Емил Влајки: Православни антибарбарус

Извјесно је да Срби не могу ван хисторије, али чини се да ни хисторија не може ван Срба. Српско-православно ортодоксно понашање, задавало је неизмјерне муке и малима и великима. Срби су вјековима стајали у одбрани кршћанске Европе спрјечавајући продор ислама, задали су одлучне ударце Аустроугарској у Првом свјетском рату, иступили су из нацистичког пакта 1941. године, да би исте године успоставили прву слободну територију у окупираној Европи. И ма шта год тко причао, Срби су 1999. године, наизглед сулудо, али храбро ушли у рат против најмоћније коалиције на свијету, коју су, према анализама западних стручњака, војно надмудрили, тактички и стратешки. С обзиром на чињеницу да је НАТО био пред распадом, били би, можда, и побиједили да није било Јељцинове издаје. Српски отпор барбарима свих врста и њихова тежња за правдом дубоко је укоријењена у ортодоксном кршћанству, које се од својих почетних дана није много промијенило. Оно је несугласно са римско-католичком хијерархијом и „офирањем“ с вјерницима у облику олаког опроста гријехова.

Потреба за свјетовним господаром

Мистика изворних вриједности кршћанства чини да је револт који осјећају православне масе употребљив за стварање идеалних друштава под водством освједоченог свјетовног господара са карактеристикама које утјеловљују ту жељу за правдом. Зато су се у православном свијету, посебно руском, снажне личности могле с лакоћом наметнути народу. То је случај Петра Великог, Катарине, Лењина, Стаљина и, данас, Путина. Дискурс таквих личности морао је бити заснован на правди без обзира на то што се у пракси могло догађати нешто сасвим супротно као, на примјер, ужаси стаљинистичких концентрационих логора. Али као што ни ужаси инквизицијског периода католичанства не могу доводити ову религију у питање, тако се ни православље као вјера не може довести у питање зато што је можда, у извјесној мјери, изњедрило стаљинизам.

Што било да било, а што је нагласио кршћански филозоф Берђајев, једино су изворност и мистичног православног кршћанства могли анимирати и у пракси успоставити комунизам као систем идеално конципираних односа. Уосталом, погледајмо на који начин данас Руси гледају Путина. Они му дају плебисцитарну подршку јер је он за њих оваплоћење бога који је ту на земљи да Русима донесе правду.

То не значи да остали правци кршћанства, као што су католичанство и протестантизам, нису у стању изњедрити изворну праведност.

Рационални антихуманизам

Европска социјал-демокрација, а и англосаксонски правни системи, врсте су кршћанских утјеловљења. Али док је карактеристика православних маса невјеројатна, идеалистичка наивност у гледању на правду, масе на Западу су импрегниране свјетовном религијом и њеним практичним аспектима. Ове посљедње су много, условно речено, зрелије, рационалније и промућурније. Најјасније се то огледа у протестантизму, који је од кршћанства направио бизнис-религију. Тако, сувремени протестант мисли да би Исус Крист, да је жив данас, био или капетан фудбалског тима, или врхунски менаџер!

Што се других аспеката тиче, насиље православља најчешће има као основу револт против неке неправде или пак хтијење за извршењем правде, што не значи да такав револт не може и сам, у својој емотивној заслијепљености, бити неправедан и насилан. С друге стране, насиље на Западу често је егоистично мотивирано, препуно је неистинитих оправдања и неријетко рационално-злочиначки спроведено. У модерним временима споменимо геноциде над аутохтонцима у Америци и Аустралији, као и трговину афричким робљем. Истовјетно, концентрациони логори као Аушвиц, Треблинка, Бухенвалд, Јасеновац, САД – логори нељудског карактера као Абу Граиб у Ираку и Гвантанамо на Куби, те логори за мучење затвореника широм Европе и, коначно, уништавање ирачког, афганистанског и српског народа од „међународне заједнице“ предвођене Америком, примјери су таквог рационалног антихуманизма.

Губљење сопственог идентитета

Али, као и све остало, антибарбарус има своју дијалектику. Када се Срби одрекну православне изворности, која је, рекли смо, дјечје ирационална и усмјерена према супротстављању неправди, и замијене је са католичко-протестантском рационалношћу, тада губе оријентацију и претварају се у служинчад која се, поред свега, и међусобно изједа. Не сналазећи се у новом руху, остају без основних моралних вриједности, одричу се својих величина, свога тла и идентитета. Постају изузетно „прилагодљиви“, мазохисти, доушници, прихваћајући логику првенствено оних који им желе зло умотано у амбалажу „хуманизма“. У том смислу, одричући се властитог идентитета, што се посебно односи на њихове политичке и интелектуалне елите, прихваћају припадност „геноцидном“ народу, послали су своје хероје у хашке раље, дозволили онима, који су их демонизирали и уништавали њихову територију, да слободно шетају њиховом земљом (Солана, Блер, шредер), те нуде, сваком тко зажели, своју дједовину за илузорну шаку еура.

СПЦ: Косово је Србија

У овом часу СПЦ се нашла на најтежем, најсудбоноснијем испиту у својој повијести. Они који желе да предају Космет Албанцима, наводно зато „што је он већ изгубљен“, наишли су на одлучан, бескомпромисан отпор цркве која не жели да тај дио територија буде поклоњен, ни по коју цијену. Свјетовне власти које су се већ одлучиле на тај корак, су у неразрјешивим тешкоћама. Како би провеле свој наум, морат ће извршити политичко спиновање, одвојити цркву од свог народа. Пошто је то немогуће, настојат ће оцрнити њене великодостојнике. Организират ће праву њихову сатанизацију. Може ли народ то прогутати и одрећи се православља ради фиктивног, илузорног „уласка у Европу“, остаје да се види. Али, ако се то деси, бит ће то, као што је већ речено, почетак краја православља, а и самог српства.

 


ИЗВОР: ЦЕОПОМ-Истина