ЕСКЛУЗИВНО: Централна прослава 800 година од стицања аутокефалности Српске цркве одржаће се у манастиру Кувеждин

  • Манастир Кувеждин је једини манастир у Србији посвећен Светом Сави, који је, да подсетимо заслужан за стицање аутокефалности Српске православне цркве
  • Манастир Кувеждин је најзаслужнији за обнову женског монаштва у Српској православној цркви после Првог светског рата
  • Манастир је порушен од усташа током Другог светског рата и делимично обновљен деведесетих година прошлог века
  • Обнова манастира се довршава у наше време и то је тренутно највећи грађевинарски подухват у Српској цркви
  • Да би се обнова довршила до централне прославе 800 – годишњице од стицања аутокефалности 2019. године, потребна су знатна новчана средства, те братство манастира позива вернике и све људе добре воље да помогну овај велики и значајан подухват Српске православне цркве и српског народа

ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ: Зоран Милошевић

 

Звучи невероватно, али је тачно да Српска православна црква у Србији има само један манастир посвећеном Светом Сави и његовом оцу Стефану Немањи. Манастир је основао последњи српски деспот Стефан Штиљановић 1520. године, на југозападном делу Фрушке Горе, у близини места Дивош. Манастир Кувеждин је тада био изузетно богат. Имао је ризницу, у којој су се чувале све драгоцености и старине, попут путира од чистог сребра, унутра позлаћеног са староруским натписом, дар руског цара Ивана Грозног.

Током турске владавине манастир Кувеждин је опљачкан, а братство растерано тако да се монаштво обнавља у првој половини 17. века, од монаха приспелих из Шумадије (манастира Сланци).

Нова црква је изграђена 1816, а иконостас је осликао за нову цркву Павле Симић између 1847-58. Током првих деценија 19. века озидани су и велики конаци манастира са одликама класицистичке архитектуре. Они су манастир окруживали са четири стране, стварајући правоугаону основу манастира. Манастир је био велелепан, имао је велике поседе земље и манастирске метохе, Петковицу и Дившу, удаљене пар километара од Кувеждина. Данашња црква, подигнута из пепела, налази се на темељима спаљене цркве, и истоветна је оној која је изграђена 1816, а урађена је помоћу старих фотографија које су остале сачуване.

У пролеће 1944. године усташе су минирале цркву и конаке, заједно са економским зградама. Под рушевинама цркве остао је иконостас, рад академског сликара Павла Симића. Једна од монахиња овог манастира, Јелена, вратила се у манастир и почела да спасава иконе, које је сакрила у манастирској капели, али је, нажалост, то платила својим животом. Усташе су је затекле како тражи иконе испод изгорелих делова цркве, стрељале и на њу набацале иконе. У Кувеждину су страдали архива, већи део библиотеке, део ризнице с црквеним сасудима, односно свете књиге и предмети. То није било први пут да усташе атакују на манaстир Кувеждин. Први покушај уништавања манастира дoгодио се 1942. када су запалили  манастир и протерале 60 монахиња, тако да су све до 1997. године  на месту манастира биле само рушевине.

После обнове манастир је постао мушки и тренутно има осам монаха и седам искушеника.

                                                      Путоказ за манастир Кувеждин

 

Обнова манастира Кувеждин почела је 1997. године, када је Епархија сремска сопственим средствима започела обнову три крила манастирских конака који су подигнути крајем 18. и почетком 19. века. Радило се фазно, јер није било довољно новца. Конаци и економске зграде су одавно завршени, па су се тада створили услови за живот манастирског братства.

Данашња црква, подигнута из пепела, налази се на темељима спаљене цркве, и истоветна је оној која је изграђена 1816, а урађена је помоћу старих фотографија које су остале сачуване.

 

ПОДЛИ ПОСТУПЦИ РУМУНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ОКУПИРАНОЈ БЕСАРАБИЈИ ПРЕМА РУСКИМ МОНАХИЊАМА

Комунистичка револуција у Русији организована од великих словенских и руских непријатеља Хазара ударила је на правосалвље и цркву, тако да је велики број верника, свештеника и монаха и моанхиња напустио Русију (само у првом таласу два милиона људи). На предлог епископа нишког Доситеја и владике Николаја Велимировића, министар вера Краљевине Југославије  донео Указ у мају 1920. по коме се на парохијску службу у Српску Православну Цркву прима 250 руских свештеника.

Заслужни за обнову женског монаштва у Српској православној цркви (у средини руска монахиња Јевгенија, иначе у световном животу грофица Евгенија Борисовна Јефимовскаја)

 

У Србији до после завршетка Првог светског рата женског монаштва није било, јер су га уништили Турци током дуготрајне владавине над српским земљама.  За Матицу обновљеног српског женског монаштва после Првог светског рата у Краљевини СХС сматра се велики руски женски манастир Лесна (данас је то територија Пољске). То је био некада римокатолички манастир, који је одлуком Руског Синода 1884. г претворен у православни женски манастир. Игуманија овог манастира била је побожна, образована и способна монахиња Екатерина – у свету грофица Евгенија Борисовна Јефимовскаја. У Лесни је било 500 монахиња, 3 духовника, 700 деце сирочића о којима су бринуле, 100 радника на разним послушањима. У оквиру манастира било је неколико школа: основна, гимназија, црквено-учитељска, црквено-парохијска, сеоско-домаћичка, медицинска, пољопривредна. Било је 6 храмова осим Саборног храма са 3 олтара, болница, операциона сала, апотека, неколико школа у оквиру манастира, старачки дом за старије жене, библиотека, разне радионице: за вез, иконопис, шивење, рибњак, млин, баште, пекара, радионица за свеће. Осим тога монахиње су бесплатно лечиле и неговале на хиљаде људи, и православне вере и све остале. Око Леснинског манастира ницали су домови, школе, болнице.

Игуман манастира Кувеждин Варнава. Иначе у манастиру се строго држе Устава Светог Саве, тако да се верници после само три дана поста нису могли причестити

 

Несретни Први светски рат 1914. г запалио је Европу и приближавао се Русији, и када се фронт приближавао манастиру Лесни по наређењу војних власти монахиње су са децом из манастира евакуисани 1915. г даље у Русију, тачније у Петроград. Стотину сестара сместило се у Новодјевички-Воскресенски манастир, а њих 400 у манастир Св. Јована Кронштатског. Тако је прекинут колосални рад манастира Лесне.

Монахиње су са две игуманије Екатерином и Нином из Петрограда 1916. године прешле у тада од Румуна окупирану Бесарабију у манастир Жапку. Ту су живеле 4 године. Румунске власти су тражиле да оне приме румунско држављанство, нови календар и да служе на румунском језику. Сестре то нису хтеле да прихвате и одлучиле су се за одлазак у Србију, уз дозволу Српске православне цркве обреле су се на Фрушкој Гори и населиле се у манастирима Ново Хопови и Кувеждин, који на тај начин постају расадници духовне обнове женског српског монаштва.

Допринос руског монаштва обнови српског, нарочито женског монаштва, огледа се у: устројавању монашког општежића на много већем нивоу него што је затечено у Србији, у обнављању институције женског монаштва, у унапређивању и интензивирању богослужбене праксе, у преношењу исихастичке праксе и традиције најбољих руских обитељи у нашу средину, у неговању црквене културе и уметности, појања, иконописања; у мисионарском раду са народом, у обнови манастирских храмова, економија, у социјалном раду, у подстицању развоја монашког кадра и сведочење монашких заједница и појединаца есхатолошког смисла нашег постојања, кроз молитвено, подвижничко и литургијско сведочење стварности Васкрсења у моментима великих страдања и распећа свог народа.

НАПОМЕНА: 

МОЛЕ СЕ ВЕРНИЦИ И СВИ ЉУДИ ДОБРЕ ВОЉЕ ДА ПОМОГНУ ОБНОВУ МАНАСТИРА КУВЕЖДИН, С ОБЗИРОМ НА ПРИБЛИЖАВАЊЕ ВЕЛИКОГ И ВАЖНОГ ЈУБИЛЕЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, АЛИ И ВАЖНОСТИ САМЕ ЦРКВЕ ЗА СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ И КУЛТУРУ. 

БРАТСТВО МАНАСТИРА БУДУЋИМ ПРИЛОЖНИЦИМА САВЕТУЈЕ ДА ЛИЧНО ДОЂУ ДО МАНАСТИРА ИЛИ СЕ ОБРАТЕ ТЕЛЕФОНОМ

МОНАХУ ДАНИЛУ НА ТЕЛЕФОН +381 64 479 0 751

НОВАЦ СЕ МОЖЕ УПЛАТИТИ НА РАЧУН КОД НЛБ БАНКЕ НА РАЧУН 310-13742-18

                                                Литургија 02. децембра 2018.

                                                               Литургија 02. децембра 2018.

                                          Деца на Литургији 02. децембра 2018.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи