Француска револуција

Поглавље у књизи Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Драслар партнер-Београд, 2010)

 

Обратимо пажњу на једну закономерност: „Сви глобални сукоби – ма ко у њима учествовао – земље Осовине и Антанта, фашизам и комунизам, демократија и диктатура – водили су на исто. Увучене у конфликт, империје или квазиимперије су слабиле и рушиле се, а САД су јачале“.[1] Пример историје такозване Француске револуције спада у оне који нас поучавају да нас „учитељица живота“ баш ничему није научила.

Просветитељска философска клика трасирала је и поравнала путеве револуционарној лавини. Први међу хорифејима превратничког нихилизма био је Жан Мелије (Jean Melier, 1664-1733), свештеник из Шампање. Прославио се рукописом Завештање, који је после његовог самоубиства 1733. године у преписима и изводима постао познат широм Француске.

Основна идеја Мелијеовог Завештања јесте борба против хришћанске и сваке друге религије. Мелије у религији не види ништа друго до њену друштвену улогу, која се, по његовом мишљењу, исцрпљује у томе да, преваром и ширењем сујеверја, подржи насиље и друштвену неједнакост. Овај свештеник-атеиста пише: „Све је то у суштини не више него илузија, заблуда, обмана, измишљотина и сујета. Њих су у почетку измислили лукави и паметни политичари, за њима су је понављали преваранти и шарлатани, затим су у то поверовали злочину склони мрачни људи из народа, и напокон, то је подржала власт државе и силника света, који су понављали превару и заблуде, сујеверја и шарлатанство, и учврстили их својим законима, да би на узди држали масе и приморали их да играју како им се свира“.

Књига је пуна најгорег светогрђа, а завршава се речима: „Мртве, за којима се спремам да одем истим путем, више ништа неће узнемирити, њих неће забринути ништа. Овим НИШТА овде ћу и завршити. И сам сам сада не више ни од чега, а ускоро ћу, у пуном смислу те речи, постати – НИШТА“.

Нису то биле празне речи: богоборни свештеник Жан Мелије извршио је самоубиство у шездесет осмој години живота (1733).

Ускоро је овај богохулни спис допао у руке философа Волтера (1694-1778) и на њега оставио снажан утисак. О Мелијеовом Завештању Волтер је писао: „То дело, крајње неопходно демонима, дивни је Катихизис Веелзевула! Знајте да је то веома ретка књига, то је савршенство… Знајте да је то прави благослов за нашу Цркву која се тек рађа! У једној од покрајина било је подељено триста примерака Мелијеа, који су много поучили новообраћене“.

Кад је 1793. године атеистичка (или тачније богоборна) револуција однела победу, Револуционарна влада (Конвент) је спроводила дехристијанизацију уводећи култ разума. Тада је главни идеолог безбожништва Анахарсис Клоц (Anacharsis Clootz) предложио да се у храму Разума постави биста првог свештеника који се одрекао религиозних убеђења – „храброг, великодушног и великог Жана Мелијеа“:[2]

Картинки по запросу француска револуција

Највећи интелектуални утицај на превратничко расположење пред револуцију имали су Волтер и његови следбеници – такозвани енциклопедисти. Они су назив добили по славној Енциклопедији, чији је први том објављен 1751. године. Волтер се понајвише прочуо својим Философским речником, који је од 1764. до 1776. године доживео чак дванаест издања, у Женеви, Лондону и Амстердаму. Овом философу, драматичару и песнику је својствено да енциклопедијска и философска размишљања износи по угледу на француског ренесансног мислиоца Мишела де Монтења (Michel de Montaigne, 1538-92). Но, најбоље да прочитамо једну, за Волтера особену, одредницу – „Божанство Исусово“:

„Сицинијанци, који се сматрају богохулницима, уопште не признају божанство Исуса Христа. Они се усуђују, заједно са философима античког доба, са Јеврејима, мухамеданцима, и толиким другим народима, да тврде како је помисао на Бога-човека чудовишна, да је растојање између Бога и човека бесконачно, и да је немогуће да је бесконачно, бескрајно, вечно Биће садржало у себи неко тело подложно пропадању. Они с уверењем наводе у своју корист Јевсевија из Кесарије, који у својој Црквеној историји, књ. I, гл. XI, изјављује да је бесмислено да неизменљива, нерођена природа Свемогућег Бога узме људско обличје. Наводе црквене оце Јустина и Тертулијана који су рекли исто: Јустин у свом разговору са Трифоном, а Тертулијан у својим говорима против Праксеаса. Наводе такође Павла, који Исуса Христа никада не назива Богом, а који га често зове човеком. Дотле иду са смелошћу да тврде како су хришћани провели цела три века стварајући мало-помало апотеозу Исуса, и да су то чудновато здање дизали по примеру пагана, који су од смртних људи правили божанства. Најпре је, према њима, Исус био само сматран човеком кога је Бог надахнуо. Затим као створење савршеније од осталих. Нешто касније дато му је место изнад анђела, како то каже свети Павле. Сваки нови дан доприносио је његовој величини. Постао је божански изданак створен у времену. То није било доста: направили су да буде рођен чак и изван времена. Најзад су га начинили и Богом, истобитним са Богом. Крелије, Вокелије, Александар Наталис, Хорнбек, подржавали су сва ова богохуљења аргументима који су чудили паметне, а преобраћали слабе. Семе овог учења нарочито је по Европи посејао Фаус Социни. И пред крај 16. века мало је фалило да не успостави нову врсту Хришћанства: већ их је било три стотине разних“.[3]

Са Волтером се не завршава листа богоборних и богохулних писаца који су утрли пут револуцији. На овој листи се нашао и један римокатолички монах – опат Дешан  (Duchesne), старешина једног бенедиктинског самостана. За живота је анонимно објавио Писма о духу века (1769) и Глас разума против разума природе (1770). Али његове најоригиналије идеје садржане су у његовом трећем спису – Истински систем, који је објављен тек двеста година касније у комунистичкој Москви (1973). Опата Дешана историчари философије, иначе, називају Хегеловим претходником.

Овај геније зла у формалном смислу није атеиста, али он у Бога верује на један чудан и дотада непознат начин, пошто тврди: „Бог је Ништа, само Небиће“.

Када се крене од овакве нихилистичке премисе, постоје само два излаза: онај који предлаже хришћанска вера, и онај који предлаже Дешанов Истински систем. Религију треба поткопавати све док се не припреми терен за други излаз – дакле, сарађивати на приближавању рушитељске револуције. У спису Глас разума против разума природе, опат Дешан пише: „Та револуција, наравно, имаће као своје изворе савремена философска тражења, мада већина људи тога неће бити свесна. Она ће имати далеко тужније последице и причиниће много већа разрушења него револуција изазвана од било које јереси. Али, зар та револуција већ не почиње? Зар већ није почело рушење религијских потпорњева, зар они нису спремни да падну, а са њима и све остало? Систем који ја предлажем, сличан атеизму, лишава нас радости раја и ужаса пакла. Али, за разлику од атеизма, он не оставља никакву сумњу у закономерност уништења и пакла и раја. Напокон, он нам улива у највећем степену важно убеђење, које није могао и никад неће моћи да пружи атеизам: то је убеђење да за нас рај може постојати  само на једном месту, и то управо – на овоме свету“.

Картинки по запросу француска револуција

Сав живот у Дешановом „истинском систему“ биће у потпуности подређен једном једином циљу – максималном остварењу идеје једнакости и подруштвљености. „Жене ће бити заједничка својина за мушкарце, као и мушкарци за жене. Деца не би припадала ниједном мушкарцу ни жени посебно. Сви људи познавали би једино друштво и припадали би њему, као јединственом власнику“.

Да би се прешло у Дешанов „истински систем“, мора се уништити много тога што се сада сматра драгоценим, на пример, „све што именујемо дивним уметничким делима. Та жртва би била, несумњиво, велика, али је неопходно да буде принесена“. Морају нестати и наука и техника. Људи неће изучавати земљопис, нити градити бродове. „Шта ће им ученост Коперника, Њутна и Касинија?“

На крају Дешан радикално предлаже и најстрашнију промену – уништење књига. Све до тада написане књиге имале су за циљ да припреме књигу која доказује њихову непотребност – књигу самог Дешана. Она ће их све надживети, али ће на крају изгорети и сама – као последња књига на свету!

