Драган Станић у тиму за писање нацрта декларације за очување српског културног идентитета неће ништа добро дати српској азбуци

Драгољуб Збиљић

 

Код Срба, још није довољно схваћено, да не може бити вајде за српски народ и српску државу ако српска интелектуална и научна елита не схвати да Србима нису потребне само ситне исправке и преправке, него је нужан озбиљан преокрет у раду свих институција, пре свега

   Пре неколико месеци председник Републике Србије најавио је израду декларације за очување српског културног идентитета. Убрзо је саопштено да је за писање тог веома важног документа изабрана и екипа. У тој екипи, како је саопштено, налази се и актуелни председник славне Матице српске проф. др Драган Станић илити (у откривеном псеудониму „песник Иван Негришорац“.)

Тим поводом мора се рећи једна озбиљна и права истина. Колико је Иван Негришорац озбиљан песник, то не знамо јер никада нисмо читали његове песме, па у ту његову област интересовања не бисмо да се мешамо. Међутим, кад је реч о његовом очекиваном доприносу да се у области најављене декларације о култури Срба помогне српској данас 90 одсто сасеченој или замењеној српској азбуци данас у српском језику у Србији и изван Србије, добро смо упућени у оквиру седамнаестогодишње непрекидне активности у оквиру рада Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, које је истражило детаљно проблем српске ћирилице у језику Срба, па о томе имамо све кључне податке и о институцијама и о појединцима у њима и знамо колики је и какав њихов допринос у последњих седамдесетак година у разбијању српског културног ћириличког идентитета које траје од пре више од десет векова.

 

Детаљна истраживања потврђују смишљен и деценијама спровођен помор српске ћирилице

 

С обзиром на та детаљна истраживања и необориве податке које смо сакупили и објавили у 20-ак књига „Ћирилице“ не можемо, јер немамо чињенице да саопштимо ништа добро ни кад је реч о институцијама српског језика и културе ни о појединцима, лингвистима и филолозима у њима.

Овога пута реч је о Матици српској и стручњацима у њима, од којих је данас актуелан, као један од изабраних писаца најављене стратегије проф. др Драган Станић. Удружење за одбрану ћирилице „Ћирилица“ нема шта добро да предочи ни о тој нашој славној институцији ни о појединцима у њој кад је реч о неговању и чувању српског језика и српског писма које је нераздвојно од језика.

Нажалост, славна Матица српска, захваљујући утицају комунистичке политике од Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику у организацији Матице српске и подобностима у избору њихових председника и, захваљујући, утицају идеје југословенства и сербокроатистике, доживела је такву злоупотребу да је она била водећа институција у којој је цементирана лоша језичка политика у којој је српски језик, вољом политике и сербокроатистике, претворена у нешто што је научна бесмислица – у српскохрватски језик у коме је, опет вољом удружене политике и сербокроатистике, претворена у институцију која је радила на спровођењу не српске, него, нажалост, хрватске филологије која је радила само у своју хрватску националну корист – да се преко привремене станице од тринаест година преко „хрватскосрпског језика“, већ 1967. године заснује хрватски језик који је суштински само једна варијанта српског вуковског језика и ништа више од тога.

Српски политичари и лингвисти сербокроатисти, који су царовали у српским језичким институцијама од 1954. године до данас, успели су да се српски језик претвори најпре у српскохрватски, па у хрватски језик, да би успели данас и то да се варијанте српског језика у БиХ и Црној Гори претворе, вољом међународне политике, још у босански (српски лингвисти се једино званично данас боре да имају права да тај „језик“ у језику Срба буде именован према народу Бошњацима, па да буде „бошњачки“, и успели су да се у Америци тај „нови“ језик у Црној Гори региструје у свету као „црногорски језуик“. А успели су и у томе да се, као у Србији, у правопису црногорског језика региструју два писма (и ћирилица и латиница“. Чак се „успело“, баш као што се „успело“ и у Србији, захваљујући српским лингвистима, од два правописна писма једно (чисто српско) понизи и сведе на статистичку грешку (у Србији на десетак процената, а у Црној Гори и далеко мање). Тако су српски лингвисти данас главни творци „равноправности два писма“ (једно из српске хиљадугодишње културне традиције ћирилица буде „равноправна“ с хрватском абецедом којом је сасечена српска азбука за више од 90 одсто).

 

Злоупотребљени и институције и лингвисти у њима, који се још нису освестили

                                                Драган Станић

 

  И шта се сада може од такве злоупотребљене седамдесетак година Матице српске у уништавању српског језика и писма и њеног кукавног председника Драгана Станића (или песника Ивана Негришорца) – који је утврђен у свом гледишту да је „нама Србима историја дала два писма и да то тако треба заувек да остане у српско народу и његовом језику“ очекивати као допринос у (о)чувању српске азбуке која је незаобилазна за очување српског културног и националног идентитета бар у последњих једанестак векова? Истина, он је недавно почео да користи наше речи из Удружења „Ћирилица“ да је сваки непријатељ у поробљавању Србије и окупацији Срба увек атаковао најпре на српску ћирилицу коју би забрањивао и уместо ње наређивао туђу латиницу у писању српског језика. Он је то усвојио од нас јер је и он добијао наше књиге у којима смо предочили како је и зашто први пут у Србију ушла у српски језик туђа (хрватска верзија) латиница у окупацији Србије у Првом светском рату. Али џабе је то његово прихватање чињенице, када он окупацију Србије и окупацију Срба туђим писмом сматра да је то „нама историја дала и да то тако (из окупације) треба заувек да остане и у миру“.

И сада ко је тај нормалан који нешто зна о злоупотреби језичких и културних институција и руководилаца у њима као што је данас Драган Станић у Матици српској у вези с прогоном, забрањивањима и нормирањима једино српског језика у Европи и свету на два писма, може да очекује икакав допринос личности и „стручњака“ за српско писмо да ће у писању поменуте декларације утицати на то да се српској азбуци врати пуна сувереност међу Србима у њиховом језику кад су све те институције и стручњаци у њима допринели оваквом ћирилицоциду, оволиком (90) одсто помору српске ћирилице у језику српскога народа.

Наравно, ту за српски језик, српско писмо у том језику и за српски културни ћирилички идентитет неће бити никакве користи.

           

Закључак

 

 Нажалост, међу Србима још нема критичне масе у националној интелектуалној елити и стручњацима за језик и писмо који ће моћи да схвате да за српску нацију нема излаза док се не схвати да нама нису потребне ситне исправке, него нам је потребан озбиљан преокрет. А кад је то тако, ко је тај ко може очекивати успех спомињане најављене декларације у којој треба да се нарочита пажња посвети начину враћања живота српској азбуци у српском народу и његовом језику? Све док писци декларације у вези с писмом не схвате да се српски језик мора, као и сви други језици Европе и света, нормирати на једном (у случају српског језика), ћириличком писму с његовом пуном сувереношћу какву имају сва друга писма у свим другим језицима.

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи