Финци направили биореактор који прави храну од – ваздуха!

УВЕРЕНИ СУ ДА ЋЕ ЊИХОВ ИЗУМ ПОМОЋИ ДА СЕ РЕШИ ПРОБЛЕМ ГЛАДИ НА ПЛАНЕТИ

 

 

Биореактор који производи јестиве баланчевине

 

 

  • Њихова апаратура ваздух претвара молекуле беланчевина и шећера. Ради тога су пошли на лукавство: „запослили“ су микробе који су у стању да се „хране“ са СО2 и да га претварају у компоненте својих ћелија. Али, то је била само прва фаза. Чим би се микроби довољно намножили, Финци су кроз своју „кашу“ пропуштали струју. То је убијало бактерије које су се одмах разлагале на молекуле шећера и беланчевина
  • Главни проблем финске „фабрике“ је спорост. За добијање грама беланчевина потребне су јој приближно две недеље. Зато Финци већ раде на убрзавању „производње“ и прављењу већих биорекатора који би давали по неколико килограма беланчевина дневно

 

ФИНСКИ научници конструисали су апаратуру која воду и угљеничну киселину из ваздуха претвара у јестиве грануле беланчевина!

Чак су уверени да ће њихова открића помоћи да се реши проблем глади на Земљи.

Један од њих – Јуха-Пека Питканен, са Технолошког универзитета Лапеанранта – рекао је онлајн-листу qz.com:

„Све што је потребно за производњу јестивих беланчевина – налази се у ваздуху. У будућности ће моћније машине – направљене на бази нашег патента – моћи да буду постављене у пустињама и другде где људима прети глад. Мале апарате те врсте, људи ће моћи да држе у кући и да користе по потреби“.

Научници широм света су последњих година покушавали да атмосферски СО2 претворе у биогориво и друга корисна једињења.

 

 

Такве амбиције су имали и амерички физичари из Чикага који су 2016-те успели да направе соларну батерију која је користила скупљену енергију за дељење СО2 ради добијања угљенмоноксида и водоника. Њихове колеге из Националне лабораторије у Оак-Риџу направили су катализатор који угљеничну киселину претвара у обични алкохол.

Питканен и његове колеге су смислили апаратуру која ваздух претвара у сложенија органска једињења – молекуле беланчевина и шећера.

Ради тога су пошли на лукавство: „запослили“ су микробе који су у стању да се „хране“ са СО2  и да га претварају у компоненте својих ћелија. Али, то је била само прва фаза.

Чим би се микроби довољно намножили, Финци су кроз своју „кашу“ пропуштали струју. То је убијало бактерије које су се одмах разлагале на молекуле шећера и беланчевина.

Нова фаза је била: сушење „каше“ која се захваљујући томе претварала у грануле богате беланчевинама и угљоводоницима.

  Главни проблем ове финске „фабрике“ беланчевина и шећера је спорост. За добијање грама беланчевина потребне су јој приближно две недеље.

Зато Питканен и његове колеге већ раде на убрзавању „производње“ и прављењу већих биорекатора који би давали по неколико килограма беланчевина дневно.

Један од њих – Јеро Ахола – посебно и са оптимизмом указује: „Ми смо у стању да производимо беланчевине без икаквих пестицида и токсичних ђубрива. Без загађивања околине и избацивања гасова у атмосферу. Наша технологија има велику будућност“.

 

 

 

ИЗВОР: Факти