ДРЖАВНА ХЕРАЛДИКА У СЛУЖБИ ПЕРСОНИФИКАЦИЈЕ ПОСТОЈЕЋЕГ ИЛИ ФОРМИРАЊА НОВОГ ИДЕНТИТЕТА

 

Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић 

 

  • Хералдичко и вексилолошко знамење представља један од најексклузивнијих израза и видљивих пројава идентитета својих носилаца или титулара, без обзира да ли је реч о физичком или правном лицу

Ово нарочито важи када је реч о титулару који је, заправо, држава, јер она тиме настоји да символички представи саму своју суштину, као и природу и наслеђе одређеног државотворног народа, а често представља и вузуелни израз одређеног националног програма, па и аспирација и претензија одређене државе, заједнице држава или неког псевдодржавног ентитета.

Због тога хералдички и вексилолошки израз, иако древан по свом происхођењу, остаје актуелан и важан за очување државног или националног идентитета или за успостављање или прекомпоновање истог, а у складу са дражавотворним или политичким аспирацијама одређеног тиулара.

Наша намера је, заправо, да овде бацимо мало светла на нове државне грбове појединих европских земаља, а у склопу процеса њиховог уподобљавања идеологији тзв. европских интеграција или формирања нових националних идентитета, са свим последицама које то производи.

ПРЕДИСТОРИЈА

    Иако ћемо се у овом раду посебно осврнути на случајеве измене, прилагођавања и уподобљавања државних грбова, застава или амблема поједниних држава у склопу процеса њиховог приближавања чланству у Европској Унији, претходно би смо морали да се осврнемо на један сличан феномен у случају две земље оснивача саме Европске Уније.

Будући да је реч о Француској и Италији, које су и колевке европске хералдике, процес измене и прилагођавања новим идеолошким матрицама њихових дотадашњих древних државних грбова, јесте индикативан и интересантан и за схватање сличних савремених процеса, у случајевима компоновања и усвајања грбова држава и псевдодржавних ентитета као што су: Словенија, БЈР Македонија, Босна и Херцеговина, Молдавија или тзв. *Косово и сл.

ФРАНЦУСКА

    Можда је управо француски пример најбоље место одакле би могли да почнемо овај свој покушај разјашњавања оваквих тенденција, будући да он хронолошки претходи свим наведеним, али, још и више, и због тога што се може сматрати, у извесном смислу, идеолошким праоцем таквих савремених одступања од традиционалне државне символике и хералдичког израза, а све у настојању да се односним државама да нови символички, хералдички, вексилолошки или амблематски идентитет, уз препознатљиви отклон не само од повесног наслеђа тих држава и народа, већ и од њиховог, ексклузивно хришћанског, порекла.

Познато је, наиме, да је стварни грб Француске врло стар, те да сеже у дубоку древност и да је крцат хришћанском символиком, што је, поред чињенице да jе подсећао на њено монархистичко наслеђе, свакако, био један од повода за његово одбацивање након Француске револуције 1789. године.

Традиционални француски златни љиљани на плавом пољу су, у више верзија, кориштени као символ Француске par exellance готово шест столећа, тј. од 1211. до 1792. године. Њихова појава се доводи у везу са крштењем франачког краља Хлодовеха I или Кловиса (466 – 27. новембар 511), који је, по предању, свој првобитни грб са три жабе, након примања крштења, заменио љиљанима, као доминантним иконографским и хералдичким символом Пресвете Богородице. Легенда вели да је краљ Кловис, након свог крштења, речене љиљане примио од анђела и потом их унео у свој грб, где су остали до праскозорја модерног доба, тј. до конца XVIII века.

Интересантно је да европска хералдичка традиција грб са три жабе, иначе, препознаје као апокрифни грб, који се приписује ђаволу, где оне символички представљају три нечиста духа. У том смислу би Хлодовихово одрицање од паганизма и прихватање Хришћанства било и хералдички посведочено одбацивањем сатанске символике и прихватањем символике, која упућује на Мајку Божију и на самог Христа.

Прича о символичкој вредности љиљана или крина у хришћанској символици и амблематици јесте релативно дуга и комплексна, те превазилази оквире нашег бављења у овом раду, али није згорег напоменути да је он, од најранијих времена, довођен у везу са култом Благовести. Осим тога, то је и древни символ краљевске суверене власти, која извор свој има у вољи Божијој. Ово је тако тим пре што је љиљан и Христов символ, као и (због своје крстоликости) символ победе и живота. Ван хришћанског контекста, међутим, љиљан је у древној старини често доживљаван и као фалусни символ плодности, а због карактеристичног облика свог тучка.

Међутим, знаменити француски грб са љиљанима историографија никако не може да доведе у везу са Хлодовехом, јер се њихова употреба као француског грба може документовати и пратити тек од почетка XIII века.

У почетку је француски грб упошљавао златне љиљане неодређеног броја, посуте по плавом пољу, а од 1376. су на плавом пољу само позната три златна љиљана у поретку 1, 2 (тј. један горе и још два испод њега). Наиме, краљ Карло V Мудри (21. јануар 1338. – 16. септембар 1380) је овом изменом желео да стави своју државу под додатно покровитељство Свете Тројице (отуд три љиљана), као и Пресвете Богородице.

Трпећи извесне стилске (али не и суштинске – хералдичке) измене, француски грб је трајао заједно са својим титуларом све до нестанка самог титулара, тј. до момента када је француско Краљество угушено у потоцима крви Француске буржоаске револуције. Успостављање републиканског облика владавине, а потом и краљеубиство почињено над краљем Лујем XVI (23. август 1754. – 21. јануар 1793), изискивали су и отклон од вишевековног амблематског наслеђа.

