Филмови као припрема за СРБОЦИД

 

  • Када је комунизам дошао на власт у Југославији (и, наравно, у Србији), то се, упркос лажним причама о новом, правом етичком кодексу („Ведра чела и образа чиста, познаје се ко је комуниста“) одмах претворило у масовну свест да је дошло доба сведозвољености у области сексуалног морала. Певало се: „Мој колега, демократија је, /љуби цуру, не питај чија је“. И још: “Друже Тито, нешто бих те пито/Да л се смије женити са двије?/ Буди вредан па ожени седам!“

 

Када се појавила телевизија, на којој су мини сукње и голе женске ноге постале једно од битнијих средстава привлачења публике, певало се: “Игра коло,/ куд погледаш – свукуд голо./ Ал ни мени није криво/ На једну сам намигиво“. Серије попут „Љубави на сеоски начин“ пропагирале су измене традиционалног хришћанског морала и рушење вертикалних вредности Србства (на једној „куварици“, тканини на зиду у кујни, у овој серији могла се видети прасећа главуџа и натпис „У Србији се не пости“). Како показује студија Радине Вучетић, “Кока – кола социјализам“, титоизам је, са својим либерализмом у области начина живота и  морала, у ствари био америчка верзија комунизма.

Ово, наравно, није било случајно: Мајкл Џоунс у књизи „Libido dominandi/Сексуално ослобађање и политичка контрола“, истиче да су безбожничке револуције  (иза којих су стајали кабалистички глобалисти), од Маркиза де Сада до Монике Левински, “амортизујући“ тоталитарну присилу у области духовности, културе и политике,  допуштале ширење „сексуалних слобода“ да би разбиле породицу. Како је говорио  велики србски мислилац,  Марко С. Марковић, Нови светски поредак није ништа друго него „атомизација човечанства“. Зато без разградње породице коначни циљеви глобализма не могу ни бити постигнути. У великим народима Запада све је већ „одрађено“: брак и породица су скоро сасвим уништени, „геј права“ су остварена, а сад се полако иде на легализацију педофилије и  других облика изопачености. То је саставни део рата против Христа.

Ипак, и упркос свему, србски народ није  сасвим уништен, и није изгубио основне представе о моралу. Противљење „геј парадирању“ један је од доказа  за ту чињеницу. Зато је глобалистичка врхушка, која у Србији има своје гаулајтере, решила да притисак повећа до крајњих граница, да би се коначно извршила „промена парадигме“, и да би Србство као духовна и културна чињеница коначно ишчезло. Погледајмо шта нам се, годинама, намеће као мера и провера нашег медијског простора: риалити шоуи са толиком количином скаредности и бестидности каква се, пре само две деценије, рецимо, није могла ни замислити. Ту, баш ту, у свест и подсвест слуђених грађана ове територије која је некад била држава, убацују се идеје о томе да је све могуће и допуштено, и да изнад нас нема Бога, али да постоји Велики Брат који нас надзире својим камерама куд год пођемо. Штампа се, углавном, претворила у најгоре таблоидно смеће, а таблоиоди који се баве домаћим „звездама“ објављују наслове типа „/…/Претукла девојку до смрти/Псовала јој је  мртвог оца, па је морала, каже мајка/…/ “Или: “Пољупци, ваћарење…/ Демантовала родитеље/ Ипак била са ожењеним“. И још: “Једва спасила ћерку смрти! / Доктори су рекли да јој нема спаса, врачара јој помогла!/ Годинама се бори са црном магијом“. Или: “Шок интервју/ „Муж и његови родитељи уживају у мојим голим фоткама / Радим да бих живела у луксузу! Нећу да музем краве на фарми!“ У таквој атмосфери, лако је постићи још један битан циљ глобалистичке страховладе: правити скандале, рушити институције и компромитовати битне личности тих институција. Довољно је погледати како је изведена афера са владиком зворничко – тузланским Василијем (Качавендом), блиском ратном руководству Републике Српске и омрзнутом у бошњачким круговима, које подржава осовина Вашингтон-Брисел. Епископа Василија су медији Империје оптужили за хомосексуализам и пустили његове наводне „порно – снимке“, да би он, без права на одбрану, већ био осуђен и уклоњен пре него што почне коначно урушавање србске слободе с оне стране Дрине.

