бави питањем модернизације и њеног односа према грчким традиционалним вредностима.

 

 

 

 

ИЗВОР: Нови полис