Ево нама опет миротворца

Александар Вујовић

 

 

  • Закључци Филипа Давида о рату и миру на Балкану јесу закључци „малог Перице“, али ефекти тога далеко су од добродушне наивности

 

 

Опште је место да свакој оружаној агресији обавезно претходе операције подривања ефикасности обавештајно-безбедносног апарата и пасивизација борбеног морала народа и државе којима је намењена улога жртве. С тим у вези или не, високи патетични тонови антиратних труба већ су почели да се шире друштвеним мрежама и регионалним медијима на Балкану. Пренаглашени и бескомпромисни пацифизам либералних елита и поруке „обичних људи“ које су „запалиле регион“, слично као и 90-тих, ових дана се спајају у аланфордовском закључку као топосу сваког здраворазумског резона – мир је бољи од рата. Ипак, већина тих текстова, који обилују излизаним фразама и несувислим моралисањем, по правилу превиђају чињеницу да за рат, за разлику од танга, није потребно двоје, већ само намера и одважност једне стране да примени насиље у покушају остварења својих циљева и неспремност друге да се преда.Добар пример испразног дефетистичког пренемагања увијеног у обланду антиратне апелације је текст Филипа Давида који је Блиц пренео под називом Зар није доста? Политичари су нас научили да се мрзимо. Већ у наслову истиче се једна од главних теза која се провлачи кроз писма дубоко забринутих и алтруистички настројених либералних интелектуалаца који ових дана панично притискају тастере за узбуну – одбацивање државног и/или националног колективног идентитета. За Филипа Давида и њему идеолошки блиску елиту, израслу из титоистичког шињела, прво лице множине постоји само кад се повлачи црта између свих југословенских народа, са једне, и политичара, са друге стране. Тако „политичари“ у његовом апелу, као и у свим сличним вапајима који су у последње време преплавили медијски простор, нису представљени као оно што по вокацији јесу – представници држава и народа који их бира – већ као нека добро умрежена интересна група која због властите користи грађане гура у ратно страдање. Чак и када би то било тачно, историја нас учи да ниједан модерни рат на Балкану није настао због „неодговорних политичара“, већ свесним и усмереним деловањем великих сила. А о њима Давид, у духу овдашњих посттитоистичких либерала, не проговара ни реч.

 

ДУХ ТИТОИСТИЧКИХ СИМЕТРИЈА

Некоме ко се не идентификује са државом у којој живи није важно што српски премијер, са њему својственом пренаглашеношћу, инсистира на спречавању сукоба по сваку цену, на моменте чак прелазећи линију коју одговоран лидер себи сме да допусти, попут оне да смо „спремни да платимо било коју политичку цену“ да бисмо сачували мир. Небитно је и што је целом српском дипломатском кору забрањено да реагујуе на отворене провокације из Хрватске, као и то што бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић не само да одбија да се огради од оних који Србе називају нацистима и Републици Српској прете ратом и нестанком већ наводи да их разуме и да се ради о „патриотама“.

Све је то мање битно за Филипа Давида коме је Србија примарни кривац за нестабилност региона, па ваљда због тога није сматрао корисним да своју антиратну агитацију подели и са читаоцима, рецимо, Вечерњег листа или Дневног аваза (где су му, с обзиром на историју његовог дугогодишњег ангажмана, врата сасвим сигурно широм отворена), него у Блицу пише о „мраку у људским главама“, повлачећи аналогије са 90-тим. Могло би се на основу Давидовог текста поставити још много питања, рецимо због чега у години у којој је чак и у његовим круговима проскрибована крајња десница у предизборној кампањи потенцирала економске теме пише како се избори добијају „на порукама нетолеранције, непоштовања, вређању и псовању“. Али нема потребе, јер је сваком непристрасном и објективном читаоцу јасно да он без икаквог смисла и логике у исти кош гура народе са различитим историјским искуствима и колективним психологијама, у потпуности у духу титоистичких аналогија у којима су српски пандан усташама четници, а Јасеновцу Сребреница… А када те симетрије и патетични позиви на мир превладају у јавном простору, тада би свака иницијатива за одбрану свог народа и државе требало да изгледа као ратно хушкање.

ШИРЕЊЕ АПАТИЈЕ

 
Међутим, увек помало аутошовинистички настројена либерална елита и њен активизам који се увек своди на исте закључке и ставове мање су упадљиви од писама „обичних људи“ који, крајње наивно и добронамерно, верују да је сукобе могуће спречити затварањем очију пред претњама и ширењем апатије. Они искрено не могу да схвате како се то сваки пут на овим просторима изненадно усковитлају стари рестантимани кад на глобалном и макрорегионалном плану долази до великих геополитичких промена. Обичном човеку, који брине своје бриге и не жели да се светски проблеми преламају преко његових леђа, неухватљива је невидљива историјска разделна линија која се јасно указује кад год нека од великих сила пожели да одигра на ратну карту. У његовој визури заиста делује да политичари због личних проблема и размирица терају народе да се међусобно мрзе, увлачећи их у своје ратове, иако је цела ствар, наравно, много комплекснија. Централни Балкан је у светским оквирима потпуно јединствен регион јер су у њему дубоко укорењене религијске, цивилизацијске и етничке баријере између три народа која говоре истим језиком, па се грађани на свакој од страна лако поистовете са свима разумљивим емотивним порукама обичног човека који добронамерно указује на важност одржања мира и суживота.

Али ствари просто не функционишу на такав начин. Упркос свом идејном и технолошком напретку, човечанство се ни милиметар није одмакло од анималистичког принципа владавине јачега, па моралисање угроженог о бескомпромисној потреби за миром потенцијални агресор увек непогрешиво дешифрује као слабост, ма колико се овај позивао на узвишене идеале и негирао постојање страха.

Теорија политике одавно је утврдила да је најефикаснији начин да се очува мир одржање равнотеже снага. Нема тог моралног кодекса или наддржавног механизма који ће боље обуздати агресивне претензије од свести о снази дефанзивних потенцијала противника и ризицима политичког авантуризма. Због тога је јачање војних капацитета и неговање духа слоге и заједништва најпоузданије средство одвраћања и гарант да до сукоба неће доћи. Српско државно руководство, али и грађани који наседају на приче да се сукоби могу избећи ако их не будемо желели, увек би требало то да имају на уму.

Укратко, једини гарант мира била би снажна и одлучна Србија, са народом који је уједињен у идеји одбране највиталнијих државних интереса. Све друго је само ширење дефетизма и затварање очију пред непосредном опасношћу која се све видљивије надвија над нашом земљом. А закључци Филипа Давида о рату и миру на Балкану јесу закључци „малог Перице“, али ефекти које та „наивност“ постиже далеко надилазе добродушност која је „запалила друштвене мреже“.

 

 

 

ИЗВОР: Стаднард