ГДЕ СУ НЕСТАЛИ СРБИ?

Миша Ђурковић

 

Срба више нема у многим крајевима где су живели вековима, а да за то нико никада није озбиљно одговарао

Пре неколико дана водећи атлантистички таблоид у Србији на насловној страни је објавио списак захтева које Запад данас испоставља пред Србију и Србе. Они се у суштини своде на наслов који је тексту доделио један овдашњи портал: „Све што је српско биће сведено на србијанско”.

Нажалост, ово није ништа ново. Ово је потпуно логичан наставак (гео)политике која у континуитету траје бар 150 година и коју су на овим просторима једнако спроводиле све велике силе, уз подршку религијског прозелитизма и интервенционизма, о којем у последњој књизи сјајно пише др Александар Раковић. Од почетка решавања тзв. Источног питања, кључни задатак на овим просторима био је сузбити Србе и не дозволити им да направе модерну државу од простора на којима су живели.

Стога је од тада на столу исти модел о пожељним и непожељним национализмима, који смо од 1991. поново видели. Само је српски национализам лош, сви остали који се усмеравају на њега добри су и корисни. У том кључу на ободима српског етничког простора конструисане су и подржаване и нове нације, попут бошњачке или црногорске, и стваране државе чија је суштина и основа антисрпство. Против Срба су коришћени и геноцид и протеривање, и покрштавање и корупција… Последица таквих политика јесте да Срба више нема у многим крајевима где су живели вековима, а да за то нико никада није озбиљно одговарао, што се, између осталог, види и по пресудама Хашког трибунала.

У последњих десетак година Србија је почела да развија нову политику према Србима у окружењу. Полазећи од искуства европских земаља и европских стандарда заштите мањина (који су у самој Србији максимално подигнути), почела је да креира механизме за помоћ Србима у окружењу и за борбу за њихова права. Године 2006. донет је Устав у којем је матица преузела обавезу бриге о Србима у окружењу, затим је 2007. усвојен Закон о двојном држављанству, а 2010. важан закон о Србима у региону и дијаспори. Започети су и неки пројекти помоћи Србима да остваре економску одрживост и да преко културних и образовних институција задрже свој идентитет. Посебан фокус стављен је на Републику Српску и Србе у Црној Гори.

Нажалост, од 2012, Министарство за дијаспору је деградирано на ниво канцеларије и највећи део ове политике је заустављен. Између осталог, и услед притисака странаца који настоје да сузбију сваку озбиљну везу ове државе са сународницима у окружењу. Положај Срба у околним земљама далеко је испод европских стандарда, али све западне мисије за људска права праве се луде, управо зато што Запад не одустаје од политике асимилације тих људи у новостворене државе и нације.

Они настављају с политиком коју су Калај и Талоци градили пре више од сто година. Тако су Срби данас непризнати у Словенији, покрштавају се и под сталним су притиском у Хрватској (која је на крају ушла у ЕУ без решавања питања повратка српске имовине), а у Црној Гори је отворен државни пројекат, чији је циљ да се сведу на десетак посто и учине неважном мањином. Данас их је скоро трећина, а живе у условима пуне дискриминације. У Албанији Срби и даље не могу да враћају српска имена. Нешто је боља ситуација у Македонији и Мађарској, што је постигнуто борбом тамошњих Срба и бољим билатералним наступом.

Искуство је, нажалост, показало да су се Срби очували само тамо где су имали своју, српску државу. Стога одбрана Србије и Српске мора бити приоритет. Осим тога, неопходно би било наставити с политиком помоћи Србима у региону да се пре свега сами организују и оспособе за тешку борбу за преживљавање у новим државама, иако су оне, по правилу, непријатељски и асимилаторски настројене према њима. Осим државе, у то треба да се укључе и црква, САНУ, али и разне приватне иницијативе и НВО. Кључно је знати да та питања на овај или онај начин морамо да решавамо с околним народима, а да од западних сила и европских институција никакву помоћ за то нећемо имати.

 

 

ИЗВОР: Политика