Депортовање Срба из Румуније – сведочење Јулијане Златнице (ВИДЕО)

Влад-Марко Толлеа

 

 

 

deportacija-srba-u-rumuniji

Фотографија: Bundesarchiv, via Wikimedia Commons

 

 

Сви знамо колико је холокауст био ужасан, али то није био једини пут да је хиљадама Европљана уништен живот због власти бескичмењака који су могли да владају једино тако што су каналисали мржњу једне расе према другој. Након Другог светског рата, румунски комунистички режим, који је заменио нацистички, депортовао је етничке Украјинце, Србе, Хрвате, Бугаре и Немце који су тамо живели. Комунистичке власти су 18. јуна 1951. године започеле операцију депортовања скоро 40 хиљада локалних становника округа Тимиш, Караш-Северин и Мехединци.

Моја шездесетпетогодишња бака Јулијана-Златинца имала је само десет година када су је одвели из њеног села Мали Бечкерек, и преселили је у пустињску област Бараган, на другој страни земље. Она је припадала српској заједници која је живела толико близу југословенске границе да су власти то сматрале територијалним питањем.

Разговарао сам са баком о тим бурним временима – када гледаш како ти читаву породицу избацују из куће у којој си одраста и о тешкоћама када више година живота проведеш под ведрим небом.

 

 

julijana-zlatinca

Јулијана-Златница, неколико месеци пре него што је депортована. Фотографија је из породичног архива аутора.

 

 

Како је изгледао живот у твом селу одмах након Другог светског рата?

 

. Јулијана-Златница: Постојале три етничке групе: Румуни, Немци и Срби, и сви су имали своје школе и цркве. Поштовали су се и добро слагали. Говорило се три језика. Ми смо говорили српски, али смо знали и румунски и немачки, као и друге две етничке групе. Немци су били сјајне занатлије, на пример, били су столари или котлокрпе. Знаш шта је то? То је када имаш рупу на лонцу, а он ти га поправи.

 

Претпостављам да је то била сложна заједница.

  • Да, и сва домаћинства су била добро одржавана и чиста. Рад у пољу је био мало примитивнији, али посао би увек био обављен.

 

Када су вам рекли да ћете бити депортовани?

 

– Педесет прве, у недељу на духове, 17. на 18. Дошла је полиција, а ми нисмо знали о чему се ради. Били смо уплашени, јер су недуго пре тога депортовали Немце. Мислили смо да ће и нас да одведу у Русију.

 

Шта сте знали о Немцима?

 

  • Нисмо знали ништа, зато што нам је било забрањено да им пишемо.

 

Како су пред вама оправдали своје поступке?

 

  • Пробудили су нас и рекли нам да имамо два, три сата да спакујемо само основне ствари и нешто хране, и да у зору напустимо своје куће. Запечатили су врата и могао си да понесеш онолико колико стаје у запрежна кола.

 

Зар нико није питао: „Хеј, зашто нас одводите”?

 

  • „Немамо овлашћења да вам кажемо”, био је њихов одговор. То су били војници, шта су они знали… А мом оцу су говорили: „Престани са питањима”. Одвели су нас на железничку станицу. Тамо смо провели још пар дана, чекајући да припреме воз. Спавали смо тамо, на трави, по несносној врућини.

Ово морам да ти испричам. Ја сам имала десет година. Две године раније, моји су ми купили дечја колица и предивну лутку. Сва деца из улице и ја смо се играли с њом. И желела сам да је понесем са собом. А они ми нису дали! Један од њих је само бацио у двориште. Не говорећи родитељима, те вечери сам отрчала назад до куће, прескочила ограду и узела колица. Дрхтећи од страха, узела сам их назад, заједно са лутком. Пет година касније сам је вратила кући. Чак се и твоја мајка на крају играла с том лутком. Лутка је била прелепа. И дан – данас се сећам како је изгледала.

 

 

Документарац „Приче из Барагана” говори о добу масовних депортација из јужне Румуније

 

 

 

Шта сте још понели са собом?

 

  • Два кревета, орман, одећу, посетљину, шерпе, шпорет, једно платно. Као и два коња, краву, и једну свињу, мислим. Све то су натрпали у теретни вагон. То платно нам је било од велике користи, три месеца је наша уџерица била прекривена њиме. А мислим да смо имали и сто. И две столице. Када је падала киша, бака би нас задржала у кревету и држала нам кишобран изнад глава, док су мама и тата скупљали воду кофама.

 

Јесу ли вам рекли куда вас воде?

 

  • Не, нико није знао.

 

Како су војници поступали према вама?

 

  • Није им било дозвољено да говоре. Чини ми се да су мислили да смо ми лоши људи. То су мислили и мештани у Далги, у округу Калараси, где смо завршили: „То су грозни људи, зато су их довели овамо”. А када су видели какви смо и какве смо куће себи направили, тај менталитет се променио.

 

Да ли је било дисидената или побуна?

 

  • Не, сви су ћутали и прихватили то. Знаш, пре тога су људе одводили ноћу. Види, твог прадеду су одвели и претукли га, зато што није желео да прихвати колективизацију. Неке људе су претукли скоро на смрт. Највеће ленштине и сиромаси су приступили комунистичкој партији. И они су владали. Били су завидни према онима који су имали земљу.

 

Колико дуго су вас држали у возу?

 

  • Недељу дана, под нељудским условима. Нисмо добијали следовања, јели смо оно што смо понели. Осим воде, коју су нам додавали кроз решетке. Били смо закључани катанцима. Олакшавали смо се тамо, у кофе. Били смо у истом вагону са животињама, тако нам се заломило.

 

А када сте стигли тамо…

 

  • „Сада излазите”.

 

 

Јесте ли знали где сте?

 

  • Не, нисмо имали појма. На станици су нас чекали други војници, који су нам рекли да истоваримо све и ставимо у запрежна кола. Одвели су нас у поља, где је било пободено неко коље. „Гледај, одавде до овде је твоја парцела, ту направи кућу”, говорили су нам. „Од ћерпича (врста глине)”. Ми нисмо ни знали шта је то.

 

Како су твоји родитељи реаговали?

 

  • Сви су били збуњени. Али били смо срећни што нас нису одвели ван земље.

 

Јесте ли сви били Срби?

 

  • Не, били смо измешани. Било је и Немаца. А неки од њих су депортовани у Русију, као и у област Бараган, у Румунији.

 

porodica-deportovana-u-baragan-rumunija

Породица депортована у Бараган, Румунија. Фотографија са memorialuldeportarii.ro

 

 

 

 

Како сте живели док нисте завршили куће?

 

  • Једва смо преживљавали. Спавали смо на отвореном пољу. Почели смо да се сабирамо, колико год смо могли, и питали се шта да радимо даље. Најмлађи су ноћу са оближњих фарми крали храну за животиње. Дрва за огрев смо скупљали из оближњих шума. После тога су рођаци из других села из југоисточне Румуније, који нису били истерани из кућа, почели да нам шаљу пакете.

 

Шта су вам они писали?

 

  • Није нам било дозвољено да читамо писма. Полицајци су отварали пакете и заплењивали писма. Понекад смо били у прилици да први отворимо пакет, на брзака, и онда бисмо узимали писмо. Понекад би нас ухватили, понекад не. Била сам веома нервозна.

 

Живели сте на ограђеном земљишту? Јесте ли били затворени, јесу ли вас чували?

 

  • Нису нас чували.

 

Значи, могли сте да побегнете, али ако би вам неко тражио документа…

 

  • Али плашили смо се да побегнемо. Како да побегнеш? У личној карти ми је писало где имам обавезу да живим, не можеш тек тако да одеш…

 

Који је био ризик, ако те ухвате?

 

  • Послали би те у затвор.

 

Вратимо се на време када сте стигли тамо. Колико времена вам је било потребно да сазидате куће?

 

  • Три месеца. Направили смо цигле од ћерпича. У октобру је већ било хладно, и више није могло да се спава напољу. Имали смо једну собу, кухињу, и малу веранду. Тако смо живели свих тих пет година. Чак смо ископали и септичку јаму. Иза куће смо направили шталу за коње и краву.

Радећи добровољно су сазидали чак и школу. Сви су долазили да помажу. Када је школска година почела, они који су ишли у средњу школу су били постављени за наставнике. Предавали су румунски, руски – једна депортована Немица коју су вратили је била учитељица.

 

Дакле, неко је ипак водио рачуна о вашем образовању. Јесте ли имали болницу или лекара?

 

  • Испрва не. Касније је заједница направила клинику.

 

Како су људи зарађивали за живот?

 

  • Тамо се налазила једна државна фарма. Поља памука су се пружала у недоглед. Сви су радили, укључујући и децу. Сви смо добијали кецеље и морали смо да беремо памук. Сви смо се мучили радећи тамо. У зависности од тога колико смо памука набрали, на крају дана бисмо добили одређену своту новца. А колико се сећам, за ручак смо добијали супу.

Ту је била и фарма коња. Мислим да је један мој рођак радио тамо као књиговођа. Налазила се три-четири километра од града. Поред фарме коња је била фарма ћурака. Радила сам тамо једно годину дана. Имала сам 14 година, тек сам завршила седми разред. Две године сам протраћила тамо, уместо да идем у школу. Вода је била жута, али као што можеш да замислиш, били смо жедни. Не знам како нисам добила камен у бубрегу од те воде. А зиме су биле веома оштре.

У једном тренутку, отац је продао коња. Али после тога је у земљи промењена валута. Заменили су новчанице. И ми смо све изгубили: новац који смо понели са собом, као и новац који смо тамо зарадили. Имали смо веома мало.

То је био велики ударац за моје родитеље. Не знам како су успели да опстану.

 

Да ли се неко тамо убио, или побегао одатле и више ништа нисте чули о њему?

 

  • Знам да се једна жена обесила. И многи су тамо умрли. Било је много трагедија.

 

Колико је прошло времена док вам нису дозволили да се вратите кући?

 

  • Око пет година. Србима је првима било дозвољено да се врате, зато што су се југословенски вођа Тито и румунски вођа Георгију-Дежа помирили.

Неких месец дана после нас су се вратили и Немци.

 

 

Јесу ли вам вратили куће? Како сте их затекли?

 

  • Јесу. Па, наша кућа је била коришћена као официрска менза. То је било велико разочарање. Мислим, ти људи су тамо јели.

Шпорет је заузимао пола једне просторије, и тамо су кували. У мањој соби на улазу у кућу су држали свиње.

А цистерну за скупљање кишнице која се налазила испред куће су претворили у тоалет. Родитељи су ме натерали да је почистим, зато што сам била мршавија, а била је уска. Везали су ме конопцима, покрили ме, и дали ми кофу. Ја сам пунила кофе, они су их празнили. Било је грозно.

Али нисмо могли одмах да живимо у кући када смо се вратили, зато што није имала прозоре. Били су прекривени најлонима. Тако да смо морали да спавамо код комшија. Требало нам је око две године да поправимо штету коју су направили.

 

Како су се људи у селу понашали према вама?

 

  • Љубазно, зато што су нас знали од раније. Али сећам се да сам препознала много наших ствари по комшијским кућама. Или су их узели, јер је један комшија ухваћен како краде из наше куће, или су их купили. Сећам се, када сам као дете одлазила код комшија, када бих препознала нашу лампу, рекла бих, „то је наше”.

 

Реци ми да ли си са собом понела ишта добро из Барагана.

 

  • Поштовање за родитеље. Духовно смо се зближили, то је било нешто заиста посебно.

 

 

 

ИЗВОР: vice