ДОЛИНА ЋУТЉИВЕ ШУМЕ

Љиљана Јеротић, Долина ћутљиве шуме, роман, Центар академске речи, Шабац, 2017, стр. 282.

 

Хо­ли­стич­ка и је­дин­стве­на сли­ка фол­клор­не и фан­та­стич­не уобра­зи­ље у ро­ма­ну До­ли­на Ћу­тљи­ве шу­ме Љи­ља­не Је­ро­тић је те­ра­пе­ут­ска. Ме­ке ви­зи­је во­де ис­ку­ству ис­це­ље­ња кроз ори­ги­на­лан вид произ­вод­ње дру­гог све­та.

Од вре­ме­на над­ре­а­ли­зма жи­ви у срп­ској књи­жев­но­сти ин­те­рес за фан­та­сти­ку. Од је­зи­ка бај­ке ову ствар­ност оме­ђу­ју де­тер­ми­нан­та вре­ме­на и про­сто­ра и из­ве­стан шок у ди­ја­хро­ни­ји и син­хро­ни­ји, у сли­ци исто­ри­је. Па ипак, као да се бо­гат­ство пе­снич­ке ре­чи Љи­ља­не Је­ро­тић, ње­на не­жност и жи­вот­ни оп­ти­ми­зам умно­го­ме огле­да­ју у бај­ка­ма ко­је су се то­ком де­це­ни­ја ни­за­ле и свр­ста­ва­ле у бо­га­ту ри­зни­цу. До­жи­вљај ус­хи­ће­ња све­жи­вот­ним и све­при­сут­ним у ко­смо­су и ми­кро­све­ту сна­жно су ин­спи­ри­са­ли пе­сни­ки­њу на пу­ту до раз­ре­ше­ња. Као у сно­ви­ма срп­ског пре­да­ња и на­род­не при­че пу­не сно­ва, ов­де буд­на пе­сни­ки­ња ства­ра као да са­ња у же­љи да са­др­жа­ји сна по­ста­ну ствар­ност. Бу­ђе­ње но­си ме­та­мор­фо­зу па уз упут­ства Ан­ђе­ла са­ња­лац уно­си у жи­вот са­зна­ња као део сна­ге сна. Но­ви по­че­так пред­ста­вља оства­ре­ње сна по­себ­ном убедљи­вом ме­то­до­ло­ги­јом. Дух оп­ти­ми­зма и сна­ге цве­та у не­на­ру­ше­ној сли­ци де­тињ­ства. Се­ћа­ње на се­бе-де­те про­го­ва­ра у опи­си­ма при­ро­де пр­ви пут ви­ђе­не, у бу­квал­ном од­но­су пре­ма ма­ги­ци, у жи­вој маш­ти. Де­тињ­ство го­во­ри с љу­ба­вљу пре­ма чо­ве­ку и при­ро­ди. Жи­ве у шу­ма­ма па­туљ­ци, чо­ве­чуљ­ци, цр­не при­ли­ке ко­је с раз­ло­гом и без раз­ло­га пла­ше де­цу. Жи­ва ба­ки­на при­ча по­ста­је пси­хо­те­ра­пе­ут­ска коп­ча из­ме­ђу бај­ке и реал­но­сти сна о сре­ћи.

Раз­ли­куј­мо чу­де­сно и фан­та­стич­но. Фан­та­стич­ни ми­ље је ов­де у раз­от­кри­ва­њу тај­них путе­ва о бро­до­ло­му ре­ал­но­сти у че­му уче­ству­ју и нат­при­род­но и не­при­род­но пре прилагођа­ва­ња и ис­ку­ства о сре­ћи и ми­ру као крај­њим ис­хо­ди­ма му­дро­сти. Фан­та­сти­ка усеља­ва кон­стан­ту про­ме­не у на­шу свест. Жи­вот је осмиш­љен ни­зом об­ли­ка и сли­ка. Из алего­рич­не бај­ке су про­ис­те­кла чу­да по­сто­ја­ња. У чу­да се мо­ра веро­ва­ти, ка­ко Би­бли­ја ка­же – има­ти зрно ве­ре да би го­ра кре­ну­ла у мо­ре. Ори­ги­нал­не ме­та­фо­ре и пер­со­ни­фи­ка­ци­је у овој књи­зи раз­гр­ћу шуму ду­гих ход­ни­ка пре­ма пра­во­слав­ном под­тек­сту Ису­со­вих ре­чи: Ја сам пут, исти­на, жи­вот. Усуд се мо­же из­и­гра­ти сло­бод­ном во­љом, ко­ју нам је до­не­ло хришћан­ство.

Фан­та­стич­на ви­зи­ја ни­је сан не­го ма­те­ри­јал­ни по­да­так пред­ви­дљи­вих окол­но­сти, лич­на дра­ма не под­ле­же уни­вер­зал­ној дог­ми исце­ље­ња или ка­зне због гре­ха. Фе­но­ме­но­ло­ги­ја сен­ки фи­ло­зоф­ски те­жи би­блиј­ској ал­тер­на­ти­ви, а и оној ка­лу­ђер­ској ви­зи­ји где се у смр­ти ду­ша кре­ће кроз ми­тар­ства но­ше­на ан­ђе­ли­ма све до ус­кр­сну­ћа по­врат­ни­ка. Као у колективној има­ги­на­ци­ји на­род­не при­че та­ко и ов­де, у тре­нут­ку ка­да пи­јан­ство и умор инсце­ни­ра­ју сан као скри­ве­ну по­е­зи­ју, мит се пре­та­че у ли­те­рар­ни сан. Уме­сто але­го­ри­са­ња на сце­ни су дух де­те­та и дух де­тињ­ства чо­ве­чан­ства са се­ћа­њем на мо­гућ­ност неограниченог пре­о­бра­жа­ја ства­ри у при­ро­ди као спас од лу­ди­ла ме­лан­хо­ли­је. Ан­ђео пружа ру­ку глав­ној ју­на­ки­њи Суд­би­ни, оде­ве­ној у срп­ску на­род­ну нош­њу, док она пи­је „за смрт у ду­ши“ те бо­го­ја­вљен­ске но­ћи у же­љи да схва­ти ко је, да уме­сто не­мог при­ста­ја­ња на жи­вот без сми­сла сло­бод­но от­кри­је по­тен­ци­ја­ле у се­би, ство­ре­ној по ли­ку Бо­га: „Бо­же, помо­зи ми да бу­дем оно што за­и­ста је­сам!“ – ва­пи­ла је пе­сни­ки­ња Суд­би­на у по­тра­зи за иден­ти­те­том, док се ву­кла пра­зним гра­дом пра­зне ду­ше све до по­зи­ва у но­ве греш­ке од праста­ре Ај­ле оба­сја­не месе­чи­ном.

Пе­сни­ки­њи су не­до­ста­ја­ли при­пад­ност љу­ди­ма, иден­ти­тет и же­ље. За­по­чео је је­ди­ни могу­ћи рат са мо­гу­ћим по­зи­тив­ним ис­хо­дом – рат са со­бом. Ни­је јој би­ло по­мо­ћи док не пре­ђе блат­но је­зе­ро и не оку­па се у Ди­вљем оку, са зе­ни­цом ко­ја цве­та, он­да је под ду­ка­том ме­се­чи­не уз са­пат­ни­ка Не­ве­на сти­гла до пра­и­зво­ра се­ћа­ња на ко­ме је ста­јао Ису­сов поздрав: „Мир вам!“ Ви­дар­ка Ај­ла, ко­ја ви­ди, чу­је и зна, Не­вен, не­де­љив са Суд­би­ном „у једном је­дин­стве­ном треп­та­ју жи­во­та“, ве­зи­ља Ра­до­сна, Чо­ве­чу­љак, по ко­ме смрт не постоји, јер при­ро­да ства­ра, де­бељ­ко Аме­ри­ка­нац Сем Гри­ди и „сна­жни и су­пер­и­ор­ни“ Видак Ви­до­је­вић, Бош­њак, пр­ви Сли­кар, с ам­би­ци­јом да „кроз ства­ра­ње у не­жи­вом про­на­ђе живи жи­вот“, учи­тељ Та­на­си­је, Ми­ло­фин­ка … ли­ко­ви су на пу­ту пе­сни­ки­њи­ног по­ми­ре­ња са со­бом пре­вла­да­ва­њем стра­хо­ва и сум­њи и су­о­ча­ва­њем са вла­сти­тим од­лу­ка­ма. Ај­ла је сећање на је­ди­ну све­тлу тач­ку, заш­тит­нич­ку ба­ку. Мрак ду­ше хр­ли ка све­тло­сти. Ду­бо­ка ту­га би­ће ода­гна­на из­во­је­ва­ним бес­кра­јем, слобо­дом, не­ви­нош­ћу ду­ха чо­ве­ка са из­вор­ном бајком ко­ја то ни­је. Из­миш­ље­на би­ћа су и сим­бол и ствар­ност. Бај­ко­ви­та оквир­на при­ча омо­гу­ћу­је фи­ло­зо­фи­ра­ње о жи­во­ту без кра­ја.

Опрош­тај је ма­гич­на реч, раз­ре­ше­ње за збу­ње­не у не­до­у­ми­ци за­те­че­не но­вим сазнањи­ма. Го­спо­да­ри вр­хов­на ле­по­та духа пе­сни­ки­ње, оти­ма­ње људ­ско­сти чо­ве­ка ко­ји зву­чи гор­до, не пи­та­ју­ћи за це­ну. За­лог је да­ва­ње да би се до­би­ло, у кру­гу што во­ди ме­ђу људе. Љи­ља­на Је­ро­тић пи­ше од ср­ца да­ру­ју­ћи сво­је би­ра­не ми­сли увек бу­ду­ћој се­би, осо­би ко­ја ак­тив­но уче­ству­је у кру­гу ко­ји је жи­вот и пут ка све­тло­сти сми­сла по­сто­ја­ња. Из ду­би­не живо­та, ко­ји је увек ов­де и са­да, она цр­пе све­же со­ко­ве ко­ји њен жи­вот ис­пу­ња­ва­ју и сна­же кроз се­ћа­ње и архе­тип­ски прин­цип – упо­знај са­мо­га се­бе. Пу­ту­ју­ћи тра­гом древ­не кул­ту­ре чи­ји су ме­ђа­ши љу­бав, ве­ра и на­да, а из­вор на­дах­ну­ћа нај­ста­ри­ја књи­га те­мељ ве­ре и постоја­ња. Шу­ма што раз­ре­ша­ва ег­зи­стен­ци­јал­не про­бле­ме жи­ви као во­да, она је шко­ла у ко­јој се учи ред.

Љ. Је­ро­тић све­сна је са­мо­свој­ног и на­пор­ног про­це­са вла­сти­тог ства­ра­лач­ког ра­да. Иску­ство по­не­то са жи­вог из­во­ра осмиш­ље­не при­ро­де и друш­тве­них лу­та­ња вра­ће­но сећањем до ми­ри­са, бо­ја и зву­ко­ва де­тињ­ства ра­сте у но­ва зна­че­ња фи­ло­зоф­ско-ху­ма­ни­стич­ке ди­мен­зи­је. Бај­ко­ви­то пе­снич­ки ли­ко­ви жи­ве свој жи­вот као це­ло­ви­та осмиш­ље­на поја­ва моћ­не на­ми­сли све­зна­ју­ћег и све­мо­гу­ћег Бо­га. Дра­ма­тич­на суд­би­на пе­сни­ки­ње Судби­не пу­тем сим­бо­ла кри­ста­ли­ше при­по­ве­дач­ки тон, су­ге­стив­ност и ди­на­ми­ку ко­јом се чи­та­лац уво­ди у рад­њу. Не­мир је сим­бо­ли­зо­ван ка­љу­гом, упор­ним ре­ша­ва­њем осе­ћа­ња кри­ви­це, не­ми­нов­ним ре­сур­сом де­тињ­ства на овим про­сто­ри­ма. Суд­би­на, име је и пра­ти­ља пе­сни­ки­ње: жи­вот је маш­тао­ни­ца о веч­но­сти и бла­го­сло­ву као на­гра­ди за ис­трај­нош­ћу стече­ну му­дрост, у тре­нут­ку ка­да се отво­ре очи да ви­де и уши да чу­ју. Ус­кр­сну­ће чо­ве­ка је вр­хов­ни ху­ма­ни­стич­ки чин – под­се­ћа­ње на ли­це Бо­га ко­је нам је да­то без за­слу­ге. Оваплоћу­ју се при­ро­да и моћ ми­сли чо­ве­ка ак­те­ра, не по­сма­тра­ча. До­бро­та се шти­ти пријатељ­ством. Ан­тро­по­мор­фо­зи­ра се све на деч­ји не­по­сре­дан на­чин, опле­ме­њу­је се и ожи­вљу­је, уоча­ва се да ниш­та ни­је бе­жи­вот­но. За­то је ту Ај­ла као по­сред­ник и по­моћ­ник (Мон­те­со­ри­јев­ско: „По­мо­зи ми да ура­дим сам!“). Ње­на не­до­ре­че­ност оста­вља про­стор за лич­но де­ло­ва­ње и сти­ца­ње по­ве­ре­ња у сво­је мо­гућ­но­сти.

Два су ре­фре­на:

Мор­рашшш нај­прр­ре да на­у­чишшшшш….

Во­лим те, Бо­же!

При­ви­дом тај­не шти­ти­мо се од од­го­вор­но­сти. За­тим из­маш­та­не про­сто­ре сме­сти­мо у ствар­ност ски­да­њем ве­ло­ва ко­је смо са­ми ста­ви­ли ис­пред се­бе због стра­ха и ма­ло­душ­но­сти. По­чи­њу да се оства­ру­ју же­ље као у ба­ки­ној при­чи ка­ко се сти­че са­мо­по­у­зда­ње све­сним при­хва­та­њем исти­не од ко­је се бе­жа­ло: „Да на­у­чим ка­ко се хва­та у кош­тац са теш­ким иза­зо­ви­ма жи­во­та.“ На на­ма је да сло­бод­ном во­љом на­пра­ви­мо из­бо­ре ме­ђу ве­ли­ким да­то­сти­ма, ка­ко је го­во­рио Бог, да Лу­ци­фер во­ли све­тлош­ћу оба­сја­не стран­пу­ти­це, да је „чо­ве­чи­ца“ стуб жи­во­та, да се чо­век за­ви­ри­ва­њем у се­бе при­хва­ти од­го­вор­но­сти че­пр­ка­њем по ма­гло­ви­тим мо­чва­ра­ма прош­ло­сти. Аван­ту­ра пре­и­спи­ти­ва­ња ме­ња жи­вот ка­да се ис­кљу­че колебљивост, не­до­у­ми­це и иш­че­ки­ва­ње по­вољ­них окол­но­сти: „Жи­вот нас че­сто опо­ми­ње, јер је он тач­но она­кав ка­квог га ви­ди и ослуш­ку­је на­ша ду­ша.“ Чо­ве­чу­љак је знао да је људима дат бо­љи пут, јер: „Ху­ма­но ср­це зах­те­ва се­ћа­ње и опрош­тај…“

Не­ма за­го­нет­ке у при­чи о све­ту да­том хра­бри­ма – уни­вер­зум се не да пре­ва­ри­ти. Непосред­ним при­хва­та­њем Бож­је тво­ре­ви­не схва­та­мо да смо во­ље­ни и заш­ти­ће­ни, моћ­ни и веч­но жи­ви, реч­ју – кре­а­то­ри сво­је суд­би­не ко­ја је пе­сма. За­ви­чај деч­јих сно­ва вра­ћа нам се не­дир­нут бал­кан­ском суд­би­ном.

Уским, сла­бо осве­тље­ним тро­то­а­ром жи­во­та за­ми­ри­са­ле су ма­чван­ске ли­пе: „До промене је дош­ло из­не­на­да, као што обич­но би­ва кад за­бо­ра­ви­мо да неш­то че­ка­мо… Машта не по­сто­ји. То је се­ћа­ње под­све­сти на до­жи­вље­но… Ко про­на­ђе се­бе лак­ше ће на­ћи пут до дру­гих.“ Ако хо­ћеш да бу­деш оно што ни­си, за­вр­шиш у бла­ту као пе­сник шкра­ба­ло „што соп­стве­ни је­зик обе­смиш­ља­ва“: „Циљ умет­нич­ког де­ла је да жи­ви у за­јед­ни­ци.“ „Пре­ко лич­ног брв­на, бес­пу­ћа и бла­та, сва­ки чо­век мо­ра сам.“ Бе­смрт­ност је из­ван вре­ме­на и просто­ра. Ова­ква са­зна­ња ле­че опле­ме­ње­ну ду­шу. Суд­би­на је раз­у­ме­ла ка­да је дош­ло ње­но вре­ме. Све је по­ста­ло мо­гу­ће кад се се­ти­ла ко је и ко­нач­но про­наш­ла свој мир, кад је би­ла спрем­на да са­ста­ви круг, јер је прет­ход­но кла­сич­но људ­ски за­бо­ра­ви­ла свој жи­вот.

Еле­мен­ти бај­ке за­о­гр­ну­ти су ли­ри­ком, удах­нут им је жи­вот, ре­ха­би­ли­то­ва­ни су кон­цем јези­ка ко­ји их ар­ти­ку­ли­ше. Све те­че, пре­о­бра­жа­ва се у пр­во­бит­ни лик. И све оста­је у ми­ру и у скла­ду са по­сто­је­ћим бо­гат­ством. Сво­је се­ћа­ње вра­ћа­мо са­ми: „Сва­ко има сво­ју при­чу и мо­ра се сам но­си­ти с њом.“ Ко­га пи­са­ње ис­пу­ња­ва нека га се при­хва­ти уме­сто да лу­та, на свет се ути­ца­ти не мо­же. Му­зи­ку жи­во­та осло­бо­ди­мо је­да и сар­ка­зма. Ре­ше­ње је об­но­вље­но по­ве­ре­ње као до­до­ла ко­ја сво­јом ма­ги­јом до­зи­ва из­ве­сну ки­шу. Сјај уза­јам­не љу­ба­ви ме­ња рас­по­ло­же­ње.

Жи­вот се уне­ко­ли­ко раз­ли­ку­је од жи­во­та у до­ли­ни Ћу­тљи­ве шу­ме, за­го­нет­ног ма­гич­ног ме­ста. Ма баш ме бри­га што „је­дан мој Ци­га не зна че­сти­то ни да се пот­пи­ше, а као члан Град­ског ве­ћа има ви­со­ка при­ма­ња … сте­као ди­пло­му не­ког фа­кул­те­та … нек је жив и здрав … ушао чо­век на вре­ме у по­ли­ти­ку. Удри бри­гу на ве­се­ље!, ка­же наш сна­жни на­род. Би­ће све­га, са­мо да смо жи­ви, здра­ви и па­мет­ни! – го­во­ри­ле су на­ше ба­ке, ка­же но­ва Суд­би­на.“ Ма не ре­ша­ва по­је­ди­нац ан­ти­ју­го­сло­вен­ску кам­па­њу, Го­ли оток, про­цват ко­руп­ци­је и некулту­ре, опште сиро­маш­тво. „За­хва­љу­ју­ћи ра­ду на се­би пре­ста­ла је (Суд­би­на) да ко­ке­ти­ра са алко­хо­лом.“ Чо­век, ка­ко то зву­чи гор­до! Мо­же да са­зна шта му се де­ша­ва са чу­ли­ма, умом и те­лом па ка­да из­ле­ти из там­ног ту­не­ла, са про­ме­ње­ном фре­квен­ци­јом да раз­го­ва­ра с људи­ма на свим је­зи­ци­ма све­та док звук зво­на огла­ша­ва ула­зак ду­ше у соп­стве­но те­ло што ле­жи на вла­жном тро­то­а­ру, као у при­чи ша­бач­ког пи­сца Ла­за­ре­ви­ћа. За­бо­ра­вље­на је Ћутљи­ва шу­ма, али је тог Бо­го­ја­вље­ња 1997. окон­ча­на цр­на ноћ у жи­во­ту пе­сни­ки­ње.

