Добро нам дошао Војо Војводо!

Борислав Радовановић

 

 

Министар (не)сигурности Драган Мектић прихватио је улогу “лежећег полицајца” каквим Валентин Инцко покушава спријечити долазак Војислава Шешеља у БиХ! Можда због страха Бакира Изетбеговића да ће Шешељ бити нови кандидат за српског члана Предсједништва БиХ?

Ова тема не би привукла моју пажњу да се не тиче крајње небулозних изјава наших функционера каквима сами себе озбиљно професионално дискредитују. Прво је високи представник (ко више памти кога он представља!) изјавио како Војиславу Шешељу треба онемогућити улазак на територију БиХ по основу одлуке “високог” Вестендорпа из прошлог вијека (1998.), а какву је потврдио “највиши икад” Педи Ешдаун. Вјерујем да би и Инцко “потврдио” ову одлуку, но највјеројатније не може пронаћи ни Вестендорпов оригинал, ни Ешдаунову допуну. Бирократија к’о бирократија изгуби и нацртану краву, а камоли акте. Додуше, могуће је да Инцко посједује ове “одлуке”, али их скрива обзиром на њихову правну неутемељност и невалидност.

Но, врхунац правне небулозности испољава министар Драган Мектић кад тврди да ће примјеном Закона о странцима полицајци Граничне полиције БиХ забранити Шешељу улазак у земљу, па чак и да ће у случају покушаја бити ухапшен и протјеран. Можда министру није познато, али тај закон је донесен крајем прошле године, а кореспондира са претходним законима који су редом донесени након спорне Вестендорпове одлуке. Сад, видимо да је Суду БиХ правно прихватљива ретроактивна примјена закона, но чињеница је да Европски суд за људска права мисли другачије и то је утврђено низом пресуда. Ако ћемо “гонити мак на конац”  и као правне изворе потезати Закон о кретању и боравку странаца Републике Српске из 1992. године, или спорну “уредбу са законском снагом”  Алије Изетбеговића из 1995., морамо закључити да ти прописи иду у прилог права Војислава Шешеља.

Морамо Инцка запитати: да ли у његовој Аустрији данас примјењују позитивне прописе базирајући се нпр. на одлукама из 1914. о објављивању рата Србији? Но, нема Инцко потребе замарати се оваквим питањима кад на располагању има “лежећег полицајца” Мектића који је завршио правни курс на полицијској школи у Загребу или полицијски курс на правном факултету(?) – о чему никако да дознамо релевантне чињенице.

У даљем морам цинично примијетити како у важећем Закону о странцима стоји да поступке проводе и одлуке доносе Савјет министара и поједина министарства истог, полицијске агенције, надлежне службе и агенције за послове са странцима, уз задњу напомену “и друга надлежна тијела” под чим Мектић ваљда “подразумијева” високог представника. Глупост! Уколико Гранична полиција или неко друго надлежно тијело одлучи онемогућити господина Шешеља у кориштењу права на улазак у БиХ мораће о томе донијети одлуку базирану на условима прописаним тим законом, а гдје се не помињу било какви “високи/ниски/специјални/самопроглашени” представници и њихова воља.

Но, кључно питање за господу Инцка и Мектића јесте – по ком основу су Војислава Шешеља сврстали у категорију странаца? Сумњам да су у конкретном случају тражили провјеру од стране Обавјештајне агенције БиХ, како то закон налаже, јер би тако засигурно утврдили да је Шешељ уписан у књигу држављана БиХ. Наиме, подсјетићу да је Шешељ рођен давне 1954. у Сарајеву, након чега се до 1986. школовао, запошљавао, робијао, женио и ино. За остваривање таквих права било је нужно посједовање личне карте, а то у даљем значи и да је био уписан у књигу држављана СР БиХ. И прије рата држављанства су вођена на републичком нивоу, односно нико није посједовао “савезно држављанство”.

Укратко, Шешељ се води у евиденцији држављана БиХ и нико га није брисао из евиденција (ко тврди другачије мора показати рјешење). То што је током рата био принуђен у Србији тражити одређена права није основ за одузимање држављанства БиХ, а сви знамо зашто је био “оправдано одсутан” и онемогућен да раније оствари право на Б-Х личну карту. Данас нема никаквих правних/законских препрека да нпр. МУП РС Шешељу изда личну карту и тако омогући кандидовање на наредним општим изборима нпр. за српског члана Предсједништва БиХ.

Декларисани сам противник политике Војислава Шешеља, но овим јавно поручујем како ћу обавезно гласати за њега у случају кандидатуре за Предсједништво БиХ. Зашто? Напросто потребан нам је Србин какав ће клану Изетбеговић коначно демонстрирати како предсједништво није њихова “приватно-насљедна својина”. Да се не лажемо, Инцко и Мектић у овом случају су тек пуки реализатори воље “врховног кадије” Бакира Изетбеговића.

Овде долазимо до кључног разлога моје јавне критике упућене министру Мектићу. Кад се већ прихватио улоге “првог босанског полицајца” онда би био ред (и законска обавеза) да се позабави питањем – ко је украо оригинални примјерак мировног споразума из Дејтона? Први осумњичени у овом кримену су актуелни предсједавајући Бакир Изетбеговић и његов бабо Алија!

Зашто би њих двојица отуђили један такав документ? Морамо знати да су оба Изетбеговића, Алија и Бакир, те бивши рејс Мустафа Церић (и Кавазовић ми је поприлично сумњив) водећи идеолози и активисти радикално-исламистичке организације “Муслиманско братство”. За неупућене морам напоменути како је у питању екстремистичка организација каква је имала изнимно важну улогу у дестабилизацији и изазивању стравичног међумуслиманског крвопролића на простору Египта, Ирака, Сирије, Либије и низа других држава, да је у питању базична организација општепознатих Ал Каиде и Исламске државе. Морам подсјетити и како је Бакир Изетбеговић прије двије године злоупотријебио просторије предсједништва за пријем представника ових екстремиста и терориста, како им је давао подршку у контексту Египта (пар стотина припадника ове организације осуђено је на смртне казне), те отворено позивао на насилно рушење легитимног сиријског предсједника Башара ел Асада.

Овог тренутка неки су помислили: какве везе има Муслиманско братство са крађом мировног споразума? Има И те какве! Наиме, Изетбеговићи се стриктно држе слогана ове екстремистичке организације: “Куран је наш устав”. Зато им је у интересу да скривају оригинал међународног уговора, а умјесто њега као примарни извор права позиционирају Куран. Опет морам неупућене подсјетити да су оба Изетбеговића и рејс Церић заговорници секташко-салафијског тумачења ислама на догмама из седмог вијека и “изворном” тумачењу Курана.

Овде морам цинично примијетити да је нејасно како Валентин Инцко (и његови претходници), као врховни тумач мировног споразума, може тумачити одредбе споразума кад нема оригинални примјерак, па чак ни вјеродостојну копију. Њему лично можда је прихватљиво да своје одлуке заснива на Курану, како што то чине Изетбеговићи и због чега су отуђили оригинал споразума, но, чињеница је да у овој земљи живе и грађани каквима је то крајње неприхватљиво.

Управо због таквих накарадних основа сам заговорник идеје избора Војислава Шешеља за новог српског члана Предсједништва БиХ. Након што је побиједио хашку машинерију сасвим кредибилно се наметнуо као српски политичар који би могао разријешити питање: да ли БиХ битише и функционише на принципима устава (иначе анекса украденог споразума) или Курана?

 

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи