Главни стих хрватских навијача „У бој, у бој, за народ свој“ написао Јован Јовановић Змај

ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР ХРВОЈЕ КЛАСИЋ: „ТОГ СТИХА НЕМА У ОПЕРИ `НИКОЛА ШУБИЋ ЗРИНСКИ`“

  • КЛАСИЋ: Усташе су своју „храброст“ показивале масовним и свирепим убијањем Срба, Јевреја, Рома и непожељних Хрвата. Имале су прилику да храброст и патриотизам покажу на крају рата. Од тако храбрих момака било је за очекивати да Загреб претворе у неосвојиву тврђаву и не допусте Југословенима и комунистима да готово без испаљеног метка преузму главни град Хрватске. Умјесто таквог `спартанског сценарија` напустили су своју отаџбину онако како су у њу и дошли. Кришом и без борбе

_________________________________________________________________________

           САДА је свима јасно да је “За дом спреми!” усташки, а не “стари хрватски” поздрав, као што хрватски није ни стих “У бој, у бој, за народ свој!”, који је написао српски песник Јова Јовановић Змај, наводи хрватски историчар Хрвоје Класић.

           Након хрватских, и Европски суд у Стразбуру је потврдио да поздрав из усташке државе представља говор мржње, а фудбалер Јосип Шимунић и његови адвокати нису успели да нађу ниједан пример његове употребе пре формирања усташке Независне Државе Хрватске.

           Класић не верује да ће заговорници тог усташког слогана одустати ни након свих пораза, јер им чињенице ионако нису битне.

           Али, ако за откривање порекла усташког поздрава треба издвојити вријеме за копање по архивима и старим књигама, доказивање порекла најчешће кориштеног поздрава међу хрватским навијачима “У бој, у бој, за народ свој!” – веома је лак задатак.

           С обзиром на општеприхваћено мишљење да је реч о стиху из хрватске јуначке опере “Никола Шубић Зрински”, лако је увидом у текст опере схватити да се тај стих нигде не помиње.

           Али, наводи Класић, постоји једна песма која у себи има тај стих, а њу је 1876. године написао српски песник Јован Јовановић Змај. Зове се “Бојна песма” а позива на ослобађање Срба од Турака.

           “Пошто је написана ћирилицом, за оне који не знају читати ово омражено писмо, ево превода самог почетка песме:

           `У бој! За народ свој! Да црној ноћи сване, Да јако сунце гране, Да Србин ланце здере и тешку клетву спере, Клетву са срама свог – Па да нас види Бог! За народ свој, Напред – У свети бој! – У бој! У бој! За народ свој!”, наводи Класић.

           Наравно да ове стихове због порекла не треба избацивати из употребе, напомиње хрватски историчар, а преносе либерални хрватски портали.

           Он истиче да је болно питање – зашто је усташтво постало мера за храброст и прихватљив облик патриотизма?

           “Анту Павелића су Хитлер и Мусолини инсталирали да у њихову корист само управља Хрватском и тиме омогући њено беспоштедно пљачкање и осиромашивање. Гдје је ту храброст и шта је то у допуштању пљачке и одрицању од великог дијела територије – патриотско?”, пита он.

           Усташе су своју “храброст” показивале масовним и свирепим убијањем Срба, Јевреја, Рома и непожељних Хрвата, каже Класић и пита шта је храбро у убијању маљем или ножем невиних цивила у Глини, Јадовном или Јасеновцу?

           “Имале су усташе прилику да храброст и патриотизам покажу на крају рата. Од тако храбрих момака било је за очекивати да Загреб претворе у неосвојиву тврђаву и не допусте Југословенима и комунистима да готово без испаљеног метка преузму главни град Хрватске. Умјесто таквог `спартанског сценарија` напустили су своју отаџбину онако како су у њу и дошли. Кришом и без борбе”, наглашава Класић.

           

ИЗВОР: Срна, Факти