Суд­би­на је на­ста­ви­ла да пи­ше дав­но за­по­че­ту при­чу за­хва­лив­ши се маш­ти по­сла­тој са не­ба: „Ни­кад се ни­је се­ти­ла да је, за тре­ну­так пре­га­зив­ши гра­ни­це ску­че­ног људ­ског постојања, ме­се­ци­ма бо­ра­ви­ла на рас­крш­ћу про­сто­ра и вре­ме­на, у за­го­нет­ној све­тло­сти доли­не Ћу­тљи­ве шу­ме.“ Ва­жно је да се у ње­ну ду­шу усе­лио мир док са во­ље­ним би­ћем посма­тра „ка­ко се бли­ста­ва сли­ка сун­че­вог ока рас­та­че, рас­пр­ска­ва и све­тлу­ца на не­мир­ној по­вр­ши­ни во­де.“ Ста­за са Ан­ђе­лом се раз­дво­ји­ла у тре­нут­ку ка­да је са­ма уме­ла да­ље. За­вр­ше­но је пу­то­ва­ње – „да­ле­ко из­ван гра­ни­ца крх­ке људ­ске све­сти – та­мо где се ра­чва и раздваја, где се пре­пли­ће и су­да­ра ве­чи­та ре­ка жи­во­та – на та­јан­стве­ним ста­за­ма ма­гич­не до­ли­не Ћу­тљи­ве шу­ме.“ И шта се де­си­ло: „Уме­сто про­ло­га: Ан­ђе­ле, пру­жи ми ру­ку; ето епило­га: Ан­ђе­ле, пру­жи нам ру­ку…, јер „на све­ту има до­вољ­но ме­ста за све“.

У лу­ди­лу ме­лан­хо­ли­је пра­ће­ном ја­ким же­ља­ма, бо­ло­ви­ма, стра­сти­ма, пат­њом ко­ја ишче­ку­је чу­до при­ви­ђе­ња да би за­ва­ра­ла по­ра­же­ну свест гу­бит­ка и стра­ха ја­вља се ру­ка на опа­сној иви­ци жи­ва­ца и сна до по­гле­да у оно­стра­но, у ма­ги­ју. Има­ги­на­ци­ја пре­не­та из искуства, за­па­жа­њем и оту­ђе­на, слич­на сну, до­во­ди до мета­мор­фо­зе при­сут­не у при­ро­ди. При­сут­ни су еле­мен­ти на­род­них оби­ча­ја са пра­вил­ном фор­мом не­скло­но­сти варијабилности и из­не­на­ђе­њу. У осно­ви свих ових при­ча у при­чи сто­ји ду­бо­ка пси­хо­лош­ка оп­се­си­ја ме­та­мор­фо­зом, на­и­ме по­тра­гом за иден­ти­те­том и ње­го­вим на­ла­же­њем, а оквир за та­кву оп­се­си­ју са­чу­ван је у са­мој струк­ту­ри при­че, ко­ја је круг, оквир­на при­ча. По­се­бан квали­тет култ­ног и окулт­ног је­зи­ка ка­зу­је да је и струк­ту­ра је­зи­ка сво­је­вр­сна ме­та­мор­фо­за, јер дру­га­чи­ји ни­је ни мо­гао би­ти. Фол­клор­на ста­ри­нар­ни­ца ожи­вља­ва на нов на­чин освежена новим та­ла­сом са­вре­ме­не ли­те­ра­ту­ре. У игри је фан­та­стич­ни ре­а­ли­зам, као што је Иси­до­ра Се­ку­лић ве­ро­ва­ла да у не­ким исто­риј­ским пе­ри­о­ди­ма лу­ди чи­та­ва на­ци­ја, на­род па­да у фре­не­зи­ју пра­ће­ном за­бо­ра­вом у ал­ко­хо­лу, па су при­че у ве­зи са тран­сфор­ма­ци­јом днев­не мо­ре. У тре­нут­ку умо­ра ка­да се очи скла­па­ју, кош­мар ра­ђа фи­гу­ре, друш­тве­на реалност се пре­свла­чи у ру­хо ми­сти­ке. А по­је­ди­нац се бра­ни од де­мон­ских си­ла ко­је уништа­ва­ју сми­сао жи­во­та. Ка­же ве­ли­ки срп­ски Вук под из­ра­зом „ве­до­го­ња“ да ду­ша ведого­ње од­ла­зи у пла­ни­ну и на­пуш­та те­ло да би се та­мо бо­ри­ла са слич­ним ду­ша­ма. Ми сања­мо на да­љи­ну док ду­ша леб­ди. Ка­да се ду­ша вра­ти, се­ћа­мо се при­зо­ра ко­је ви­ше не види­мо; узи­ма­мо је као ду­бо­ким ре­а­ли­змом про­же­ту ја­ву изаш­лу из та­ме пред очи са­ве­сти јед­ног до­ба.

Пред на­ма ни­је свет ап­со­лут­не фан­та­стич­но­сти, Суд­би­на тра­жи пут до се­бе, и ства­ра атмос­фе­ру на хип­но­зи чи­та­о­ца. Љу­ди су играч­ке суд­би­не док не узму суд­би­ну у сво­је ру­ке. Сва­ка могућ­ност је по­тен­ци­јал­на ствар­ност по­сто­је­ћа у под­све­сти и са­ве­сти пи­сца.

Чи­та­ла сам Бе­ма­на и ње­го­ва бај­ка де­ло­ва­ла је на ме­не за­чу­ђу­ју­ћом исти­ни­тош­ћу. Буквал­но сам по­ве­ро­ва­ла у ре­ал­ност тог све­та. Ка­жу да се пи­сац ба­вио ма­ги­јом. Имам утисак да је Љи­ља­на Је­ро­тић ча­роб­њак из исте шу­ме. За­то по­ми­њем пи­сца Бе­ма­на, не да њего­вим ре­чи­ма пот­кре­пим вред­ност тек­ста ма­ње по­зна­тог пи­сца ко­ји та­ко­ђе пи­ше бај­ку за од­ра­сле, као Ег­зи­пе­ри, и као Јан­ко Ве­се­ли­но­вић ко­ји и ни­је пи­сац бај­ки, не­го бај­ко­ви­тог жи­во­та у Ма­чви, ода­кле по­ти­че и Љи­ља­на Је­ро­тић. Зра­ци ша­бач­ког сун­ца сти­гли су до пе­снич­ке ду­ше тек у под­не и оба­сја­ли пут ле­ко­ви­тој ре­чи то­ли­ко моћ­ној да вр­тлог пре­тво­ри у веч­ни круг жи­во­та. Услов је био са­зна­ње свог ме­ста и удо­бан оста­нак на ње­му као у Седефној ру­жи и Ал­хе­ми­ча­ру. Наш­ло се оно исто го­ре и до­ле, спо­ји­ле се коц­ки­це да­ра и разло­га по­сто­ја­ња бри­шу­ћи пред со­бом бол че­жње на чи­јем пу­ту се ис­пре­чио страх. Отвори­ле су се очи да ви­де и уши да чу­ју на ра­дост и све­тлост. Слу­чај­ни са­пут­ни­ци и саговор­ни­ци по­твр­ди­ли су те­зу да слу­чај­ност не по­сто­ји. Тра­гач сти­же до ори­ги­нал­них реше­ња што је под­сти­цај за но­во ства­ра­ње ма­лих су­на­ца у се­би на дар је­дин­стве­ном жи­во­ту око се­бе.

Бај­ка ор­га­ни­зу­је под­све­сно, пр­во деч­ји свет, а за­тим де­фи­ни­ше на­ше зре­ло размишљање. Бај­ка ни­је из­гу­би­ла од сво­је пр­во­бит­не ма­гиј­ске свр­хе. Отво­ре­но богојављенско не­бо ис­пу­ња­ва же­ље у скла­ду са древ­ним: „Ко ку­ца, отво­ри­ће му се; ко тражи, на­ћи ће…“ Бај­ка ни­је бај­ка чим жи­вот на­шим за­ла­га­њем по­ста­не бајко­вит.

 

Др Анђелка Лазић, проф.

 

 

ЦЕНА: 1000,00 динара

НАРУЏБИНЕ: на телефон 064 224 334 9