ЂЕТИЋИ ОД ШАВНИКА ДО ДЕДИЊА: Припадници црногорских племена и даље дрмају Србијом!

 

Пише: Ђоко Кесић 

 

 

Шта је независна Црна Гора данас? Шта је она Црногорцима који се у Црној Гори изјашњавају као Црногорци или Срби, а шта Црногорцима у Србији који се изјашњавају углавном као правоверни Срби? Шта је она Србима у Србији или Српској, који на независну Црну Гору гледају с презиром или подсмехом? Независност бивше српске Спарте је све поменуте ујединила. Они су, свако своју Црну Гору као важну реликвију, склонили на сигурно место док не прође олуја!

Да се разумемо, ово није текст о Црногорцима за које Матија Бећковић каже да би их требало водити на полиграф ако се изјашњавају као Црногорци. Није реч о политици Мила Ђукановића, који је у српско-црногорску историју провалио из дворишта кроз обијен прозор, све верујући да је учинио нешто важно, а заборављајући да није добри Бог дао свакоме моћ да помера међаше историје како му падне на злу памет. Не говоримо о тој политици која је признала Косово, гласала да то државно недоношче уђе у Унеско, не говоримо о политици која је укинула српски језик, ћирилицу, понизила СПЦ, а патворила своје фалсификате.

 

ЂУКАНОВИЋ И ЗАЕВ

 

Није ово прича ни о пребројавању ко су милогорци, а ко Срби у новоскованој Црној Гори, нити желимо постављати питање у чему је разлика између Мила Ђукановића и Зорана Заева. И један и други јавно су ошамарили Србију признајући Косово и гурајући га у Унеско, а за нашу владајућу елиту Заев је непријатељ, а Мило савршен.

Ово је заправо један мундијалистички текст који покушава да објасни како то да црногорска племена и даље имају велики утицај на политичка, културна, спортска и сва друга догађања у Београду?

Питање је деликатно из више разлога, упозорава нас угледни српски историчар Предраг Ј. Марковић: „Јер су Црногорци и Херцеговци давно, углавном из егзистенцијалних разлога, почели да се досељавају у Србију, тако да су у Београдској нахији уочи Првог српског устанка били доминантни.”

Те сеобе су настављене у минула два века, о чему сведочи стара певалица Херцеговаца о Херцеговини: „Лијепа родна грудо наша, свијет насели, себе не расели”.

Историчар Предраг Ј. Марковић још додаје да су те миграције толико снажне и редовите да је цео простор Србије западно од Колубаре насељен Динарцима из црногорских и херцеговачких кршева, па је сходно томе и њихов утицај на оновременска, али и данашња догађања у Србији – логичан.

„Број Срба и присуство српског идентитета у црногорском националном бићу историјски се мењао од скоро 95 одсто 1909. године, преко 1,78 одсто 1948, па све до 32 одсто 2003. године. Од краја деведесетих, када отклон од српског идентитета постаје стратегија владајућих елита, питање идентитета постаје главно политичко питање у Црној Гори, а тиме и пописи постају политичко питање првог реда”, пише Зоран Лутовац, управник Центра за политиколошка истраживања и јавно мњење Института друштвених наука у Београду, иначе доскорашњи амбасадор Србије у Подгорици.

У Црној Гори се одавно и скоро тајно водила политика у којој су Црногорцима Србија, а посебно Београд били жеља и идеал, а да се српство перфидно склањало и омаловажавало. Тако историчар Александар Раковић из Института за савремену историју Србије пише да „прву појаву националног опредељења Црногораца у Југославији бележимо 1948, на првом попису после Другог светског рата, јер је Комунистичка партија из идеолошких разлога уситњавала српски народ на неколико нација, од којих су једне били Црногорци”.

Предраг Ј. Марковић напомиње да Црногорци нису населили само Шумадију и Београд. Населили су и Санџак, где је већина примила ислам. Уз њих, доселили су се и Албанци из Црне Горе. Рецимо, Сулејман Угљанин је највероватније пореклом Албанац.

Публициста Донко Ракочевић о друштвеној и општој моћи Црногораца у Београду пише: „Хотел ‘Москва’ је омиљено састајалиште Црногораца у Београду (а овим ексклузивним хотелом углавном су директоровали Црногорци, оп. Ђ. К.), али само де се познати окупе, био би им потребан много већи простор од Сава центра.” Иначе, права инвазија Ђетића на Београд почела је шездесетих година прошлог века. Сеобе су добиле такве размере да су тих година амбасадори западних земаља званично обавештавали владе својих земаља о најезди Црногораца.

 

СВОЈА ЧЕТИРИ ЗИДА

 

Међутим, темеље истинског утицаја Црногораца на политичка, друштвена и друга догађања у Србији ударили су партизани у вуненим чарапама, са сумњивим културним и образовним педигреом, који су учинили најодлучнији и најхрабрији јуриш на Дедиње. Историчар Живко Андријашевић пише „да је тако и тада велики број Црногораца у Београду стекао своја четири зида простом и бескрупулозном отимачином кућа и станова од људи који су насумице означавани као ‘реакционарни елементи’, сарадници са окупатором. Борци за чојство и јунаштво тако су почели да живе своје београдске дане у елитним и отменим кућама и квартовима.”

„Црногорци су у суштини превртљивци,  већина је oтишла у партизане кад се већ назирало ко ће побиједити. А 1945. године било је највише генерала из Црне Горе“, каже Предраг К. Марковић кога иначе Црногорци обиљежавају као свога на листи Црногораца успјешних научника.

Марковић у сличном контексту тумачи да је управо због „лабиног карактера“ црногорска интелектуална елита, уз ново рађање црногорске нације, лако заборавила тако честу поштапалицу кнеза Данила: „У име Црногораца и осталих Срба“, да су његош, Стјепан Марков Љубиша, Марко Миљанов и краљ Никола били Срби, и да су то често наглашавали.

Зоран Живковић, Црногорац поријеклом, изјашњава се као Србин, виспрен је и образован човјек, докторирао на тему „Медитерански свет у српској књижевности“. Он подсјећа да би требало да се вратимо оном сазнању које је записао Милан Кашанин, да је Београдски универзитет основа свих демократија у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Македонији, да се на почетку 20 века догодило оно што је бележила античка историја, то се догодило Србима, да мали народ постане велики народ. Све што нас окружује, од демократије, образовања и снова о напретку, све је рођено у Београду, подсјећа Живковић.

У припреми овог текста разговарали смо са Бором Мрваљевићем, председником Удружења Црногораца у Београду. Он је накнадно тражио да разговор са њим не објављујемо. Уз извињење господину Мрваљевићу, објављујемо његову оцјену да је све мање Црногораца у Србији који показују интерес за активности у оваквим и сличним удружењима. Неки наши саговорници упозоравају да Црногорци и даље стижу у Београд, долазе на школовање, ту потом остају и помоћу племенских веза траже запослење. Београђани би рекли – „да буду директори“. Нема сумње да су они прихватили закон мимикрије, не изјашњавају се као Црногорци него као Срби, па све по старом.

 

МАФИЈА СЕ ПИТА

 

„Разумљиво да су се ови моји брђани, Васојевићи или Ровчани, притајили, али то уопште не доказује да је њихов утицај на политику и друга збивања у Београду нестао“, прича београдски адвокат Марко Ницовић, рођени Колашинац који од 1944. године живи у Београду. Као бивши полицајац и сада адвокат, изучавам феномен црногорске мафије у Београду. Упућени људи знају да је утицај мафије, било где и у било којем друштвеном систему, од диктаторских до демократских, озбиљан и није само пуцњава по улицама. Ако код убијеног припадника мафије из Црне Горе нађу легитимацију БИА, то је озбиљан доказ за јавност о утицају мафије на друштвена збивања у Србији. Јер, будите сигурни да црногорски мафијашки кланови који делују у Београду, имају снажне конекције с моћним људима у Црној Гори и региону, што опет упућује на племенске утицаје и утицаје братстава из Црне Горе“, објашњава Ницовић.

И не само у мафијашким круговима, Црногорци су  у Београду и даље велики играчи у култури, науци, медицини, медијима, бизнису, естради, спорту…

А виц каже да не излазе више у „Москву“, већ у „Шћепан Браун“!

 

 

 

 

 

ИЗВОР: Експрес