Краткотрајни повратак на исто, у периоду легитимистичке Бурбонске рестаурације (1814.-1830), када је у употребу враћан и веродостојни грб Француске, није ухватио дубљег корена јер су, након тог периода, уследили периоди Друге Републике (1848-1852) и Другог Царства (1852-1870), који су са собом наметали и измене државних символа у духу секуларног и егалитаристчког револуционарног републиканизма или тзв. наполеонске империјалне хералдике.

Успостављањем Треће Републике дошло је и до коначног раскида са древним националним и хришћанским наслеђем у француској државној амблематици. Одбачен је и сам концепт државног грба у корист државног амблема, који се дуго није усталио у сталном облику, али који је увек осмишљаван као изразито нехералдички знамен. Очигледно је да је и само хералдичко наслеђе државе доживљавано као непотребно или као непријатно подсећање на њене монархистичке, па и хришћанске корене, док би и сам концепт грба (макар био и лишен непожељних символа и замењен другима) могао да буде схваћен као преживели амблемастки израз средњовековља и феудализма.

Модерна француска држава се са тиме, очито, није могла поистоветити и идентификовати, те је потражила нови символички репертоар и израз сопственог идентитета – израз који не би био ни монархистички, ни хришћански, ни хералдички, већ републикански, секуларан и амблематски.

Након детронизације цара Наполеона III (20. април 1808. – 9. јануар 1873) и проглашења Треће Републике 1870, никада није усвојен ни један званични државни амблем Француске, тако да је фигурирало неколико незнаничних или полу-званичних, који су користили исти символички репертоар у различитим интерпретацијама.

    Њихови главни елементи су монограм RF (République Française), секира у снопу грања (fasces), те венац од маслинове и храстове гранчице.

Ови елементи нису смештени на штит, тако да не формирају грб у хералдичком смислу, већ се могу третирати једино као амблем.

Најпознатији такав амблем Француске Републике (какав се данас налази и на француском пасошу), у фреквентној употреби од 1912. године, израђен је према замисли Жила-Клемена Шаплана (12. јул 1839. – 13. јул 1909), познатог француског скулптора, а услед потребе визуелне идентификације француских дипломатских представништава и француских мисија при међународним организацијама, посебно при Уједињеним Нацијама и др.

Символика овако оформљеног амблема је, верујемо, сасвим јасна. Монограм указује на име титулара, док гранчице храста и маслине указују на мудрост, трајање и жељу за миром. 

Сноп са секиром, пак, као доминантни елемент овог амблема понекад изазива недоумице код лаичке јавности, јер се често доводи у везу искључиво са фашизмом, што овде, наравно, није случај. Уосталом, овај елемент је своје место нашао у француској државној символици далеко пре него што га је употребила Мусолинијева Италија. У оба случаја он је преузет из античке грчке, етрурске и римске символике, где је fasces био символ магистратске власти и правне надлежности. Сам сноп символизује снагу, која произилази из заједништва, јер је гранчице појединачно лако преломити, док су несаломиве када су сједињене у снопу. Секира, пак, символизује власт над животом и смрћу, тј. судску власт и, самим тим, државну силу.

Ни трага, дакле, од некадашњег, ексклузивно хришћанског, идентитета Француске, утемељеног краљем Кловисом у V-VI веку, што символички представља известан отклон саме државе од истога, а у циљу сведочења прокламованих секуларних и грађанских вредности, изражених револуционарном девизом: Liberté, égalité, fraternité. Понекад се и три боје познате француске триколоре доводе у везу управо са наведеним тројним револуционарним геслом, мада постоје и друга тумачења. Но, остаје чињеница да је том тробојком замењен традиционални француски краљевски стег са љиљанима, што значи да је визуелни идентитет француске државе претрпео идеолошку трансформацију и на хералдичком и на вексилолошком плану.

Закључујући овај део приче, осећамо потребу да поново нагласимо да су актуелни државни симболи Француске Републике у потпуности секуларизовани и сасвим лишени било каквог хришћанског призвука, што (руку на срце) потпуно и одговара идеолошкој матрици, на којој је та државна грађевина саздана. Чини нам се да такву духовну климу врло добро дијагностификује бишши француски председник Валери Мари Рене Жискар д’Естен, када каже: ”Европљани живе у световним политичким системима где религија не игра значајну улогу”. Тешко да би се овоме имало шта додати. Довољан је поглед на некадашње и данашње државне символе Француске…

ИТАЛИЈА

Пример сличне трансформације у Италији, иако знатно доцнији, има неке заједничке елементе са француским, мада нису апсолутно упоредиви са повесне, културолошке и идеолошке равни.

Но, упркос томе, и у овом случају је приметна матрица одбацивања древног хералдичког наслеђа, са последицама на символички идентитет друштава израслих и утемељених на римокатолицизму, тј. на европском хришћанском наслеђу.

    Наиме, од 1861. и настанка уједињене Италије, њен грб је, заправо, био грб Дома Савоја – на црвеном пољу, пуни сребрни крст. 

Заиста, тешко је замислити хералдички символ који би имао изричитију хришћанску символику.

Наравно, на овом месту немамо ни простора, нити је превасходан циљ овог рада, да улазимо у анализу настанка овог грба, чија повест, свакако, сеже у доба самог настанка хералдике тј. у XI – XII век. Крсташко происхођење овог грба је несумњиво и громогласно сведочи и хришћанском идентитету титулара и његовог доминиона.

Елем, како је Италија уједињена и формирана под скиптром краља Виториа Емануела II од Савоје (14. март 1820. – 9. јануар 1878), његов грб је постао и грбом новостворене државне творевине. Пракса да грб владара постаје и грбом његове државе древна је и није представљала никакав куриозитет још од средњег века.

У исто доба је усвојена и позната италијанска зелено-бело-црвена тробојка (по узору на француску), која је на средини носила и штит грба Савоја, тј. сребрни крст на црвеном пољу.

Уз мање измене (превасходно у параферналијама грба) овај грб је означавао Италију пуних 85 година, тј. све до 1946. године, када је укинута монархија, краљ Умберто II (15. септембар 1904. – 18. март 1983) свргнут и када је уведен републикански облик владавине у Италији.

Дакле, за све време свог постојања, Италија никада није имала ни један други осим овог грба, а тако остаје и до дана данашњег, јер је, након успостављања републиканског облика владавине, Италија усвојила амблем уместо грба.

Неко би могао да помисли да је речени грб укинут искључиво због некаквог довођења истог у везу са пораженим фашистичким режимом Бенита Мусолинија (29. јул 1883. – 28. април 1945). Истина, тај грб јесте био на снази и за време Мусолинијеве власти (1922.-1943), уз измену држача грба. Наиме, 1929. године су традиционални златни пропети и осврнути лавови Савоја замењени сноповима са секиром (какав налазимо и на амблему Француске), а који је био и символ Мусолинијеве Националне Фашистичке Партије. Међутим, управо су Мусолинијеви антимонархистички фашисти били ти који су први покушали да укину и монархију и повесни грб Италије, јер су за своју кратковеку марионетску Италијанску Социјалну Републику усвојили потпуно нови грб, који није имао никакве сличности са стварним грбом Италије. Тај грб је на штиту упошљавао италијанску тробојку, док је на седини био поменути fasces. Сам штит је, уместо круном, био надвишен римским орлом.

Дакле, управо су фашисти били ти, који су први потирали хералдичко наслеђе италијанске државе и из сопственог хералдичког репертоара изагнали сваки траг хришћанског идентитета и веродостојног повесног и хералдичког наслеђа Италије.

Међутим, упркос тој, као и чињеници да је Бениту Мусолинију одузет мандат председника Владе и да је стављен у кућни притвор управо по наређењу краља Виториа Емануела III (11. новембар 1869. – 28. децембар 1947), по окончању Другог светскор рата је у Италији укинута монархија, а укунут је и државни грб, као неодвојиви и вишевековни символ свргнутог Дома Савоја.

Одлука да Италија усвоји нови државни символ уместо постојећег грба донета је октобра 1946. године од стране Владе Алчиде Амадеа Франческа Де Гасперија (3. април 1881. – 19. август 1954). За нашу причу није без значаја да је управо Де Гаспери био један од зачетника Европске Уније, заједно са Робертом Шуманом (29. јун 1886. – 4. септембар 1963), Конрадом Аденауером (5. јануар 1876. – 19. април 1967) и Алитијером Спинелијем (31. август 1907. – 23. мај 1986).

Елем, за избор новог графичког решења државних символа Италије је расписан конкурс на којем је победио предлог Паола Пачета, професора на Институту лепих уметности у Риму. Амблем је одобрен од стране италијанског парламента фебруара 1948. и званично усвојен од стране председника Енрика Де Николе (9. новембар 1877. – 1. октобар 1959) маја исте године.

На први и лаички поглед, тај амблем би далеко пре пристојао некој земљи реалног социјализма, него једној капиталистичкој држави, поготово не једној која је до те мере повесно и духовно утемељена на римокатолицизму и снажној хришћанској европској традицији, као што је то случај са Италијом.

Осим тога, после грба Краљевине Италије, у новом амблему је посебно уочљиво одсуство било какве хришћанске символике, што је подударно са описаним француским случајем. Дакле, иако се околности укидања монархије и грба у Италији и Француској не могу у свему поредити (јер је у Италији изостао милитантни антиклерикализам и крвави и масовни прогони свештенства, као и сам регицид), ипак постоји подударност у смислу потирања једног од темељних основа идентитета ових народа. Уклањање сваке хералдичке референце на Хришћанство у државним грбовима је, несумњиво, један од важних корака у смеру секуларног преобликовања националних идентитета, који су били чврсто утемељени у римокатолицизму. Апсурд своје врсте је и то да се ово догодило у државама које су само родно место европске хералдике…

Осим тога, данашњи државни символ Италије се, као у и случају Француске, не може назвати грбом јер ни он није компонован у складу са строгим правилима хералдичке науке.

    Главни елеменат овог знамена је бела звезда петокрака фимбрирана црвеним. Она је положена на зупчаник, а све је окружено венцем од гранчица маслине и храста. Гранчице се укрштају и спајају испод описане звезде и зупчаника и повезани су црвеном врпцом, која носи натпис: REPVBLICA ITALIANA.

Верујемо да поменута сличност са амблематским репертоаром земаља комунистичког блока није потпуно случајна, мада поменута италијанска звезда није символ који потиче из тог миљеа. Реч је о познатој Stellone d’Italia, која се једно време налазила чак и у грбу Краљевине Италије (1870.-1890). Она потиче из старије алегоријске представе Италије као Italia turrita – девојке крунисане бедемском круном и са звездом изнад главе.

Избор је пао на Stellone d’Italia управо као на секуларни символ Италије, док зупчаник најчешће символизује прогрес, а у овом случају указује на први члан Устава Републике Италије, који гласи: ”Италија је демокртска република, заснована на раду”. Символика хербалног венца је слична као и у случају Француске, што је још једна подударност ова два случаја.

У сваком случају, лишени крста као свог доминантног и повесног знака, данашњи символи Републике Италије ваљано представљају државу, која гради свој нови идентитет на негацији сопственог хришћанског наслеђа и идентитета. У том смислу нам се интересантним чини и став изражен у познатој Париској декларацији из маја 2017, која (између осталог) тврди да: ”Култура одбацивања лишава следећу генерацију осећаја идентитета”.

Верујемо да је из оба ова случаја умесно извући закључак да су речене замене повесних националних грбова новим (а)националним амблемима учињене у склопу настојања и рада на формирању новог, секуларног и републиканског идентитета односних држава, а верујемо да је то од важности и за разумевање актуелног идентитетског проблема саме Европске Уније, будући да се ради о две (од укупно шест) чланице-оснивача ове регионалне организације, тј. међувладине и наднационалне заједнице.

У таквом нас уверењу утврђује и мериторно мишљење Марчела Пере, бившег председника Сената (тј. горњег дома италијанског Парламента), који сведочи: ”То што се дешава у Европи јесте отпадништво од хришћанства, борба на свим фронтовима, од политике до науке, од права до обичаја, у којој традиционална европска вера, она која ју је крстила и која ју је подизала вековима, преузима улогу оптуженог за грешке које долазе од претње световној држави, потешкоћама, друштвеној коегзистенцији, аверзији према научним истраживањима. Резултат је комплексан и говори нам да у Европи без Бога, Европљани живе без идентитета”.

Управо на овом месту, није згорег подсетити се православног схватања проблема државног идентитета, које је изванедно дефинисао блаженопочивши патријарх српски Павле (11. септембар 1914. – 15. новембар 2009) рекавши: ”Држава није исто што и њени режими, већ историјски, географски, многоструки још организам, који има свој идентитет и установе, старије од сваке политике”. Његова Светост је сматрао да је управо на Цркви: ”Да се труди око уздизања душе својих верних у свему ономе што чини стварно биће једног хришћанског народа, његов истински идентитет”, из чега извлачимо закључак да је, са православног становишта, управо хришћанство основни и крајеугаони камен идентитета сваке европске државе, па и Европе у целини…

НОВИЈИ ПРИМЕРИ

Након пада Берлинског зида (1989), распуштања Варшавског пакта и распада Савеза Совјетских Социјалистичких Република (1991), Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (1991-1992) и Чехословачке (1993), код многих старих и новонасталих држава Источе Европе појавило се настојање за ступањем у чланство у Европској Унији. У наступајућим годинама, неке од њих су то и оствариле (Естонија, Летонија, Литванија, Мађарска, Пољска, Словачка, Словенија, Чешка, Бугаска, Румунија и Хрватска), док су неке још увек у статусу земаља кандидата (БЈР Македонија, Албанија, Црна Гора и Србија) или потенцијалних кандидата (Босна и Херцеговина и тзв. *Косово), док неке нису ни у једном од наведених статуса, али је њихова прокламована државна политика усмерена у том смеру и чине се одређени кораци у том смислу (Молдавија, Грузија и Украјина).

Код већине од њих дошло је и до замене државних амблема, израђених у соцреалистичком маниру, при чему су неке само вратиле своја повесна знамења (Естонија, Летонија, Литванија, Мађарска, Пољска, Словачка, Чешка, Бугарска и Србија), неке су их вратиле уз одређене модификације (Румунија, Хрватска, Албанија, Црна Гора, Молдавија и Грузија), неке су усвојиле сасвим нова (Словенија, Босна и Херцеговина, *Косово и Украјина), а има и оних које су у одређеној мери модификовале амблеме из социјалистичког периода (БЈР Македонија). У тим процесима је могуће пратити и препознату линију настојања да се њихов државни идентитет саобрази идеолошким светоназорима и матрицама Европске Уније.

Из оквира овог нашег бављења излази бављење сваким од наведених примера понаособ. Зато ћемо се, из разумљивих разлога, посебно осврнути само на примере који спадају у делокруг српске хералдичке јурисдикције или су у тесној вези са српском хералдичком баштином.

Дакле, предмет нашег бављења ће овом приликом, пре свега, бити примери БЈР Македоније, Босне и Херцеговине, Црне Горе и тзв. *Косова.

На почетку би смо нагласили да мотиви за чињење речених измена нису увек били истоветни, али да су они вазда бивали у суштинској вези са идентитетским питањем што, заправо, и јесте главна теза овог рада.

МАКЕДОНИЈА

Тако, питање грба БЈР Македоније до дана данашњег остаје нерешено упркос чињеници да је реч о важном идентитетском питању. Наиме, проблем лежи у томе што се са постојећим државним амблемом не може идентификовати и поистоветити нити једна од тамошњих етничких заједница, укључујући и већинску.

    БЈР Македонија и нема званични грб у хералдичком смислу речи већ користи, незнатно модификовани, амблем Социјалистичке Републике Македоније, који је усвојен од стране Скупштине Народне Републике Македоније 27. јула 1946. године. Тај амблем је класични пример соцреалистичког приступа државној амблематици, који је поникао и наслеђен и Совјетског Савеза, а доцније се раширио на готово све земље тзв. реалног социјализма. Тај амблем приказује планине над водама, надвишене радијантним Сунцем. Све је окружено венцем од жита, дувана и мака, који је повезан при дну црвеном траком украшеном шаром инспирисаном народном орнаментиком. Читава композиција је надвишена уобичајеном црвеном петокраком звездом.

