“ДОПРИНОС” ЧЕТВРТЕ СТРАНЕ

Ненад Кецмановић

 

 

У 30-годишњим ратним и политичким сукобима три стране у БиХ често се занемарује четврта. Било је муслимани и Хрвати против Срба. Било је и сви против свакога. Сада би се могло рећи да су Бошњаци затегли и са Хрватима ФБиХ и са Србима у БиХ. Четврта страна је спољни фактор. Заборављено је, ако је у конфузној ситуацији уочи смјене система било и примијећено, да се четврта страна укључила и прије првих демократских избора.

Као и у свим тада социјалистичким земљама, Запад је зазирао од евентуалне побједе лијевих странака као прокомунистичких или криптокомунистичких, јер би касније могле да изведу рестаурацију бившег система. А пошто је социјализам одавно био уништио грађанску класу и није могло бити грађанских партија, њихови фаворити биле су националне странке. Тако је било у свим источноевропским земљама, па и у СФРЈ и у СРБиХ. Дураковићев СДП, Антини реформисти, либерали Расима Кадића и сл., били су планирани за касније, након што СДА, СДС и ХДЗ заувијек поразе “црвене” непријатеље у хладном рату.

Да ли су западне политичке симпатије према “беиха” националистима обухватиле и неку конкретнију подршку, нико до сада није помињао, али Цимерманов наговор Изетбеговића да одустане од Кутиљеровог плана и уђе у рат против два јача противника, јасно је показао да се мијешају. Након тога долази фаза разилажења и унутар четврте стране: европска, посебно француска и британска дипломатија покрећу серију мировних иницијатива по принципу “Босна цијела из три дијела”, али по инструкцијама САД, Алија све одбија. Како је рат узимао маха “четврта страна” и сама се била подијелила на три босанске стране. По Хантигтоновом моделу „сукоба цивилизација” (културно-религијских блокова), моћне западноевропске католичке државе стале су уз Хрвате, богате арапске и све муслиманске државе уз Бошњаке, а тада нејаке православно-словенске уз Србе. Наклоност САД према Бошњацима била је, објаснио је сенатор Лантош, компензација муслиманима на Блиском истоку за произраелску политику Стејт департмента.

Дискретна и ограничена америчка подршка Бошњацима, у оружју и муџахединима против ВРС и ХВО, одржала их је на ивици капитулације. Онда је услиједио америчко-њемачки Вашингтонски споразум о затварању бошњачко-хрватског фронта и заједничком ентитету. И, у финалу, НАТО бомбардовање положаја побједничке српске војске како би се терен приредио за унапријед зацртану унутрашњу подјелу 51:49 одсто и Дејтонски споразум. Годину касније почело је черечење Дејтона и из Брисела и из Вашингтона у прилог централизације и унитаризације: бонска овлашћења, увођење протектората, диктатура високих представника, отимање надлежности, наметање закона, смјене политичара. Све у свему, испада да је судбину БиХ кројила више четврта страна него све три преостале. Није ни чудо, та страна била је војно, политички, економски итд. надмоћна у односу на друге три заједно. Могла је да удара по свакој од њих, а за њих је била недодирљива јер је глумила неутралну “међународну заједницу”, иако је, дакако, имала своје интересе. Радила је миротворно, али и, “нехотице”, “у незнању”, “случајно” итд. распиривала и усмјеравала сукобе у складу са својом политиком. Некад јединственом, некад подијељеном, увијек нетранспарентном. Шта би било да четврте стране није ни било?

Да Ватикан преко Каптола није у посљедњи час сугерисао Хрватима да на референдуму подрже независну БиХ, грађанског рата не би ни било. Да Изетбеговића није натоциљао Цимерман, до унутрашњег мирног разграничења дошло би прије, а не послије рата. Да је Брисел поштовао равноправност конститутивних народа, судбина БиХ не би се рјешавала оружаним него политичким средствима. Да Њемачка и САД нису Хрвате преварили обећањем о конфедерацији Федерације са Хрватском, “Херцег-Босна” не би данас била тзв. Да Хашки суд није поштедио Бошњаке, они не би сада фантазирали о себи као “добрим Бошњанима” и о комшијама као агресорима. Да ОХР, правним и политичким насиљем, није ревидирао Дејтон, Срби не би данас морали да га рехабилитују референдумом.

Они који су се у босанској заврзлами највише уздали у четврту страну најгоре су прошли: Бошњаци су остали и без јединствене БиХ и без свога ентитета, Хрвати без конфедерације са Хрватском и Трећег ентитета. А некооперативни Срби, који су се, лишени јаких савезника, највише уздали у се, јесу отргнути од Србије, али су бар у прилици да бране дејтонску Српску. Политику четврте стране не треба тумачити искључиво наклоношћу према некој од страна. Та политика је увијек била у складу са интересима САД и сателитске ЕУ, а никад по мјери БиХ. Сами су се током рата вајкали да је међународном признању требало да претходи унутрашњи консензус, а данас кажу да је стање под влашћу ОХР-а горе него икада. Зар није онда вријеме да Бошњаке, Србе и Хрвате пусте да се договоре без спољног уплитања. Једино још то није испробано, па вриједи покушати. Ако ништа друго, схватиће да је мијешање четврте стране наудило свима и да би, да га није било, било мање лоше за све.

 

 

ИЗВОР: Прессрс