Драгољуб Збиљић: Дуго нефункционисање државе и лингвистике у случају српске ћирилице

Српска држава и Срби, очигледно, већ су предуго у „врзином колу“ нефункционисања државе и багателисања многих озбиљних питања у области наука (овде у случају лингвистике, посебно). Ми не можемо бити напредни (не можемо напредовати) све док не (про)функционише правна држава и док се не прочисте стручнонаучне институције да раде хитро, по закону, праведно, правично и стручнонаучно, ефикасно. Такве институције тек треба у Србији да се створе. (Не могу саме од себе да се створе.) Ко треба да их створи? Народ? Требало би народ, али он не може.

Народ се тешко може (само)организовати у неправној, неинституционалној, сиротој и, уз то, у споља угроженом народу и држави.  Дакле, народ не може. Држава (национална политика) могла би када би хтела. Али је то стварање у нашим условима тешко. Држава нешто и ради, али је то недовољно, јер није способна да управља ваљано државним и свим осталим  институцијама.

Из своје струке, увек узимамо за пример нефункционисања државе и лошег рада научника (лингвиста) судбину ћирилице у Срба.

Смишљено, плански, с намером, циљно је затрта до данас око 90 одсто међу Србима у језику Срба. Учињено је то преко политике и националних стручних и научних институција лошим нормирањем стандардног језика (два изговора и два писма, тј. четири језичка лика књижевног језика). И данданас се ништа у томе не мења. Наши позиви и доказивања не наилазе на разумно прихватање наших доказа како и зашто се већ деценијама у нас не иде напред у решавању овох веома важног питања идентитета Срба и њихове културе и будућности језика и његове судбине у Срба.

Невиђеном до сада активношћу Удружења „Ћирилица“ (Нови Сад од 2001. године) успело се тек у томе да се питање ћирилице у Срба и српском језику реши у Члану 10. Устава Србије (из 2006), који, као свуда у свету, одређује једно службено писмо за један (и српски) језик. Али, шта то вреди? Институције државе спроводе Устав само у ужим државним институцијама (макар је и то, треба рећи, неки напредак у последњих десетак година), али ван њих и даље је туђе (гајица хрватска) писмо у предности, како је то и планирано и извођено после погубног Новосадског договора о српскохрватском језику и двописму (1954. године). Затим, лингвистичка наука у највишим институцијама Матици српској, САНУ, САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика донела је Правопис српскога језика (Матица српска, 1993, обновљено издање 2010) у коме је ћирилица и даље нормирана у језику Срба без њеног природног и једино практичног суверенитета у језику Срба. Њој се и даље држи оно што је планирано 1954. да, како га они сада зову, „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“, буде као „нож под грлом“ ћирилици, тј. као „равноправно писмо“ (без примера у Европи и свету) које је већ наметнуто још крајем седамдесетих година 20. века као  далеко већинско, с изреченим 1954. године циљем и тежњом да оно у потпуности ускоро замени српско ћириличко писмо и да се тако оствари изречени тада план из те (1954) године, али и план непријатеља Срба и ћирилице у последњих десетак векова – да се сви Срби (најпре католици, па православни) потпуно полатиниче, због чега је у окупацији Срба у Првом светском рату, као и у НДХ-у ћирилица била оштро забрањена законском одредбом.

Дакле, државне институције и данас у Србији (да о околини и не говоримо) само делимично спроводе Члан 10. Устава Србије (само у ужим државним институцијама, као да Устав важи само за њих), а српски лингвисти у националним стручнонаучним институцијама, тај члан Устава, невиђено у свету, не само да заобилазе и  не само да јавно и стално заобилазе него Члан 10. Устава Србије чак отворено и практичо багателишу (као да су они држава у држави). То чине, изгледа, злурадо или из (бивше наметнуте им заблуде коју српски лингвисти у институцијама нису способни (или намерно неће) да превазиђу.

На судбини ћирилице, према томе, најбоље се види како и зашто држава не функционише и како и зашто српски лингвисти у стручнонаучним институцијама практично раде на штету свога језика и писма као ниједни други лингвисти у свету. Као да су лингвисти наших непријатеља и непријатеља српског језика и српског писма, нарочито.

Нажалост, штетно би било прећутати ово на дан нашег Васкрса у чије време још нема васкрса ни наше сироте државе, ни нашег народа, ни нашег језика ни, посебно, нашег писма ћирилице. Остаје нам још светлост наде да ће се то, ипак, ускоро догодити. Да би се то догодило, потребан је истински васкрс у главама носилаца у државним и стручнонаучним институцијама наше још неуздигнуте државе Србије, у чему не може пасти кривица само на народ. Напротив, народ је најмање за то крив. Криви су више увек само плаћени појединци у њему.
(О Васкрсу, 2017)

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи