ФАЛСИФИКАТИ: АЛБАНЦИ СУ ПОТОМЦИ ИЛИРА

Др Никола Жутић 

Пропагатор те идеје поклоник хрватства С. М. Штедимлија

 

 
Поклоник хрватства и пропагатор Црне Горе као “Црвене Хрватске”, С. М. Штедимлија, објавио је брошуру “Албанија” (Загреб, 1939.) у којој Албанце помиње као директне потомке старих балканских Илира. При томе је искористио старину Албанства како би је повезао са старином хрватства, истичући да су Илири, као и Хрвати, у старини имали дванаест племена. По њему су преци данашњих Албанаца “настанили велики део територија, који су касније посели Хрвати”.

Хрвати и Албанци

 

Хрвати су, како истиче Штедимлија, касније “успевали продрети преко албанских територија чак до Пелепонеза, остављајући свуда трагове свога имена и језика”. Дакле, Штедимлија је изједначио Словене Балкана са Хрватима. За Штедимлију, највећи албанолог је “велики хрватски учењак” Милан Шуфлај, који је иначе познат као пропагандиста и ширитељ хрватства. Шуфлај је, према тадашњем дневно-политичком тренутку савезништва хрватсва и великоалбанства, истицао да су у средњем веку Хрвати више пута долазили у додир са Албанцима и суделовали у значајним догађајима из хрватске повести. Он наводи да је албанска етничка подлога у старо доба, под илирским именом, творила јак фактор у повијести.

Насупрот Штедимлијином и Шуфлајевом предубеђењу о истозначности појмова – илирски и албански, назив (појам) “илирски” и “Илири” Ватикан и римокатолички аутори у раздобљу од XV до XVIII века нису везивали за албанско, односно, шиптарско становништво, како то чини савремена албанска пропаганда на Космету и у Албанији. Ватикан почиње интензивније од XVIII века да користи илирску идеју као облик свог мисионарског наступања на Балкану. Оснивањем мисионарских илирских завода за школовање питомаца (св. Јеронима у Риму, у Ферму, Лорету) бројни римокатолички мисионари преправљају Балкан.
Управо, почетком XV века јавља се ватиканска презелитска идеја о успостављању “хришћанског јединства” и потребе стварања унијске цркве. Барон Ј. Х. Бартнштајн пише о многобројном илирском “расцијанском” србском народу расејаном по целом Балкану. Појам “илирства” везује, као и бројни други аутори, за србски, односно, словенски народносни елемент. У књизи барона Бартнштајна, “О расејаном илирско-расцијанском народу” (Нови Сад, 1866), појмови Рајци, Расцијани, Грци, Унијати и Неунијати, Власи, Рутени третирају се као синоним за србски народ.
У овом чланку поред савременог назива Албанац и Албанија коришћени су и народносни историјски називи за Албанце и Албанију (Арнаути, Арбанаси – Арбанија) као и Шиптар, који је у уобичајеној свакодневној употреби међу албанским становништвом Косова и Метохије. Национални назив “шћиптар” и назив за државу “Шћиперија” официјелни су у Републици Албанији. У савременом тренутку, међутим, проблем представља када Србин за Албанца употребљава назив Шиптар, јер тиме наводно, прави разлику између Албанца са Косова и Метохије и Албанца из Албаније и тиме вређа један народ и, тобоже, разбија унитарност једног народа.
У ствари, назив Шиптар (Шћиптар) је јединствени термин којим Албанци у Албанији, Србији, Црној Гори и Македонији ословљавају једни друге. Национални појам Албанија и Албанци у употреби је у међународној кореспонденцији.

Срби као препрека

 

Заједничким ватиканским и аустријским империјално-мисионарским плановима на Балкану највећу сметњу представљала је Краљевина Србија коју су Карађорђевићи идеолошки и политички везали уз поредак тзв. “западних демократија” и тиме, уз либералну грађанску идеологију . Сукоб, који је био неминован, произлазио је, дакле, из верских али и идеолошких разлога због српског опредељења за страну антифеудалног и антиклерикалног либерално-демократског грађанског запада.
 

Због таквог идеолошког, политичког и верског опредељења династије и државног врха, Краљевина Србија се морала прва наћи на удару званичне ватиканске политике и аустро-угарских трупа.

 

 

 

ИЗВОР: Глас јавности, 17.02.2003.