Драгољуб Збиљић: У јавном животу у Србији се у вези с писмом ревносније спроводи хрватски, а не српски Устав

  • Ако би се појавио неки неутралан посматрач из Европе и(ли) света, заинтересован да упоредно истражује примену уставних чланова који регулишу питање службеног матичног језика и писма у Србији и Хрватској, могао би само једно да закључи – да се  у Хрватској дотични уставни члан који обавезује на употребу службеног хрватског језика и (латиничког) писма стопостотно примењује у свакодневној пракси, а да је у Србији веома чудновато стање у коме се, уместо српског Члана 10, практично чак 90 одсто примењује хрватска уставна одредба из Чланка 12
  • Покушај Министарства културе да донесе неке мере за враћање српске азбуке у живот неко је, очигледно, зауставио, плашећи се од спољњих сила да поштује макар свој језик на свом писму

 

 

 

Кад је реч о примени уставне обавезе у вези с правом Хрвата у својој држави (Хрватској) на право матичног (хрватског) народа на хрватски језик и хрватско (латиничко писмо) и примени уставне обавезе у вези с правом матичног (српског) народа у својој државу (Србији) на српски језик и српско (ћириличко) писмо, неутралан изучавалац тога питања морао би да закључи да се у Хрватској запажа одмах нормална ситуација у којој се прописано Уставом право Хрвата стопостотно примењује у свакодневној пракси, а да је у Србији невероватно, чудновато, потпуно неразумно у вези са службеним писмом језика Срба у свакодневној пракси у јавности уставна обавеза у и право Срба у вези с писмом багателише (масовно се одступа) од прописане уставне обавезе и примењује се легално Уставом прописано право матичног српског народа у Србији тек у непуних десетак процената.

Кад би свет у Европи и изван Европе био заинтересован за остваривање права Срба на свој језик и писмо у складу с уставном обавезом и светском престижном праксом, Србија би била обавезно најпре опоменута, а онда би се примениле и друге теже мере због небриге српске државе за права свог народ у својој матичној држави. Међутим, како европске и светске силе немају никакво интересовање за остваривање права Срба на свој језик и своје писмо у Србији, споменуте опомене нити је било нити ће бити. Српској држави (тј. њеним владаоцима и властодршцима) препуштено је да раде шта хоће с правом Срба на свој језик са својим писмом. А што се тиче мањина у Србији, европске и светске силе су „животно“ заинтересоване да се испуњавају само њихова права. То је, донекле, и разумљиво. Јер, заиста што би се спољње силе посебно занимале оним како се српски владари и владаоци у Србији односе према свом (српском) народу који је вековима буквално проливао реке крви да би некако засновао и (са)чувао српску државу? Природније је, дакле, да се светске силе занимају за права мањина у Србији јер је познато да се у пракси по свету обично сузбијају мањине у њиховим правима. Светске силе нити могу нити размишљају о чињеници да се у Србији чињенично много више поштују права мањина на њихове језике и писма него за та права матичног народа.

 

  1. У Србији су у језику важнија права мањина од права матичног народа

 

Да је и моја маленкост упућена из света у Србију да истражујем поштовање права народа и мањина на своје језике и писма, тешко бих се снашао да схватим зашто српске владаре, владаоце и српске језичке институције и лингвисте у њима готово да уопште не занимају праве мере да се поштују прописана и од народа усвојена права Срба на свој (српски) језик са српским (ћириличким) писмом. Можда бих био у прилици да схватим да Срби, у ствари, не желе да користе своје право на свој језик са својим писмом.

Није свако врстан познавалац историјата проблема Срба са својим језиком и писмом па да све то може ваљано да схвати и да објасни зашто је то стање у праву Хрвата у вези с језиком и њиховим писмом у Хрватској сасвим нормално, па чак и више од нормалног у, за њих, позитивном смислу, а зашто је у Србији све у вези с тим наопако, чудновато, непојмљиво за „обичан“ свет.

Чудновато је, међутим, како силна указивања из више удружења за одбрану српског језика и српског (ћириличког) писма које је и уставно јасно прописано и јасне предлоге (на пример из Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у Новом Саду са 20-ак објављених књига о тој проблематици) како да се „унормали“ то једино у Србији на штету Срба и њиховог језика и писма ненормално и неуставно стање може поправити нормалним деловањем власти и лингвиста. Истина, власт је, макар кад је реч о најужим државним институцијама, после 1990. године српски језик спојила са српским (ћириличким) писмом тако да је то сачувало десетак процената српске азбуке у српском језику, али лингвисти нису ни један једини корак искорачили из погубне сербокроатистике, нису се научно лустрирали ни минимално, па су – потпуно противно чак и Члану 10 Устава Србије – правописно нормирали српски језик, уместо на једном писму, што је европска и светска пракса и што је јасна уставна обавеза, и даље на два писма, на ћирилици и латиници и тако дају огроман допринос да се Срби полатиниче и да би тако, ускоро нестали на путу асимилације на онај начин на који су нестали и ишчезли из Српства Срби католици којима је првима међу Србима наметнуто латиничко писмо уместо ћириличког.

 

  1. У Србији се јавно даје 90 одсто предност хрватској гајици

 

Да би мање упућени схватили како се и зашто мора закључити да се у Србији 90 одсто, у ствари, у јавности уважава и спроводи хрватски Устав, а свега десетак одсто у јавности се примењује Устав Србије, предочићемо дотичне прописе о језику и писму у Хрватској и Србији, тј. у хрватском и српском уставу.

Хрватски Устав гарантује Хрватима у Чланку 12 веома разговетно хрватски језик с хрватским (латиничким) писмом на овај начин:

„U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.

U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“.

У Уставу Републике Србије у Члану 10. такође јасно пише:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.            Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Што се тиче права Хрвата у Хрватској и Срба у Србији, како се из наведеног види, право оба народа на своје писмо у свом језику регулисана су у уставима готово на исти начин. Оба устава гарантују обама матичним народима Хрватима и Србима стопостотно право на своје писмо у свему што се односи на језик Хрвата и на језик Срба.

Постоје, међутим две приличне разлике. У Хрватској се Хрватима обезбеђује све и свуда право само на хрватско писмо у јавном животу. У Србији се то право Срба исказује у пракси, како смо већ објаснили напред, само у ономе што се односи да основне државне органе и институције, док се у општем јавном животу, право Срба на своје (прописано Уставом, ћириличко) писмо исцрпљује у стварности свега у десетак процената онога што је на језику Срба. Све друго, око 90 процената, српски језик се исписује на хрватском абецедном писму (гајици), оном писму (латиничком) које је у 19. веку сачињено специјално за Хрвате да би они прихватили за своју језичку варијанту онај стандардни језик који је својом реформом уобличио из народног језика Вук Стефановић Караџић.

 

  1. У вези с „хрватским језиком“ и писмом (гајицом) Хрватска се понаша као права држава, за разлику од Србије

 

То је једна, истина огромна, разлика између права Хрвата у Хрватској и Срба у Србији у вези са својим језиком и писмом. Друга разлика (прилична) јесте у томе што је хрватски Устав прописао да се „može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom“ у службену употребу, што значи да не мора. Тако су чекићари у Вуковару“ чекићали српску азбуку испод хрватске абецеде, јер у Уставу Хрватске не пише да мора бити примењено српско писмо у језику Срба. Устав Србије то писмо мањина обавезно прописује без речи „може“.

Ко се то у Србији деценијама у вези са српским писмом у језику Срба прави луд, а ко се и данас држи измишљене сербокроатистике, једине у Европи непримењиве „равноправности писама“ у једном језику и „богатства двоазбучја“ у готово највише осиротелом (српском) народу и идентитетски разореном у свом писму и другим културним и идентитетским вредностима, неутралном посматрачу, али и ономе ко је ваљано проучио узроке томе, сасвим је јасно. Српски језички стручњаци које плаћа осиротели народ, и даље наопако нормирају само језик Срба, а власт се у њихов „сербокроатистички“ посао, погубан по Србе, по српску културу, по српски језик и, посебно, по српску савршену азбуку, не меша.

Да ли властодршци верују слепо српским језичким стручњацима да знају шта раде или не смеју од спољњих сила да спроводе уставну обавезу из Члана 10. Устава Србије, остаје питање. Али остаје и чињеница да је пао у воду недавни покушај Министарства културе да се покуша спасавање ћирилице. Тај је покушај негде заустављен, а и да није, то како су замислили радници у Министарству културе Србије да спасавају српску ћирилицу подстицањем коришћења ћирилице преко смањења пореза, сигурно не би дало никакав виднији резултат. Јер, нису предложили једини начин који у свету спасава свако друго писмо. А то је нормирање једног језика на једном писму, јер нико здрав у свету не нормира свој језик на алтернативним писмима, јер се тако разбија и дели један народ. А народ се не сме делити по писму у свом језику.

 

Закључак

 

Српска власт (владари и владаоци) не само да треба него имају обавезу да се после више од десет година од усвојеног Члана 10 у Уставу Србије не оглушују о право свога народа да му се у употребу врати свуда српска азбука, а не да је враћају на кашичицу. Њихова је обавеза да не смеју допустити да се само лингвисти не сматрају уставно обавезним па да сачињавају и данас Правопис српскога језика у коме је дрско изиграна уставна обавеза да српска азбука има пуни суверенитет, а не да јој се у језику Срба и даље свакодневно намеће друго, туђе писмо које је у делокругу власништва хрватског народа, а Срби имају своју савршену азбуку и нема никакве потребе да се само Срби и даље свакодневно у коришћењу свог језика черече једини на два писма и да тако губе навику на своје писмо и да тако губе свој културолошки и национални давно успостављен идентитет. У Европи и свету јасно се зна зашто се уче туђи језици и туђа писма, али свој језик и своје писмо други не не понижавају и не замењују.

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи