Душан Буковић: Вук Драшковић – НАТО партизан, НАТО четник…

Душан Буковић

 

 

Коментар г. Драгана Славнића, на текст „Вук Драшковић: Србија треба да призна Косово!“ најбоља је оцена београдског-јосипградског НАТО-рајетина Вука Драшковића. Надам се да ми г. Славнић у цитату неће замерити:

„Вук Драшковић је био све што се могло бити: и комуниста и антикомуниста, титоиста и антититоиста, монархиста, анархиста, неверник и верник, четник, англофил, германофил, русофил, националиста и интернационалиста… Клањао се и заклињао – пред петокраком и крстом! Коначну заклетву је дао пред доларом – плаћеник – те зато призива Србију у НАТО и признавање “НЕЗАВИСНОСТИ“ КОСОВА!…“

Имајући у виду да је несрећни Вук Драшковић објавио своје комунистичке баљезгарије о четницима Краља Петра II у београдској-јосипградској „Политици експрес“ од 23. августа до 6. септембра 1974. године у фељтону, који је објављен у петнаест наставака под насловом „Последња четничка завера“, где између осталог стоји, још и ово:

„Међу тим истим брдима, херцеговачким, у пепео је претворена и последња, сулуда, замисао четника да побегну од суда и од одговорности и да сачувају… монархистичко уређење у овој земљи…“ (Види: Вук Драшковић, Последња четничка завера, „Политика експрес“, Београд, бр. од 23. августа до 6. септембра 1974).

Не улазећи у никакве друге коментаре, како бисмо одбили сваки приговор пристрасности, у београдском-јосипградском НИН-у објављен је Драшковићев чланак под насловом „ИМА ЛИ ПАТРИОТИЗАМ ЦЕНУ“, где између осталог, стоји:

„Средином 1950. године, тачније 27. јула, од четничке каме погинуо је Лазар Саватић – Металац. Три године касније, Председник Републике га је одликовао Орденом народног хероја Југославије. Био је то први мирнодопски, а у ствари ратни, херој. Саватић је четничкој рани подлегао под необичним околностима. Јануара 1948. године, у својству шефа Државне безбедности у Панчеву, Саватић је кренуо да ухапси по злу знаног четничког кољача Багосана. Дознао је да се крије у селу Долову и упутио се – право у зликовачку јазбину. Четник се, на несрећу, мада изненађен, није збунио него је, чим се Саватић појавио на вратима, потегао каму и погодио га у груди. Тешко рањен, Саватић је наставио борбу са Богосаном и – савладао га. Рани задобијеној у том обрачуну подлегао је две и по године доцније. Умро је у Новом Саду…

СМРТ ПАНЕ ЂУКИЋА: Ништа се, могло би се слободно рећи, није изменило ни у 1951. и 1952. години: у току та 24 месеца, обрачун са четницима, балистима, усташама и диверзантима убаченим из иностранства, животом је платило, како се претпоставља, шездесетак радника Државне безбедности, не рачунајући жртве припадника Армије и грађана…

3. децембра 1951, дакле пред сами крај године, од ножа четничког кољача Милана Булатовића, гине УДБИН официр Петар Мартиновић…

ПОГИБИЈА ЗЛОГЛАСНОГ ВЛАДА ШИПЧИЋА: У међувремену су ликвидирана и последња усташка и четничка упоришта. Најдуже су се скривали злогласни Божо Бјелица, Мато Милошевић, Бајрам Хоџић и – злогласни Владо Шипчић.

Државна безбедност је, практично, две-три године, од 1954. До 1957, била за самим петама Шипчићу, али није успевала да га зароби или ликвидира. А злочини су се ређали један за другим. Шипчића је по злу упамтило становништво Бијелог Поља, Фоче, Гацка, Санџака… Међу последњим жртвама био му је Теофил Медојевић, а последња – Шћепан Никчевић. Претпоследњег дана јула 1957. године, милиционер Никчевић је, на друму Ивањград – Бијело Поље, зауставио један камион пошто су му се мушкарац и жена, који су седели на каросерији, учинили сумњиви. Жена је била обучена у сељачку ношњу, а мушкарац је изигравао равнодушност. Никчевић је затражио личне карте. Шипчић је кренуо према џепу и – муњевито потегао револвер. Млади водник милиције, погођен куршумом у чело, остао је на месту мртав. Неколико сати касније, органи Безбедности ушли су у траг злогласном четничком кољачу Владу Шипчићу, опколили га и – убили. Ликвидацијом овог злочинца наступио је први прави одмор радника Државне безбедности – комотно се може казати да је земља била очишћена и од последњег одметника.
Далеко највише жртава Служба државне безбедности, а то се односи и на припаднике ЈНА и грађане, имала је у обрачуну са четничким и усташким одметницима. Посебно су биле крупне акције уништења четника на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне…

СПОРНА ПИТАЊА: Текст предлога СУБНОР-а садржи конструкцију: погинуо или рањен у борби са терористима. Из ње је одвећ лако закључити на кога се она протеже – проблем је, међутим, на кога се не може односити ова формулација. Јасно је, наравно, да у категорију бораца и инвалида мира, примера ради, спадају народни хероји Момчило Поповић и Владимир Роловић, затим Андрија Кларић, Драго Голуб, др Антон Колендић… Сви су они жртве терориста и потпуно је неважно што се то догодило у иностранству. Ово се јасно види из текста предлога СУБНОР-а. Не види се, међутим, шта са стотинама оних у чијим службеним смртовницама пише: „Гонећи одметничке банде и стално борећи се са њима, неколико месеци је провео у планини, киснуо, спавао на влажној земљи, у шуми… Тешко је оболео и болести није преживео.“ Може се ли се и породицама ових бораца признати борачки третман? Може ли се, уосталом, тај третман признати и онима који су, гонећи терористичке скупине и одметнике, несрећно погинули? Сме ли се та погибија сматрати несрећним случајем или је, пак, праведније подвести је под формулацију: погинуо приликом ликвидирања терориста?

Неизвесно је, у овом тренутку, исто тако да ли се статус бораца може признати и нашим радницима привремено запосленим у иностранству а погинулим од усташких, четничких и осталих разбојника. Предлог каже да би се, евентуални, закон односио, у подједнакој мери, на жртве у земљи и иностранству. Следећи ту логику, борачка права би припала и породицама ових радника.

Све су то спорна питања на која ће, то је сигурно, за месец-два бити изнађен одговор.
ВУК ДРАШКОВИЋ“

(Види: Вук Драшковић, Има ли патриотизам цену, НИН, Београд, 1972; Милка Радосављевић, Равногорска мисао, Milwaukee, Wisconsin, U.S.A., број 54, септембар 1988, стр. 40-41).

 

 

 

 

 

 

ИЗВОР: Видовдан