ГЕНЕРАЦИЈЕ МЛАДИХ „ЈЕДУ“ АПАТИЈА И НЕЗНАЊЕ

Милован Балабан

 

 

Омладина једног народа је његов најперспективнији део, али истовремено и најосетљивији, пошто је склон утицајима различитих, позитивних и негативних струјања. Вредносни систем и дух који завлада младима често је узрок будућег напретка нације, али неретко и разлог њеног краха и пропадања. Због тога елита сваког озбиљног народа улаже максималан напор васпитавајући омладину, трудећи се да јој понуди смислене садржаје, како извори њеног надахнућа не би били изван круга нације и свих њених духовно-материјалних искустава и културних вредности које она баштини кроз историју.

Дакле, не искључујући одговорност омладине констатујем да ипак велики, готово пресудан, удео у формирању њеног односа према животу имају старији, највише национална елита – културна, интелектуална и политичка. Друштво треба да има привлачност као „арена“ на којој је могуће остварити аутентичне идеје и креативне планове како би онај ко хоће могао реализовати своју личност, чиме уједно и доприноси напретку опште ствари. То и јесте услов афирмације појединца, као што би тебало да буде и основни мотив бављења јавним пословима, укључујући и политику.

 

 

antifašizam2

 

 

Нема потребе нарочито наглашавати да то није једноставно остварити, али ипак утисак је да су елите на Балкану неретко, нарочито последњих неколико деценија, падале на том задатку. Амбијент стваран у некада заједничкој држави, а данас у државама насталим разбијањем Југославије, често је резултирао повлачењем омладине из јавног простора, изазивајући њену апатичност која је с времена на време бивала замењивана бунтом против окошталог система и анти-вредности које је као такав представљао и бранио.

Заједничко апатији и бунту је негација створеног система, који се у случају прве игнорише, док се у случају бунта покушава агресивно променити стварајући алтернативу свету који млади не доживљавају као свој. Производ оба стања је најчешће појачан утицај идеализованих, најчешће нашем менталитету непријемчивих, па чак и штетних вредности увезених из иностранства (мада постоје наравно и позитивна искуства која долазе из великог света), нарочито са запада, а самим тим и крајње неизвесна будућност нације.

Иако је врло често стање духа младих комбинација апатије и бунта може се закључити да, ако је у сумрак комунизма, 80-тих година прошлог века, преовладавало стање бунта са покушајем, нарочито кроз Rock ‘n’ Roll, креирања алтернативног света (са трагичним крајем за многе његове предводнике, нарочито чланове „култне“ рок групе EKV), данас је претежно стање младих апатија и незаинтересованост за свет који их окружује, оличеном у неолибералном концепту који их својом неправдом најчешће гура на маргину кључних друштвених токова.

Можда су горе наведени разлози, на жалост, круцијални узрок политичке неписмености младих и незаинтересованости за јавни простор и општу ствар, као и друштвене токове и кретања. Да је то тако на просторима Балкана говори и испитивање спроведено у хрватским школама (ситуација је слична и у Србију) на узору од 1146 матураната. Чак њих 73% не зна ко је хрватски премијер. На остала, врло једноставна питања, из политичког живота млади углавном не знају одговоре, док детаљнија знања о странкама које чине власт хрватским матурантима практично су потпуно непозната.

Кључна опасност од неуклопљености омладине у државни и друштвени систем је могућа производња негативних последице кроз неконтролисано ослобађања енергије младих, што обично бива подстакнуто споља и искоришћено против интереса нација и држава на Балкану. Још када овоме додамо и специфичности самих балканских држава, са свим својим историјским наслеђем и баластом вековних конфликта, који се одржавају и кроз образовање и васпитавање младих (рецимо по поменутом испитивању три четвртине младих не сматра да је NDH била фашистичка творевина) схватамо перманентну угроженост регионалне стабилности, као и могућност да се кризе генеришу споља у складу са интересима великих играча, а против интереса балканских народа.

Због тога је потребно, упркос огромним тешкоћама које су резултат процеса глобализације и готово већ формираног глобалног вредносног система, на све начине покушати омладини понудити квалитетније друштвене садржаје, који би се надоградили на постојеће, али и суштински унели нови дух заједништва осмисливши изгубљени осећај солидарности и поштовања за сопствени народ, али и народе у окружењу. Ако препород није могуће базирати само на глобалним вредностима (а није) потребно је реафирмисати сва позитивна искуства стварана кроз историју и у једној комбинацији старог и новог наћи механизам велике духовне обнове чији акценат би био стављен на младима. Ово је могуће само уз ангажовање свих потенцијала државе и друштва, у противном покушај би био неуспешан, а будућност неизвесна, каква је уосталом била у већем делу модерне историје балканских простора.

 

 

(Аутор је историчар и аналитичар)

 

 

ИЗВОР: Дневник