Нови „истински систем“ створиће и нови поглед на свет. „Сви би личили једни на друге. (…) И они не би сумњали, нити би се имало плашили чињенице да и људи  настају само као резултат једне врсте променљивости, и да им је једног дана суђено да због исте те променљивости нестану, с тим што би можда у каснијем времену опет били произведени, претварањем из једног облика у други. Њихове сахране не би се разликовале од сахрана животиња, јер њихова мртва сабраћа за њих не би значила више од мртве животиње. Они не би били привржени човеку прошлости, тако што би осећали његову смрт као лични губитак и оплакивали је. Они би умирали тихом, неприметном смрћу, смрћу налик на њихов живот“.[4]

На другој страни, тајне организације ужурбано раде на припремању Великог преврата. Завереници су желели да сруше не само краља и владајуће племство и свештенство, него и средњу класу – непријатеља сваке завере и преврата. Вође завере су били масони-илуминати, који су почели да планирају револуцију много година раније.

Француски језуитски редовник Опат Огист Бариел (Augu­stin Bar­ru­el, 1741-1820) године 1797. је објавио Историју јакобинизма. У овом капиталном делу од пет књига чији је циљ разобличење свеобухватне светске луциферијанске Завере, Опат Бариел тврди да такозвана Француска револуција представља врхунац једне старе завере најтајнијег од свих тајних удружења. Како је то Опат видео, „невоља је почела са средњовековним витешко-монашким редом Темплара (Храмовника) који је преживео формално укидање 1314. године, и наставио да живи као супертајно друштво намерно да обори све монархије, свргне папску власт, проповеда неограничену слободу за све људе, и да оснује светску републику под својом влашћу“. Вековима је ово друштво тровало многе монархе, а у 18. веку је освојило масонски ред који је сада потпуно под његовом контролом. То друштво је 1763. године основало тајну књижевну академију у којој су се нашли Волтер (1694-1778), Дени Дидро (De­nis Di­de­rot, 1713–84), Жан д`Аламбер (Je­an le Rond d’Alem­bert, 1717–83) и маркиз Антоан де Кондорсе  (An­to­i­ne de Kon­dor­se, 1743–94), а која се редовно састајала у кући барона Пола Анрија Холбаха (Pa­ul Hen­ri Hol­bach, 1723–89). Од 1776. надаље, маркиз Кондорсе и опат Сисје (Si­ci­er) су изградили огромну револуционарну организацију која је обухватила око пола милиона Француза и представљала ударну песницу јакобинског преврата. „Али праве вође револуције и душа завере су били баварски илуминати Адама Вајсхаупта – непријатељи људског рода, синови сатане“.

Сетимо се неких важних историјских чињеница. Слободно зидарство је из Енглеске увезено у Француску 1725. године. У почетку је било јединствено, а онда се поделило на две струје од којих је она познатија 1772. добила назив Велики оријент Француске. Први старешина (Велики мајстор) ове ложе (што би био неки еквивалент председнику) био је краљев рођак и временом такмац за француски престо – Луј Филип, војвода Орлеански (Lo­u­is Phi­lip­pe d’Or­le­an). Велики оријент Француске се муњевито ширио и оснивао ложе широм земље, па је од сто четири ложе, колико их је било 1772. године, током наредних седамнаест година, до револуције 1789, њихов број достигао шест стотина. Чланови Великог оријента Француске су веома активно учествовали у парламентарном животу – од шест стотина пет чланова народне скупштине, колико их је било уочи револуције, чак четири стотине четрдесет седам су били чланови Оријента.

План илумината је од почетка био да се убаце у масонску организацију и да је искористе за своје превратничке циљеве. Илуминатско-јакобински побратим Луј Филип, војвода Орлеански, требало је да постане председник новоосноване републике Француске. Касније је овај несуђени председник издају Француске платио главом под сечивом гиљотине, као уосталом и толики други револуционари.

Све је, дакле, било спремно за покретање замајца Револуције, која ће збацити Бога и краља, а устоличити вавилонску блудницу „разума“. Но, кренимо с разобличавањем револуционарних лажи.

  Лаж прва – НАРОД

Уџбеници, које су последњих двеста и више година писали победници „Француске“ револуције, тумаче овај догађај тако што тврде да се француски народ, уморан од тлачења краља Луја XVI (1755–93), спонтано подигао против монархије и револуцију почео нападом на озлоглашени затвор Бастиљу у Паризу. Дан када је Бастиља пала, 14. јули 1789. године, Французи славе као национални празник. По том „празнику“ може се закључити да је народ дигао спонтани устанак и тако збацио мрску монархију.

Британска историчарка Неста Хелен Вебстер (Nesta Helen Webster, 1876-1960) је помно проучавала Француску револуцију, али овај велики догађај светске историје схвата сасвим другачије од већине истраживача. У књизи Француска револуција Вебстерова тврди да је „план за напад на Бастиљу већ био направљен, остало је само да се покрене народ“.[5] Заправо, циљ напада на Бастиљу није био “ослобађање стотина заточених политичких затвореника“ који су тамо, наводно, били, већ „добављање оружја за покретање револуције“. Ову тврдњу поткрепљује чињеница да је „у страшној Бастиљи тлачитеља Луја XVI гомила, која је продрла у њу, затекла само седам затвореника – четворицу фалсификатора, двојицу лудака и грофа Соланжа (de So­lan­ge), утамниченог због „монструозних злочина против човечности“, и то на захтев његове породице. Заправо, „мемљива, мрачна тамница је зврјала празна, јер је последњи политички затвореник у њој био први министар Некера још 1776“.[6] „Од 800.000 становника Париза свега неких хиљаду људи учествовало је у нападу на Бастиљу. Опсада тамнице изазвала је тако мало метежа да је др Ригби (страни посетилац Париза), несвестан било каквих необичних догађаја, рано ујутру изашао да посети вртове Монсоа“.[7]

Краљ је браниоцима тврђаве заповедио да не пуцају у масу, састављену од око хиљаду плаћеника који су говорили италијански, провансалски и немачки. „Увоз контингента плаћених бандита руши теорију да је револуција била незаустављиви народни устанак. Шаролика гомила бандита жедних крви састојала се не само од већ поменутих Марсејаца и Италијана, већ такође и од великог броја Немаца“.[8] Управник тамнице, официр старог кова, Делонеј  (De­lo­ney), предао је устаницима кључеве затвора, а војсци наредио да положи оружје. За то је био „награђен“ набијањем на колац, а војници који су се предали, били су претучени. Тако је, уствари, пала Бастиља.

Још један енглески посетилац, лорд Ектон (Acton), био је сведок Француске револуције. Он је недвосмислено потврдио да је у изазивању Револуције деловала невидљива рука: „Задивљујућа ствар код Француске револуције је то што она није била побуна, већ смишљени план. Кроз ову ватру и дим назиремо доказе смишљене организације. Управљачи су остали пажљиво сакривени и маскирани.“[9]

  Лаж друга – НЕСПОСОБНОСТ ВЛАДАРА

Завереници су урлали како су Луј XVI и краљица Марија Антоанета неспособни владари који мисле само на себе, те да под њиховом влашћу француски народ гладује и пати. Истина је, међутим, другачија: пре револуције, Француска је била најнапреднија држава Европе, половина богатства се налазила у рукама средње класе, а „кметови“ су поседовали више земље него сви остали.

Иако му је била тек 21 година када је дошао на престо, Луј XVI се показао као способан монарх. Године 1778. је забранио мучење у тамницама и допустио слободу вероисповести (до тада је у Француској био дозвољен само Римокатолицизам). Наредне, 1779. године, краљ је укинуо све видове ропства у Француској и сваки облик принудног рада у јавним радовима (Срби су у турско доба овај обичај називали „кулук“). Године 1787. краљ је предложио закон о раду, по коме би свако, без обзира на сталешко порекло, могао конкурисати за државну службу. Добронамерни краљ је уздизао средњу класу, надајући се бољем и здравијем друштву.

Трећа лаж – НАРОД ЈЕ МРЗЕО СВОГ КРАЉА

Истина је, међутим, да је краља и краљицу мрзела Народна скупштина, састављена од представника високе аристократије и папског клира, незадовољних што им је владар одузео многе повластице. Први који је почео да снује обарање краља и узурпацију престола, био је његов рођак Луј Филип, војвода од Орлеана. Уз помоћ грофа Мирабоа (Mirabeau), племића, пустолова, високо рангираног илумината и вештог скупштинског беседника, војвода од Орлеана је настојао да утиче на јавно мнење и да краља и краљицу учини непопуларним. Године 1789. Луј Филип је ангажовао агенте који су покуповали све жито, па га послали ван земље или једноставно сакрили. Намера војводе од Орлеана је била да вештачки изазове глад у Француској и да тако подстакне побуну против краља као јединог кривца. Илуминати-јакобинци су, наравно, ширили лаж да је краљ намерно изазвао несташицу и глад.

Да би додатно разбеснели народ, завереници су за кратко време одштампали 35 милиона новчаница и тако изазвали финансијску пропаст многих радника. Одговор власти на инфлацију је било увођење рационалног снабдевања, што је људе додатно разбеснело.

 Лаж четврта и највећа – СЛОБОДА, ЈЕДНАКОСТ, БРАТСТВО

Француска револуција је темељ модерне демократије и остварење највиших људских идеала. Да видимо како то изгледа у пракси.

Декларација о правима човека и грађанина у свом је прогласу истакла најузвишеније идеале човечанства. Мада је слобода вероисповести била гарантована, револуционари су свуда били против Бога и хришћанског свештенства. Терор над незаштићеним свештенством почео је успостављањем револуционарне власти, а био праћен сатанистичким заносом и морбидном радошћу. Монахиње реда Св. Венсана су најпре испребијане, а затим, окрвављене и разголићене, вођене улицама. Неке су од последица батина издахнуле.

У јулу 1792. године, у граду Вансу, свештеници Пјер де Лартиг (Pierre de Lartigue) и Клод Франсоа Гијерме (Claude Francois Guillerermer) осетили су револуционарну “правду“ на следећи начин: најпре су републиканци помамно скакали по њиховим телима, а затим су их јавно искасапили: десну руку су одсецали, јер је давала благослов, обе руке, јер су њима држали тело Христово, а језик, јер су њиме проповедали реч Божију.

Фрањевачког калуђера Доротеја су убили тако што су га најпре бацили низ степенице (ударио је главом у сваки од 42 степеника) а затим је вртлар Рене Шовел махнито играо по њему; док су га мучили, захтевали су да виче „Живела нација!“ Затим су му сабљом одсекли руке и ноге, а на крају и главу.

Мучење свештеника Франсоа Андруеа (Francois Endrouer) у граду Сен Мало, те исте, 1792. године, почели су тако што су му на главу изручили ноћни суд пун војничке погани, а затим образовали „литију“ у којој је мученик морао да следи једну свињу обучену у свештеничку одежду, док су мучитељи певали богохулне песме. Револуционар Шалије (Marie Joseph Chalier) је 24. јануара 1793, приликом  гиљотинирања краља Луја XVI, јавно погазио икону Господа Исуса Христа и узвикнуо: „Није доста што је погинуо тиранин тела, треба такође уништити и тиранина душа!“

Свештеници који нису потписали заклетву Републици, бивали су осуђени на смрт, или, у најбољем случају, прогнани – револуционарни закон од 27. маја 1792. године предвиђао је њихову депортацију. Међутим, депортација педесет хиљада свештеника на далека острва Средње Америке – тада француске колоније које су служиле као логори за доживотне осуђенике – захтевала је флоту од најмање стотину лађа, које вође револуције нису могле сакупити. Стога је било једноставније свештенство масовно истребити пре укрцавања на брод, или успут, на мору, уморити глађу или болешћу, или једноставно удавити. „То масовно изганство“, пише опат Сисар (Si­car), „представља јединствену чињеницу у историји народа. Ми не познајемо пример неке друге велике нације која би протерала или, како су њене вође говориле, `избљувала` све своје свештенослужитеље“. А историчар Иван Горби (Yvan Gor­bis) закључује: „Читава једна хришћанска нација била је потонула у духовну смрт“.

А шта се догодило с краљем и краљицом? Народна скупштина, преименована у Конвент, решила је да се краљ Луј XVI изведе пред суд. Један од краљевих бранилаца, адвокат Жан Десе (Jean Dessès) поставио је питање: Да ли Луја XVI третирати као краља или као обичног грађанина? У првом случају, њему се као по Уставу неприкосновеном владару не може судити. У другом, он, као и сваки грађанин, има право на непристрасан суд, те му не може судити Конвент, чији су чланови не само његови политички противници, него су још у својим беседама пре почетка суђења доказивали потребу његовог погубљења. „Ја тражим међу вама судије, закључио је Десе, а налазим само тужиоце“.

Револуционари су краља оптужили за монопол на жито, шећер и кафу, убиство многих људи, заверу са страним силама… „Кривица је тако много да су неизбројне“, говорили су тужиоци. Малерб (Malerbe), члан Француске академије наука и угледни правник, у својству адвоката одбране, блиставо је оповргао све оптужбе, једну по једну. Али то није ништа вредело. У децембру 1793. године, Револуционарни суд га је, зато што је бранио краља, осудио на смрт – на гиљотину су извели прво њега, а затим и његове кћери и унуке.

Пошто кривица владарског пара није доказана, Конвент је гласао: 360 за ослобађајућу пресуду, за смртну казну 361 глас! Одлучио је глас краљевог рођака и такмаца за престо, Луја Филипа, војводе Орлеанског.

На дан краљевог погубљења, 21 јануара 1793, Паризом је владала нека врста опсадног стања. Вође револуционарних банди плашиле су се народног устанка краљевих присталица. „Демократски“ новинари су лагали описујући егзекуцију над Лујем XVI као „смрт уплашеног човечуљка који је молио за милост“. Џелат Сансон (Charles Henri Sanson) је, напротив, описао краља као храброг човека који је одбио да му се вежу руке и сам положио главу на гиљотину. Иако му нису дозволили да се обрати народу, краљ је успео да узвикне: „Људи, умирем невин! Невин сам за све оно за шта ме оптужују. Опраштам кривицу за моју смрт. Молим се Богу да моја крв буде печат среће за француски народ!“[10]

А шта је француском народу понуђено у замену за монархију и цркву? Новембра 1793. године мноштво људи се окупило у катедрали Нотр Дам да би се клањало БОГИЊИ РАЗУМА – глумици која је Владиним декретом добила ту „улогу“ и постављена нага изнад олтара.

Тајна безакоња је, дакле, Француском револуцијом показала своје лице без маске. Она је смишљена да би Бога заменила „богињом разума“. Завереници су француском народу, а касније и већем делу човечанства, понудили суштински програм илумината: разум ће решити све човекове проблеме. На стоту годишњицу потписивања америчке Декларације о независности, 28. октобра 1886. године, француски републиканци су народу САД-а даровали огромну статуу „богиње разума“, „Слобода обасјава свет“, која је као Кип слободе постављена на улаз у луку Њујорка.

ИЗВОРИ: 

[1] Јуриј Воробјовски, Западни пут у апокалипсу, Цетиње, 2000, стр. 34.

[2] Игор Шафаревич, Социјализам као појава светске историје, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 155-160.

[3] Волтер, Философски речник, превео с француског Ђорђе Димитријевић, Матица српска, Нови Сад, 1973, стр. 51.

[4] Игор Шафаревич, Социјализам као појава светске историје, превео са руског Владимир Јагличић, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 164-171.

[5] Nesta H. Webster, The French Revolution: a Study in Democracy, 1919, p. 73.

[6] Исто дело, стр. 79.

[7] Исто дело, стр. 95.

[8] Исто дело, стр. 40-41.

[9] Исто дело, стр. IX.

[10] Др Марко С. Марковић, Истина о Француској револуцији, Београд, 1995.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи