ДРЖАВНА «СТРАТЕГИЈА» ПРОТЕРИВАЊА НАЈБОЉИХ ЛЕКАРА

Инсајдер Л – 5

 

Милион и седамсто хиљада запослених у Србији финансира целокупну здравствену заштиту за око 5,5 милиона осигураника. Чак и осигурани грађани плаћају лекове и до 90 одсто од њихове малопродајне цене. Половина свих пацијената стално пролази кроз евиденцију здравственог система, долази и по неколико пута месечно, за сваки лек посебно, јер немају новца да плате ни партиципацију. Трећина грађана Србије лечи се “природном медицином” и лековима из “кућне апотеке”. За последњих десет година, из српског здравства у иностранство је отишло више од половине свих лекара специјалиста. Многи од оних који су остали отишли су у пензију или су отворили приватне ординације. Здравствени фондови су опљачкани, а грађани умиру чекајући на преглед или лечење.

У Србији данас постоје четири велика клиничка центра, четири клиничко-болничка центра, 39 општих болница, 19 специјализованих болница, 52 института и завода, седам клиника. Сваки град и општина имају домове здравља. На жалост, у овим установама већ годинама влада хаос и безнађе, нестручност, одлазак најбољих кадрова, сиромаштво и као последица свега тога, корупција и политичке сплетке.

Према извештајима које за потребе Европског парламента даје организација за испитивање квалитета услуга у здравству (ЕХЦИ), Србија је пуних четрнаест година последња у Европи. За најгору здравствену службу, српско здравство је кандидат и ове, 2015. године.

Извршни директор ове организације, Арне Бјернберг, шокиран достављеном листом чекања на лечење у Србији, изјавио је да нигде у Европи “листе чекања не зависе од новца, већ од менталног стања”. Узгред је додао и то, да никако не може да разуме, откуд министру здравља у Србији која има седам и по милиона становника, чак седам помоћника!

Али, оно што је за њега несхватљиво, то је у криминализованом српском здравству једино прихватљиво. До којих граница иде подмукла страначка селекција кадрова у здравству, говори и податак да је по наређењу садашњег министра Златибора Лончара, Министарство здравља Србије недавно направило анкету међу здравственим радницима, која је показала да би око 7.000 лекара моментално дало отказ из државне службе, кад би они имали прилику да оду у иностранство или добију добру отпремнину којом би започели приватну праксу.

Ни министар ни његово министарство нису објаснили разлоге ове анкете, али је јасно да је у питању својеврсно “тестирање” запослених у здравству, како би се припремила стратегија даљег протеривања најспособнијих стручњака и довођење оних страначких, корумпираних, “који доносе паре”.

Због свега тога, већ дуже времена траје прави егзодус најбољих лекара специјалиста и лекара опште праксе, који су до сада затражили документацију од Лекарске коморе за одлазак на рад у иностранство.

Србији највише недостају кардиохирурзи, анестезиолози, радиолози и патолози. Међутим, у многим здравственим установама нема довољно дечјих хирурга, пулмолога, неуролога, психијатара

Захваљујући бандитској политици коју спроводи Министарство здравља, данас се српско здравство олако одриче својих најбољих стручњака. Школовање једног лекара, рачунајући све трошкове за време проведено на Медицинском факултету, у Србији кошта више од 140.000 долара.

Није тешко израчунати колико је губитак за ову државу кад у иностранство из ње оде на стотине њих, у најбољим годинама живота. То није само губитак за здравство, него и за читаво друштво које губи своје најобразованије људе и њихове породице.

Проблем представља и недостатак субспецијалиста интензивне медицине у интернистичким јединицама. Та субспецијализација не постоји код нас. Овај посао обављају само искусни анестезиолози из хируршких јединица. А, њих је по правилу најмање.

У Србији, према званичним подацима, има само 45 кардиохирурга! Да би минимум стандарда био задовољен, потребно би било да их има још најмање тридесет. Али, да би само један од њих био оспособљен, потребно је осам до десет година, јер њихова специјализација траје шест године, а да би био самосталан у послу, мора још две да ради уз старијег колегу.

На простору од Крагујевца до Косовске Митровице, недостаје чак 100 лекара специјалиста. У Нишком региону, највише недостају анестезиолози, неуролози, дечји хирурзи, неуролози и кардиохирурзи.

Клинички центар Војводине, чије руководство је стално опседнуто борбом за власт у овој установи, нема довољно анестезиолога, радиолога и патолога, а стална је потреба и за психијатрима, специјалистима судске медицине, хирурзима…

Пре неколико година, болница у Пожаревцу је била проглашена најгором здравственом установом у Србији, јер није имала чак ни гастроскоп за снимање желуца, а ниједан холтер није био исправан.

Болницу у Новом Пазару, са поломљеним прозорима и разваљеним вратима, и то у Клиници за плућне болести, приказала је чак и једна страна телевизија, као пример здравственог дна у коме се Србија данас налази.

У четири општине – Пријепоље, Сјеница, Нова Варош и Прибој – постоје само четири хирурга. Дечје одељење ваљевске болнице од дијагностичких апарата има само ултразвук и намештај стар 40 година.

Услови за рад у српском здравству су иначе катастрофални, плате мале, а пацијенти све старији и болеснији. Лекари се, редовно, током смене, осим великим бројем пацијената, баве и несхватљиво великом администрацијом…

Пацијенти, при изласку из лекарске ординације амбуланте или болнице, уз медицинске налазе никада не добијају никакав извештај колико је њихово лечење коштало. А, то је у сређеним системима основно право које сваки грађанин има кад добије документацију о свом лечењу.

Чак и онај осигураник са најнижим примањима, за здравствени допринос у Србији годишње плаћа око 30.000 динара. Лечење је, због увођења нове дијагностике и терапија постало јако скупо, много скупље него што то здравствени систем у коме су опљачкани фондови, може да поднесе. Само један третман на дијализи, кошта око 100 евра, што значи да сваки од око 4.000 пацијената, колико их има на дијализи, само за једну недељу потроши све што је осигураник са најнижим примањима уплатио за здравство за месец дана.

До ове застрашујуће ситуације, дошло се тако што је из Републичког фонда за здравствено осигурање, само у последњој деценији опљачкано толико пара, да је сваки српски пацијент могао макар месец дана да се лечи у некој врхунској европској болници!

Такође, треба истаћи, у Србији око милион и по становника се воде као “грађани без икаквих примања” и за њих би здравствени допринос по најнижој основици (око 2.600 динара месечно) требало да се уплаћује из државног буџета. Уместо тога, држава уплаћује само по 600 динара. Упркос силној режимској пропаганди, овај “афрички стандард” је једина права слика стања здравства у Србији.

Време чекања на прегледе нуди још црњу слику стања. Тако се на ултразвучни преглед чека и до три месеца, а на магнетној резонанци и до годину дана, и  за многе лекове плаћа учешће до чак 90 одсто.

За контролне прегледе на клиникама које се неселективно заказују, треба чекати између три и шест месеци, а често и до годину дана! Половина свих пацијената стално пролази кроз евиденцију здравственог система, долази и по неколико пута месечно, за сваки лек посебно, јер немају новца да плате ни партиципацију.

Црну слику српског здравства употпуњује и чињеница да нешто више од милион и седамсто хиљада запослених (према званичним подацима) финансира целокупну здравствену заштиту за око 5,5 милиона осигураника (пензионери, студенти, незапослени, деца…).

Према последњем истраживању Института за јавно здравље “Др Милан Јовановић Батут”, број посета приватном лекару утростручен је у односу на претходну годину у свим регионима у Србији.

Приватне ординације су све чешће пуне пензионера, а неки су подигли и готовинске кредите да би платили лечење. Догађа се да се пацијенту који се лечио у државној клиници не обаве целокупну терапију до краја, па му не преостаје ништа друго него да оде у приватну клинику и ту заврши започето лечење. Наравно, ко има новца за то.

Трећина становништва Србије лечи се “природном медицином” и лековима из “кућне апотеке”. Истовремено, грађани Србије, због сталне изложености стресовима, годишње купе више од пола милиона кутија “Бенседина”!

Министар здравља је човек који нема ни морала ни стручности да “сређује“ црну слику српског здравства. Можда је био добар хирург, и ништа више од тога. Упућени, и колеге, описују га као беспризорног, који је за рачун мафије убијао пацијенте које мафија није на лицу места убила. Такав човек данас, такорећи, не улази у зграду министарства, већ тумара ходницима Ургентног центра и других клиника, бавећи се бизнисом. Време смрти у Србији је идеално за доктора смрти.

Мисија Европске уније и ОЕБС-а, као да не виде ужас у којем се налази српско здравство. Али, зато, душмански настоје да сав отров, отпад од хране и лекова утрапе Србији, и то још наплате.

 

ИЗВОР: Гето Србија