Гаврил Стефановић Венцловић о изразу паор

  • Гаврил Стефановић Венцловић је био први српски писац који је већ током прве половине XVII који сведочи да реч паор није само туђица која је синоним речи ратар или сељак, већ да њен смисао суштински обухвата класно подложништво и разна неугодна друштвена стања
ПИШЕ: Душан Ковачев

Беда од харамија,

беде од свога рода,

беда од језика,

беда у граду, беда у пустињи,

беда на мору,

беда од лукаве браће

и међу лаживим друштвом

Молитва против крвавих вода,Гаврила Стефановића Венцловића

Туђица паор је (у лику пахор) први пут документована у једном акту општине Будим. У говор је морала ући годинама раније. Венцловићево сведочанство о смислу израза паор је од огромног значаја, јер он ову туђицу употребљава од почетка њеног уласка у српски језик.

Пожаревачка црква на потоку Бучина у Сентандреји

Управо је Гаврил Стефановић Венцловић својим начином употребе израза паор посведочио и да у аустријском царству тај ираз има сличан подложнички  смисао као израз раја у турском царству: Венцловић је у ово давно време користио архаични, првобитни и хапаскни лик речи: пахор. Проповедник Сентандрејски, Ђурски и Коморански је одлично знао садржину појма израза паор и израза раја. Рођен у Срему пре 1680. године, обазовао се код Кипријана Рачанин у манастиру Рача крај Дрине, а потом у Сентандреји у Пожаревачкој цркви крај потока Бучина.

До истоветности сличан смисао израза раја и паор

Венцловић је је свој народ опоменуо да у империји Хабсбурга израз паор има сличан  смисао као израз раја у отоманском султанату:

„Еда ли сте ви сви спахије или грофови, официри у своме царству који сте мало признатији, те супроћ велике цареве господе у ношењем вашим пућите се? Села и градове негде своје имате? Кроз тај понос и печење божјим покарањем погубили (сте) земаљстко царство и господство и тако радите да се и небесног лишите! Нисте ли једнако и раја и пахори под туђим царством и господством ка и ти што су мотичари и дрвоноше?“

Сентандреја на  почетку XX века. Фотографија са дописне карте.

Венцловићеве проповеди су прва сачувана књижевна дела српске књижевности која снажно и критички разматрају напредовање класних разлика, непрекидно подсећајући јавност на једнакост људи. 

Смисао израза паор: лењост, сиромаштво, подложништво, обесправљеност, отуђеност, изнуреност принудним радом

Милорад Павић је сачуване Венцловићеве рукописе је прегледао, критички обрадио и приредио избор из њих у издању Српске књижевне задруге. Од 2001. српској публици је доступно и интернет издање ове књиге захваљујући страницама Пројекта Растко. Павић је изабрао више навода у којима је јасно да је већ у Венцловићево доба израз паор имао дубоко подложнички и класни смисао, а то значи од самог почетка употребе речи паор у српском језику.

О судбинском значају смисла израза паор код Венцловића, Павић се посредно изразио: „Према `пахорима`, који су недељом пунили ђурске и коморанске цркве, Венцловић је осећао неку врсту библијског поштовања. Умео је да их покара, да изобличи лењивце“.

Да је смисао израза паор сиромаштво, подложништво и класна одредница, Венцловић сведочи:

„Тко те храни? Не орач ли и копач? Да их није, како би се ти, господичићу, живио: ко кога храни оно му је и господар! Господа од сиромаши пахора, и сам цар с војиштани му, и живу се. А пак злобе их и глобе!“

Град Коморан средином XVIII века. Бакрорез

О смислу израза паор као обесправљеном стању пред феудалним господарима и отуђењу, Венцловић је записао следеће:  

„…Слободно преда се својим пахором и осталој сиромаши на тужбу, ил му на виђење и коју прошњу долазити”, него „по каштиљи, по градови и по својих пората затварају се како гробови и стражу своју пред вратми држе да нико не може без врло мобена обихођења к њима улести.“

Смисао израза паор је и у подложничком принудном а изнурујућем раду:

“Смислите се о тому, браћо, како може то бити светским људма, лише поданим пахором сеоским који но себи и своме спахији раде и кулукују дан-ноћ хунтајући, морећи се знојно и кахајући, (једва који дочека ноћи да отпочине мало, мало), еда може дан на дан и по целе ноћи у цркви стајати и о књизи се забаљати Богу служећи?”

Сачувана је и посебна Венцловићева беседа о коју је Милорад Павић објавио у збирци „Црни биво у срцу“, под насловом насловом „Пахорски Бог се срди“ у одељку насловљеном „Бог страха“. Тема ове кратке беседе је неродна година као израз Божјег гнева, али у њој Венцковић ипак не помиње израз паор. Чињеница да је Милорад Павић на овај начин повезао израз паор са страхом значи да је Павић имао одличан осећај за дух српског језика. Наиме, смисао израза паор је често, мада не по правилу, праћен примислом који ову туђицу везује за страх.

Раслојавање српског друштва у Угарској на господу и паоре

Одмах по Великој сеоби Србаља 1889. г, српско друштво у Угарској се под теретом  империјалног поретка Хабсбурга раслојавало на два дела. На господу и на паоре.

Придошли Срби под персоналном управом патријарха Арсенија III Чарнојевића су били привилеговани национ, ослобођен од феудалних обавеза, нарочито пољопривредног кулука. Шта више, по основу своје војне службе, уживали су властите земљопоседе (грунтове) које су обрађивали у сврху издржавања својих породица. Осим персоналне аутономије под влашћу сопственог црквено-народног сабора, били су у надлежности посебне императорске канцеларије (Илирска дворска канцеларија), а њена администрација се водила на немачком, заповедном језику војске. Остали Срби су се налазили под надлежношћу провинцијалних власти у статусу подложнништва цивилним властима Угарске, чији је службени језик био латински. Често је било веома тешко, па и немогуће разликовати правни статус Срба и надлежност органа власти ова два општа правна поретка.

Потпис Гаврила Стефановића Венцловића на његовом рукопису. Фото: СКЗ, преузето са Пројекта Растко.

Привилеговани национ, Срби, себе нису желели да виде у статусу угарских ordines (подложничких редова). Из војног сталежа су, кроз војно армално племство ћесарске војске, могли лако напредовати, као и кроз припадност трговачком и свештеничком сталежу. Врло је занимљоиво да су чак ратари Поморишке границе ради своје војне службе и додељени грунтова себе сматрали спахијама, без обзира што су њихови грунтови били веома ситни поседи. Себе су сматрали припадницима сталежа који је у Угарској представљао status, а не ordines.

Привилеговани национ је себе у Угарској видео као државотворни народ, равноправан највишем угарском племству, али и додатно заштићенима путем националних  привилегија и припадношћу ћесарском војном поретку.

Међутим, ван војног и свештеног сталежа је могућност социјалног напредовања била скоро сасвим онемогућена, а сеоском становништву потпуно заустављена. У XVIII веку је економски положај занатлија у ствари постао тежи од положаја ратара.

Људе затучене у овом подложничком стању, називали су паорима, за разлику од уског круга господе. Врло брзо се међу паорима и господом јавила завист и охолост.

Благо оном ко довјека живи, имао се рашта и родити

Гаврил Стефановић Венцловић је први који документовано сведочи о друштвеном раслојавању свог народа и он се у својим проповедима наглашено борио против да народ у својој свести очува осећај народног јединства.

Иако припадник свештеног сталежа у области где је у његово доба живело сразмерно највише богатих Срба, поделио је Венцловић тешку и горку судбину својих најсиромашнијих сународника.

Вековима касније, богатства су нестала, богати Срби су заувек заборављени, а реч  Гаврила Стефановића Венцловића је остала као споменик једног величанственог старања о народном јединству и гласу против социјалне неправде.

ИЗВОР: Центар академске речи