У све горе наведене сврхе, код нас се користи и филм. Моћ слике (о којој су писали и Свети Оци, говорећи да преко ока саблазан најлакше улази у душу) у Србији се употребљава за разарање свега смисленог и вредног у свету у коме живимо.  Тако је било и за време Броза, када је јефтина комунистичка пропаганда у филмовима о Неретви и Сутјесци гутала милијарде динара државног новца, док су „слободоумни“ филмови „црног таласа“ попут „Скупљача перја“ указивали на наш простор као област у којој живи  руља, склона пијанчењу и изгредима. Тако је, наравно, и још више, данас. Довољно је, непристрасним погледом, видети само неколико филмова, па се уверити у ово тврдњу.

Како филм у нас служи за преобликовање историје? Године 2009, потрошено је пет милиона евра за снимање потенцијалног „хита“ под насловом „Свети Георгије убива аждаху“, по сценарију Душана Ковачевића и у режији Срђана Драгојевића. Влада Србије дала је 1,5 милиона евра, а Влада Републике Српске 750 хиљада евра за филм које није заснован на историјским чињеницама, него ратове Срба за слободу, попут Првог балканског и Првог светског, представља као бесмислену кланицу у чијој позадини, опет, царује неморал. По сценаристи филма, његов деда, Цветко Ковачевић, причао му је причу на основу које је дело направљено, мада, понављамо, нема ниједног историјског документа који причу потврђује – а то је да су у Церску битку, на захтев првопозиваца, послати инвалиди из Првог балканског рата, јер су у позадини насртали на њихове жене које су остале код куће. Оно што је, као интимна драма (Ковачевић ју је давно написао, и често је извођена у позоришту), имало смисла, бачено је на велико платно као јефтина антиратна пропаганда („оклеветани рат“, реко би Црњански поводом Крлежиних пацифистичко – комунистичких пашквила против србског хероизма у борби за слободу). Критичар Дејан Огњановић је истакао да је „Свети Георгије убива аждаху“ филм који је „немушт, недоречен, изненађујуће просечан, без катарзе“, а Српска напредна странка и њен представник (садашњи министар културе), Братислав Петковић, истакли су да је реч о кривотворењу србске историје. Уочи стогодишњица Првог балканског и Првог светског рата, у којима је  један православни европски народ поднео толике жртве за Крст Часни и Слободу Златну, требало му  је поручити, и то на великом платну: “Узалуд сте гинули!“

Срђан Драгојевић, режисер „Светог Георгија“, човек који уме да заради тако што прави дела по наруџбини (епохе, зар не?), направио је, 2011, и филм „Парада“, чији је циљ био да се пропагирају „геј права“ и покаже какви су Срби, са својом „гејофобијом“, дивљаци. Приликом монтаже филма, користио је снимке и са крваве геј параде у организацији режима Тадић-Дачић, октобра 2010, када су на београдским улицама, због шачице парадера, крв лили и млади огорченици, лишени будућности у транзиционој Србији, и млади полицајци, који су морали да бране ЕУ гаулајтера, Венсана Дежера, и министра за људска и мањинска права, Чиплића, и холандског пропагатора педофилије, Ван Далена, и шачицу „веселника“ (gay), који су, поред заставе „дугиних боја“, носили, скупа са анархистичким савезницима свог егзибиционизма, паролу „Смрт држави“.  Лицемерју Драгојевића, који је почињао озбиљно („Лепа села лепо горе“ су тежак, али истинолик, филм), није се чудити: он, који је, пљујући Милошевићеву епоху, у Милошевићевој епохи снимио „Ране“, и 1998. у интервјуу „Светигори“ жалио над судбином србске омладине, називајући њихове родитеље Јудама који су издали своју децу, касније се учланио у СПС и један је од највиђенијих сабораца Ивице Дачића. Money makes the world goes round…

