Др Виолета Пирузе Тасевска: Симболика Видовдана у српској култури

 

Др Виолета Пирузе Тасевска, професор Филолошког факултета „Блаже Конески“ у Скопљу

 

 

Видовдан је велика и непресушна тема српске литературе и културе. Универзална архетипска структура Видовдана је мартирство као издиференциран духовни став саможртве прометејских обележја. У средишту је јуначко-мистични модел слободарског континуитета и компактност традиционалне националне хероике, односно мисаоне и емоционалне компоненте српства.

Притом, бесмртност јунака представља митско, структурно начело које асимилише људске, апокалиптичне и божанствене етапе у развоју индивидуе и колектива поклапајући се са изворним демијургом. Архетип мартирства – то су архаични, култни ликови далеких предака, у суштини космогенијски принцип у коме смрт значи ново рађање, али и рађање – нову смрт (ону херојску, небесно – сунчану соларну светлост јунаштва). У томе је садржана дубока, архетипска – песничка структура и смисао Видовдана. Антејска је повезаност са коренима етноса и отаџбине – страст обавезе, величина подвига, дивинизација личности.
Косовски циклус представља еп у малом, али интегралан од три целине: вечера уочи боја, полазак војске у бој и извештаји гласника о трагичном исходу (десетерачке песме „Цар Лазар и царица Милица“, „Кнежева вечера“, „Смрт мајке Југовића“, „Косовка девојка“). У песми „Пропаст царства српскога“, Лазарево опредељење дато је као хришћанска одлука „за царство небеско“. Све песме Косовског циклуса су чврсто повезане, све имају јединствено исходиште.

Симболика Видовдана је веома жива, трајна и стално присутна у српској култури, посебно у време романтизма. Јован Деретић са правом каже да је народна епика постала историја српског народа.

Стваралачка снага и имагинација народа направила је од пораза моралну победу. Најлепше су оне песме у којима је визија пораза пренесена с колективног на лични и породични план („Косовка девојка“ и „Смрт мајке Југовића“).

Косовска епопеја и симболика Видовдана су најприсутнији код романтичара (код Проте Матеје Ненадовића, Његоша, у Вуковој устаничкој прози, у спевовима и поезији Симе Милутиновића Сарајлије, али и код доцнијих романтичара – код Ђуре Јакшића, посебно, који је био и одличан сликар – на пример, портрет кнеза Лазара).

У време српске модерне Милан Ракић (1876-1938) је испевао седам прекрасних песничких родољубивих медаљона. Настале су док је песник био конзул на Косову (службовање у Приштини) у предвечерје балканских ратова између 1908. и 1911. године. Песме: Кондир, Божур, Симонида, На Газиместану, Наслеђе, Јефимија, Напуштена црква представљају, по речима Зорана Гавриловића, „велику синтезу и врх Косовског епа“. Симболика Видовдана живи у родољубивом осећању, модерног сензибилитета и префињене интелектуалности. И баш та димензија онемогућава трајно доживљавање овог изузетног антрополошког феномена српске културе као јединствене идејно-естетске, тематско-мотивске и психо-емотивне културолошке целине.

Видовдан је духовни источник колективног меморисања. У њему се повезује све – прошлост и садашњост, судбине мртвих и судбине живих, животна страст и умирање, одухотворени и материјални свет. Прошлост, садашњост и будућност, сасвим су сливени у једно, непролазно и вечито откровење које у суштини ништа временско и просторно не може да обухвати. На посебан начин, Видовдан постаје синоним новог рађања, ново небо, нова земља, од есхатологије до космогоније.

 

ИЗВОР: Видовдан