Домаћице или slow food куварице

Милена Стефановић

 

… пећ (свеприсутни смедеревац) на дрва, касније електрични шпорет, а изнад незаобилазно извезено уштиркано платнo које штити зид и забавља домаћицу, укућане и госте уместо коцкастог екрана.

Као илустрације идиличног живота од Холандије, преко појединих делова Средње Европе стигле су до Војводине почетком XX века и тако је све кренуло, хиперпродукција (шаблони), постају веома популарне, незаустављиво се шире и постају апсолутни хит.

Још од времена античког Рима у урбаним насељима се живело скучено и fast food је био сасвим уобичајен начин исхране, тако је било и током средњег века… Мноштво сиромашног градског становништва, међу њима доста самаца, живело је у малим собама, сем за мало гардеробе нису имали новца за намештај, за складиштење хране, кухињу и њену опрему, гориво за пећ – то је био луксуз. Једноставно, кухињу нису могли себи да приуште. Самим тим, умеће кувања није свако познавао…

Тако је било и код нас. Да ли су кухиње биле редовна појава у деловима Београда као што су Јатаган мала, Пиштољ мала…Сава мала? Чисто сумњам…


Пиштољ мала

 

Јачањем стандарда има све више кухиња, ту је и пећ (свеприсутни смедеревац) на дрва, касније електрични шпорет, а изнад незаобилазно извезено уштиркано платнo које штити зид и забавља домаћицу, укућане и госте уместо коцкастог екрана. Кулинарска веза се остварује, обезбеђује и прави неодољиве идеје “инвенције духа” slow food-а.

Њихова популарност је почивала на духовитим текстовима и биле су присутне као својеврсни “PR” куће у којој се добро кува, a уједно приказује умеће у ручном раду домаћице, њена уредност, вредноћа…многоструки таленти!

Данас, када их гледамо развесељавају нас првенствено текстовима, као својеврстан времеплов. Видимо како се радосно и са пажњом приступа спремању укусне хране од свежих и здравих намирница, натенане, са уживањем и љубављу, невидљивим а значајним “зачином”. Оне се препоручују, храна је врућа, још се пуши испод поклопца…заносно мирише. Кувати за неког је дар љубави. Кување је свакодневни ритуал коме је неопходна ватра, битан елемент у природи који пале и одржавају жене поред огњишта. Огњиште је симбол заједничког живота, дома, као соларно средиште које топлином и светлошћу зближава бића, представља средиште живота који се подржава и шири.

Једноставног и једнобојног, помало наивног цртежа, позадине беле као зид уместо графита шаљу нам разноразне поруке. Простор је понекад приказан у перспективи којом се окренуте ка посматрачу, што утиче на визуелну сензацију и непосредност у обраћању. Некако искорачују из реалног простора и времена, плене и задржавају поглед.

Понекад китњасте, претрпане мотивима гранчица, воћа и цвећа, са шаљивим реченицама које се римују изазивале су добро расположење и мамиле пажњу. Под заједничким именом “куварице”, сва платна изнад умиваоника или кухињског стола могу се поделити на: кухињске, љубавне, патриотске, религиозне, хигијенске, сеоске и шаљиве (према каталогу Наташе Николић из Народног музеја Крагујевац, са изложбе у Манаковој кући 2006).
Искреност је њихова одлика. Оличавале су етос и етнос и биле су одраз (патријархалног) времена у коме су настале. Приметна је слобода у комбиновању и одабиру мотива и текстова што се види и по граматички неправилно исписаним порукама.

Оплемењивале су простор сценичношћу, симпатичним ликовима, топлим порукама, саветима, представљале су начин уређења простора.

Многе реченице су остале упамћене и то је та јединствена комбинација речи и слике. Читав концепт мисаоних целина извезен у краснопису.

Занимљиво је да се платно са чувеном реченицом: “Куварице мање збори …”  не налази ни у једној збирци.

Традиционалан вез је оно што им даје лепоту, постојаност, топлину и лични печат, јер ручни рад носи енергију. Текстил је коришћен као медијум духа (симболички образац) да би се помогло појединцу приликом преласка из једне животне фазе у другу; од девојке до удате жене која би требало да савлада вештину вођења домаћинства.

Наше баке су стварале права ремек-дела примењене уметности у области украшавања текстила којa спадају у наше традиционално културно наслеђе, што са домаћицама није случај…оне имају доместик шарм.

Или су поруке застареле(?!) или кување више није имало статус ексклузивног и тајанственог женског умећа али од половине XX века када достижу врхунац своје популарности постепено излазе из моде заједно са шпоретима на дрва.

Данас је време популарности кувара, бар на ТВ и било би интересантно заменити куварице – куварима (у виду постера) са пригодним кулинарским узречицама, можда Лепог Брку или Џејми Оливера…да нас инспиришу у истраживању и прављењу специјалитета…и кувају заједно са нама!

Све ме ово мами сећање на чувене куварице – краљице кухиње из Невена…

Ови “вандшонери” – дозиднице, како их још зову, представљају део народне баштине домаће женске радиности и данас се моги видети једино на некој изложби јер их сакупљају Етнографска одељења неколико музеја код нас.

А сада следи рецепт из неизбежног Патиног кувара из 1939. године:

 

ИЗВОР: designed.rs, Васељенска