Овај амблем остаје на снази и после проглашења независности 8. септембра 1991, све до 2009. године, када је учињена (графички незнатна, али идентитетски значајна) измена у амблему, уклањањем поменуте петокраке звезде, а у склопу настојања да се учини дистанца од социјалистичке прошлости. На жалост, ова прилика није искориштена да се учини стварни отклон и да се усвоји хералдички исправан државни грб, за шта је постојала воља не само у кругу познавалаца хералдике (оличених у Македонском хералдичком здруженију), већ и у тамошњој јавности.

    Разлоге за ово, свакако, можемо да пронађемо и у уцењивачком капацитету локалне албанске заједнице и њихових политичких представника, којима на срцу, јамачно, није промоција и утврђивање државног и националног идентитета, који би почивао на хералдичком идентитету, са којим би могло да се поистовети само већинско становништво. Други узрок би могла да буде и несрећна околност да је у своје страначке символе овај грб претходно инкорпорирала македонска политичка партија ВМРО-ДПМНЕ, чиме су ови могли да стекну противнике и у круговима политичких такмаца ове политичке опције.

Покушаји и настојања да се ово питање разреши били су вишекратни, али предлог веродостојнијег и хералдички исправног грба БЈР Македоније чека на усвајање од стране Владе још од 2014. године. Ако узмемо у обзир све безбедносне проблеме и политичка збивања у Скопљу и другим местима земље од тог доба, јасно нам је да је исправна наша горња процена који су узроци за одлагање доношења, једино исправне и логичне, одлуке.

Ова ситуација је посебно жалосна, ако узмемо у обзир да би овај проблем био лако решив ако би смо се руководили једино историографским, хералдичким и вексилолошким мотивима.

    Наиме, иако би питање заставе БЈР Македоније било подложно дискусији, то се за грб ове области никако не би могло рећи, јер је право обиље старих апокрифних грбова Македоније, посебно из крила тзв. илирске хералдике (XVI-XIX в), који би могли да послуже као основа за осмишљавање и усвајање веродостојног и хералдички исправног грбовног знамења ове младе државе, са релативно старим хералдичким идентитетом.

Међутим, знамо да је проблем заставе БЈР Македоније решен одбацивањем првобитног дизајна са златним Сунцем Вергине (на захтев Грчке) и усвајањем дизајна, који не задире у грчко повесно наслеђе. То је помало чудно јер БЈР Македонија (као млада држава) није имала никакво државно вексилолошко наслеђе (изузев оног из доба СФРЈ) на којем би темељила такав вексилолошки дизајн, док основа за потраживање веродостојног грба итекако има, али га није могуће и спровести због ровите политичке ситуације у земљи и хроничне безбедоносне нестабилоности, која њено постојања прати од самог настанка.

Познато је да сви илирски грбовници (Београдски II, Алтанов, Фојнички, Коренић-Неорићев, Скоројевићев, Оловски, Берлински, Кавешићев, Саракин, Фештетићев и др) доносе као грб Македоније или златног пропетог крунисаног лава на црвеном пољу или истог таквог црвеног лава на златном пољу. Исти је случај и нпр. и са познатом   Стематографијом оца Христофора (Жефаровића) из 1741. и безбројним другим старим и релевантним хералдичким изворима, за које се никада није постављало питање грба Македоније (иако апокрифног).

Мишљења смо да описано стање ствари са проблемом државних символа БЈР Македоније може да буде добар показатељ дубљих проблема на идентитетској равни са којима се ова држава суочава.

ЦРНА ГОРА

Ово питање је у Црној Гори решавано из нешто другачијих побуда и довело је до нешто другачијег исхода. Пре свега, ваља нагласити да Црну Гору данас представља хералдички исправан грб, али сличност са македонским случајем лежи у томе што је очигледно да је питање идентитета (или схватање тог питања од стране актуелне власти) и овде било покретачка снага за бављење тим питањем. На жалост, и у овом случају се може констатовати да, приликом решавања овог питања, нису у обзир узети аргументи хералдике и вексилологије, као помоћних историјских наука, већ једино политички интереси актуелних доносилаца одлука.

    За разлику од БЈР Македоније, Црна Гора је имала и има респектабилно државно хералдичко и вексилолошко неслеђе, које вуче своје корене из немањићког периода, преко периода Црнојевића и Петровића-Његоша, па до дана данашњег. Међутим, мишљења смо да је то наслеђе, у знатној мери, занемарено из политичких и (псевдо)идентитетских побуда, тако да се данашњи хералдички и вексилолошки символи Црне Горе (иако потпуно законити и хералдички и вексилолошки исправни) могу отворено назвати грубим фалсификатом.

Елем, Црна Гора је, након пада комунизма и распада СФРЈ, правовремено и ваљано реаговала по питању враћања и успостављања државних символа, сасвим у складу са повесним наслеђем. Наиме, још 1994. су у Црној Гори враћени повесни грб и застава, у понешто осавемењеној ликовно-графичкој интерпетацији. Соцреалистички амблем Социјалистичке Републике Црне Горе је замењен повесним црногорским сребрним двоглавим орлом, који носи црвени ескутеон са златним лавом у ходу, на прсима. Наравно, реч је о цитату из државног грба Краљевине Црне Горе. Истина, из новог грба је изостављен краљевски павиљон (плашт), али је јасно да је, заправо, ту била реч о повратку на традицију грба из времена владавине краља Николе I Петровића-Његоша (19. октобар 1841.- 2. март 1921).