Значај филмова попут ових је, између осталог, разумљив кад се схвати да им је један од кључних циљева представљање Србије у светлу (мраку?) пожељном са глобалистичке тачке гледишта непријатеља овог народа. Холивуд има на десетине филмова у којима су Срби злочинци и убице, попут Руса некад. А кад се појаве „уметничка дела“ попут „Српског филма“ Срђана Спасојевића (сценарио је, поред њега, писао и Александар Радивојевић), и кад такви филмови почну да се приказују прво у САД (14. марта 2010, „Српски филм“ приказан је у Остину, у земљи чија врхушка „воли“ Србе више од других народа), па на светским фестивалима (мада у Лондону и Сан Себастијану није, јер је и за њих било превише), онда је јасно да иза свега стоји намера. Овај визуелни сатанизам, у коме главне улоге играју неколики србски глумци – несрећници (несрећни јер нису срели Христа, Бога по Чијем су обличју саздани ради живота, слободе и љубави) приказује суманутог режисера који намами бившег порно – глумца да снима тобож уметнички филм у коме, поред оргијања, има и канибализма, некрофилије, убијања и свега онога у чему ђаво ужива, нудећи то Србима. Режисер убеђује глумца да ће такво понашање свету доказати да су Срби живи, и да је све  уметност. Једна од кључних сцена је она у којој крв учесника у лудилу шкропи слику Косовске вечере. Завет је поништен, Христос је протеран, Србија служи ђаволу, поручује режисер који, наравно, своје „уметничко дело“ није назвао „Хрватски филм“ или  „Бошњачки филм“, него онако како су то очекивали мештри србоцида, они на Западу.

Свему се придружио и фамозни „Клип“, за који је сценарио писала и режирала га Маја Милош, и у чијем финансирању је, од наших пореских пара, учествовало и бивше Министарство културе. Филм се појавио 2012. године и освојио прву награду на фестивалу „Тигар“ у Ротердаму (у „најнапреднијој“ ЕУ „педофилофилској“ земљи, Холандији). У Русији је био забрањен за приказивање, да би га ипак прометнули на фестивалима у Москви и Санкт Петербургу, бранећи (а шта би друго?) „уметничке слободе“. Режисерка се оградила тврдећи да су у овом порно-филму, маскираном у „уметност“, коришћени вештачки полни органи, и да малолетници нису учествовали у снимању порно-сцена. А прича је, наравно, баш онаква каквом је желе тамо где нас „воле“: шеснаестогодишња девојчица, Јасна, чији је отац тежак болесник, пије, дрогира се и оргија, снимајући све то мобилним телефоном. Млада Србија је, по Маји Милош,  оптерећена дрогом, алкохолом и оралним сексом, и то је све што има да понуди свету.

Познати философ Пол Вирилио истиче да реч „опсцен“ изворно значи „злослутан“, и да опседнутост голим сексом у једном друштву не значи ништа друго него близину смрти и уништења тог друштва. Ако знамо да је чувени члан Савета за међународне односе клана Рокфелер, Дејвид Гомперт, још 1994. рекао да српски вирус у Европи треба да буде избрисан, и ако знамо да су његови идејни преци, попут Хитлера, говорили да народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав, онда нам је сасвим јасно да су филмови који понижавају и срамоте ову земљу и њене грађане, а који се снимају од новца ове земље и њених грађана, увод у  нови србоцид који нам се спрема у пакленим кухињама Новог поретка. Снажне државе, које мисле о својој будућности, попут Русије и Кине, снимају сасвим друге филмове – људске, родољубиве, уздижуће, чак и када су трагични – катарзичне; нама се, овде и сада,чак и кроз домаће филмове, поручује да смо руља достојна уништења.

Али, наравно, „не рече Туре: ако Бог да“. О нашој судбини одлучује Бог Правде, о Коме пева наша химна, Који је у исто време и Бог Милости, Христос, с Чијим су именом на уснама гинули наши преци од Косова 1389. до Косова 1912. и 1999. године. Пред Њим, због грехова својих, треба да се покајемо, враћајући се и себи, да нас, како рече Владика Николај, „не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“. То покајање неопходно је и свима који су, овако или онако, допринели ружењу и потапању у блато свог народа. Буде ли покајања, биће и спасења. А злоумислитељи србоцида суочиће се са оном народном: “Жари, пали, удбински диздаре, / ред ће доћи и на твоју кулу“.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

(текст је објављен у мајском броју „Геополитике“ 2013)

ИЗВОР: srbski.weebly.com