Истовремено је из дотадашње заставе (која је била истоветна застави Социјалистичке Републике Србије) изостављена црвена петокрака звезда и упошљена је светлија нијанса плаве боје, која је од тада дефинисана као плаветна, свакако у циљу диференцијације заставе Црне Горе у односу на заставу Србије. Дакле, и овде је реч о повратку на повесну државну заставу Црне Горе из времена њене државне самосталности, тј. пре познате Подгоричке скупштине (24-29. ноембар 1918). Овим су државна знамења Црне Горе веродостојно обновљена, потпуно у складу са повесним, хералдичким и вексилолошким наслеђем.

    Међутим, доцније долази до поновних измена државних символа, а у склопу процеса осамостаљивања Црне Горе и њеног иступања из државне заједнице са Србијом. У том циљу, државно знамење је претрпело суштинске измене и то далеко пре самог осамостаљења Црне Горе и њеног иступања из Државне Заједнице Србија и Црна Гора (21. маја 2006).

Очигледно је да је власт у Подгорици тада препознала потребу да се Црна Гора резолутније дистанцира од Србије и на амблематској равни, али тиме и од сопственог аутентичног хералдичког и вексилолошког наслеђа, а све у циљу изградње и потврђивања новог етничког идентитета, који би морао да буде различит од српског. Наиме, и двоглави бели орао и црвено-плаво-бела тробојка би вазда служили као непријатан подсетник на стварни етнички идентитет Црногораца, те је одлучено да се државни символи измене и, поштено рећи – кривотворе.

Чудним поступком некакве (псевдо)хералдичке алхемије, 13. јула 2004, двоглави орао је постао златан, а традиционална тробојка је замењена заставом израђеном по узору на стари црногорски алај-барјак (ратну, а не државну заставу) из 1858. Оно што поражава је утисак да је инспираторе усвајања нове заставе далеко више бринула чињеница да су државне заставе Црне Горе и Србије одувек биле исте, него што њихова нова застава сада има упадљиву сличност за заставом Албаније…

Дакле, оваква модификација државних хералдичких и вексилолошких символа, а у служби формирања и цементирања новог националног и државног идентитета, предходила је коначном државном осамостаљењу, које је, заправо, било главни предуслов за дефинитивни улазак Црне Горе у процесе северноатлантских и европских интеграција.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

У Босни и Херцеговини је питање успостављања нових државних символа, такође, било у тесној вези са покушајем успостављања ознака државног идентитета и са процесом европских интеграција, али на други начин и на сасвим другим основама.

Чињеницу да актуелни грб и застава Босне и Херцеговине немају никаквог утемељења у локалној хералдичкој и вексилолошкој традицији, нити се на било какав начин позивају и надовезују на ранија знамења ових области, донекле објашњава др Емир О. Филиповић: ”С обзиром да су грб и застава својеврстан одраз и визуална манифестација политичких идеја, те да је свака нова власт у том смислу искључивала претходну, тако ни елементи старих босанскохерцеговачких симбола нису могли бити инкорпорирани у састав нових. То је довело до тога да је Босна и Херцеговина ушла у ред ријетких земаља које су у 20. стољећу мијењале своје симболе чак четири пута, а да при томе није постојао континуитет међу њима јер су се сви усвојени симболи битно разликовали једни од других. По својим карактеристикама, државна обиљежја представљају погодан материјал за обраду јер омогућавају да се кроз праћење њихове употребе и анализу ликовног садржаја стекне детаљнија слика о стању политичке атмосфере времена током којег су били на снази”.

На овом месту се нећемо опширно бавити историјатом грбова Босне и Херцеговине од cредњег века (преко знамења владара из династија Котроманића, Немањића, Косача и др), преко периода илирске хералдике (која је у доброј мери и настала у вези са повесним хералдичким наслеђем тог поднебља), хералдике из доба аустроугарске окупације (када добија и први званични и октроисани ”земаљски” грб), па до раздобља СФРЈ.

    Пошто тај историјат није превасходна тема нашег бављења овом приликом, само ћемо подсетити да су Босна и Херцеговина, свакако, једна од оних области у оквирима српске хералдичке јурисдикције, која је у средњем веку имала прилике да највише развије сопствену хералдичку баштину, која је доцније свој богати одсјај нашла и у бројним илирским грбовницима, који од тада тако пресудно утичу на хералдику читавог Балкана, па и шире. На крилима те богате и важне традиције настали су и први званични грб и застава Босне и Херцеговине у току аустроугарске окупације (1878-1918), а они су, према схватању др Филиповића, имали да послуже управо: ”афирмацији босанске нације”. Након ослобођења и уласка у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (доцније, Југославије), ове области нису имале посебне грбове нити заставе све до 1946. године, када је и Социјалистичка Република Босна и Херцеговина добила соцреалистички амблем, налик амблемима осталих република СФРЈ. Тај амблем је потрајао до 1992. године и колапса несрећног југословенског државотворног експеримента.

У ратним годинама је свака од три националне и конфесионалне заједнице у Босни и Херцеговини увела сопствене символе. На овом месту се нећемо овим питањем детаљније бавити, али морамо да подсетимо да је сарајевска власт босанскохерцеговачких муслимана усвојила грб, који ће српска и хрватска заједница почети да доживљавају као символ искључиво те заједнице, упркос његовој ексклузивно српској, хришћанској, па и европској провенијенцији.

Наиме, након исхитреног и незаконитог проглашења независности Босне и Херцеговине (упркос неслагању Срба, као једног од три конститутивна народа), 1. марта 1992. године, за државни грб новонастале Републике Босне и Херцеговине је изабран стари грб српске средњовековне Династије Котроманића, која је срењовековном Босном владала приближно од 1250. до 1463. године. Употреба тог грба у поменутом периоду је добро документована историјским споменицима, те археолошким, сфрагистичким и нумизматичким налазима, те око његове аутентичности нема баш никаквог спора. Незрелости Срба и њиховој слабој историјској свести и познавању сопствене прошлости имамо да заблагодаримо чињеницу да су управо они, а за њима и Хрвати, почели овај лепи и стари белег сопствене прошлости и трајања на просторима Босне и Херцеговине да одбацују и доживљавају као туђи и то само зато што су се босанскохерцеговачки муслимани први досетили да употребе овај знамен. Дакле, муслимани у Босни и Херцеговини почињу да граде свој нови национални и државни идентитет (доцније именован бошњачким), персонификујући га чисто хришћанским символом, док га сами локални хришћани због тога одбацују и настоје да очувају, афирмишу и заштите сопстевене идентитете уводећи у употребу символе засноване на грбовима и заставама Србије и Хрватске…

Након окончања грађанског рата и потписивања познатог Дејтонског споразума, 21. новембра 1995, питање државних символа дуго остаје камен спотицања. Конститутивни ентитети и народи настављају да користе постојеће или усвајају нове символе, који ће доцније наставити да бивају оспоравани. Због њих ће се повремено распламсавати нове распре међу националним и конфесионалним заједницама, а сама држава Босна и Херцеговина, је морала да причека готово три године до коначног решавања питања државног грба и заставе, јер међу конститутивним народима ни по том питању никада није могло да дође до консензуса и задовољавајућег компромиса.

    Зато је тек 1998. нова држава поново добила октроисане државне символе (слично као и 1889), које је наметнула принудна управа тзв. међународне заједнице, при чему се нарочито водило рачуна да они буду потпуно анационални и секуларни, те лишени било какве везе са аутентичним националним, верским и културним, па и хералдичким и вексилолошким наслеђем поднебља, без обзира да ли је реч о таквом наслеђу из доба средњег века, илирске хералдике, доба туркократије, аустроугарске окупације, југословенског или комунистичког периода. Добијени су символи са којим се ни једна од три конститутивне заједница не може поистоветити, што је, нажалост, права слика несрећне државе са којом се, такође, знатан део сопстевеног становништва не може поистоветити и доживети је као своју. Дакле, можда је и логично и идентитетски оправдано да грб и застава, које огроман број становника не доживљавају као своје, припадну управо држави, коју исти такав број сопствених грађана не доживљава као своју. Вољом немилосрдне логике, државни провизоријум породио је хералдичко-вексилолошки провизоријум…

Својим колоритом и избором символа, тај грб и застава представљају очито настојање да се доведу једино у везу са символима Европске Уније, док се никако не могу довести у везу са било каквим повесним наслеђем саме Босне и Херцеговине или, пак, тамошњих муслимана, Срба или Хрвата. Што је, нажалост, и сасвим логично у датим околностима…

Елем, управо је Карлос Вестендорп, тадашњи високи представник Уједињених Нација за Босну и Херцеговину, био тај који је формирао нарочиту комисију за израду предлога за државне символе. Пошто Парламент, из поменутих разлога, није могао да донесе одлуку о прихватању и усвајању истих, онда је сам високи представник изабрао символе и наметнуо их 18. маја 1998. Већ тада се није крило да се ради о дизајну и колориту који треба да алудира на припадност Европи (мада би тачније било рећи – Европској Унији), али су се доцније појавила врло натегнута објашњења да су плава, златна и сребрна тинктура и метали изабрани због тога што су се они налазили и у поменутом грбу Котроманића. Оригинално, међутим, златна боја је довођена у везу са Сунцем и наводо символизује наду (sic), док плава боја и звездице представљају Европу. Такође, златни троугао у горњем делу штита и заставе је објашњаван као алузија на облик државе и три конститутивна народа, мада је касније та подела штита по косини, довођена у везу са чињеницом да је и грб Котроманића био подељен по косини траком или привезом.

Како било, добијено решење је и хералдички и вексилолошки исправно, али идентитетски потпуно промашено, што је, очигледно, био и једини могући приступ у држави формираној под тим околностима и на тај начин…

КОСОВО И МЕТОХИЈА

На послетку, осврнимо се и на пример грба и заставе псевдодржавног албанског ентитета на простору српских области Косова и Метохије.

    Наиме, нелегалне и самопроглашене власти албанске националне мањине на простору јужне српске покрајине, прогласиле су (под патронатом Сједињених Америчких Држава и Европске Уније) независност тзв. *Косова 17. фебруара 2008. године. Истог дана су усвојени и грб и застава ове непризнате и неуставне псевдодржавне творевине, за које верујемо да и нису плод промишљања нити одлуке нелегалне иредентистичке власти у Приштини, већ да су и њима они наметнути од стране оних, уз чију помоћ су и доспели на позиције власти.

Наиме, врло слично примеру из Босне и Херцеговине, то знамење је осмишљено тако да буде лишено било какве референце на стварно хералдичко и вексилолошко наслеђе поднебља, као и на етнички, верски, културни и било који други идентитет житеља ове две древне српске области. Једини идентитет са којим би се они могли довести у везу (као и у случају Босне и Херцеговине) јесте идентитет стварних господара, који обнашају реалну власт над овим територијама. Ово се, уосталом, да јасно уочити самим простим и летимичним погледом на поменути грб и заставу. Употреба плаве тинктуре, те злата и сребра као хералдичких метала (којима, заправо, одговарају бело и жуто), те петокраких звездица, не оставља ни најмањег простора за недоумицу у том смислу. Зато је и очигледно и непорециво да поменути символи немају, заиста, никакве везе са идентитетом тзв. *Косова, већ једино и само са идентитетом тамошњих окупационих и неоколонијалних господара.

Због тога, слично као и у случају Босне и Херцеговине, ове символе као своје не доживљавају ни косовскометохијски Срби, ни тамошња албанска национална мањина, већ први редовно користе и истичу легалне у званичне државне символе Србије, док други (нелегално и противзаконито) редовно користе и истичу искључиво државне символе стране државе – Републике Албаније. Званичне, пак, символе тзв. *Косова користе само самопроглашени органи власти у Приштини, који су и сами свесни њихове провизорности и идентитетске мањкавости, али су на њихову употребу принуђени и, свакако, их посматрају само као изнуђено и привремено решење.

Штит грба тзв. *Косова је плав унутар златне бордуре. На њему је изображена златна мапа Косова и Метохије испод шест сребрних петокраких звездица постављених лучно. Иста композиција је аплицирана и на заставу тзв. *Косова, а символика је јасна и изведена је из символике заставе Европске Уније, као и у случају Босне и Херцеговине.

Иначе, употреба представе мапе на грбовима и заставама није никакав новитет у свету хералдике и вексилологије, колико год такво решење било лишено смисла и доброг укуса. Најбољи и, верујемо, најпознатији сличан пример је застава Републике Кипар, која је, такође, лишена било какве националне, културолошке и повесне референце из сличних разлога као што је то случај и са тзв. *Косовом.

Веродостојна хералдичка традиција, која би се могла довести у директну везу са ове две српске области релативно је мршава, јер ни Косово ни Метохија никада нису имали сопствене обласне грбове нити заставе.

Међутим, познато је да се апокрифни грб Дарданије, из корпуса илирске хералдике, најчешће доводио у везу и сматрао ознаком ових области, иако је античка дарданска област обухватала нешто ширу површину од оне коју заузимају данашњи Косово и Метохија.

 

Апокрифни грб Дарданије доноси сребрни штит, на којем је изображен пропети дворепи контурнирани (окренут на леву хералдичку страну) крунисани лав црвене боје, који у шапама стеже копље. Овај апокрифни грб илирске  хералдичке провенијенције постао је код нас релативно познат са поменутом  Стематографијом оца Христофора (Жефаровића), а био је и саставни део великог патријарашког грба патријарха Арсенија IV (Јовановића-Шакабенте) (1698. – 18. јануар 1748), као и грба српског Краљевског Дома Карађорђевића (1903.-1918). Наиме, на овом потоњем је један од Карађорђевих регулаша (онај на хералдичкој десној страни) у функцији држача штита, држао стег златне боје са дарданским лавом, као са јасном политичком поруком и хералдичком претензијом краља Патра I Карађорђевића (11. јул 1844. – 16. август 1921) на ове класичне српске територије, који је доцније успео и да ослободи (1912).

Дакле, са хералдичког становишта, питање евентуалне званичне успоставе некаквог грба и заставе Косова и Метохије било би лако решиво, слично као и у случају БЈР Македоније. Међутим, постављало би се питање могућности идентификације албанског живља са оваквим символом, као ексклузивним делом српске хералдичке баштине. Поготово што се тај део тамошњег живља, заправо, једино и доследно идентификује и поистовећује са грбом и заставом Албаније.

На жалост, питање је да ли би и код тамошњих Срба такво решење наишло на повољан пријем и то из истих разлога као са српском перцепцијом грба Котроманића у Босни и Хереговини. Није искључено, наиме, да би незнање, слаба историјска свест и пословична српска неслога и инат и овде довели до опасности да се сами одричемо тако важног и временом освештаног дела сопственог идентитета.

Код нас се, нажалост, тема хералдичког идентитета пречесто неозбиљно и нестручно третира, што, заправо, сведочи о суштинском непознавању и непрепознавању хералдичког и вексилолошког знамења, као битних елемената државног идентитета.

Међутим, чини нам се да управо примери наметања оваквих символа у случају Босне и Херцеговине и тзв. *Косова, речито сведоче да их други тако не доживљавају и да се њима промишљено и плански баве, управо у циљу постизања сопствених циљева, који увек за једну од кључних тема имају и идентитетска питања.

ЗАКЉУЧАК

    Надамо се да смо макар начели или бар одшкринули тему улоге државних хералдичких и вексилолошких символа у формирању нових или преобликовању старих државних и националних идентитета у Европи.

Чини нам се да су, у том смислу, довољно индикативни управо примери Француске, Италије, БЈР Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине и тзв. *Косова, али смо свесни да има и других сличних примера, који би се могли пропустити кроз овакву призму.

Језик символа носилац је важних и архетипских порука и поука, тако да би сагледавање ових и сличних примера могло да нам помогне у созерцавању кризе идентитета, која је тако актуелна у данашњој Европској Унији, па и у великом делу западне цивилизације.

Та криза вапи за решавањем и веродостојним одговором на трагу препознавања духовних, културолошких и цивилизацијских вредности Европе, које су, уверени смо, на најлепши начин престављене веродостојним и повесним грбовима и заставама држава које је чине.

 

 

ИЗВОР: Центар за истраживање православног монархизма