Данијел Игрец: Свако зло нам долази од Британаца

Мноштво историјских примера сведочи нам да се геополитичка парадигма Англосаксонаца одувек заснивала на екстремној русофобији и тежњи ка коначној, потпуној елиминацији Русије као глобалног пандана таласократији.
 
Британија не мења своју политику према Русији, то је константа већ скоро 200 година. Сетимо се само Октобарске револуције, Наполеонових ратова, Првог светског рата, Хладног рата, …у сваком од ових догађаја крила се рука британске круне која је манипулацијама, финансирањем „подобних“, анти-руских снага, режирањем чињеница и смишљеним изазивањем конфликта следила своје хегемонистичке интересе.
Ко је у једном тренутку подбадао Наполеона да крене у војни поход на Русију и допре до стратешки важних природних богатстава Сибира? Британци.
Чије структуре су радиле на сузбијању јачања националних покрета православних балканских народа средином 19. века и тежиле ка очувању „Босфорског болесника“ – турске империје? Британске.
Коме је одговарала војно и привредно сломљена Русија након доласка Лењина на власт? Јасно, британским политичким круговима.
Главни циљ такве, дубоко укорењене антируске политике Британије био је спречити сваки покушај територијалног проширења и геополитичке консолидације Русије, како би се осигурала доминација Лондона на ужем (Европа) и ширем глобалном нивоу (ваневропске колоније на Блиском Истоку и у Азији).
Многи историчари потврдили су да је британска политика „доминантно препознавала у Русији државу која је антипод Британији“. У спољнополитичкој стратегији Лондона Русија заузима место државе која је „перманентна претња“ западним интересима и која жели не само да угрози слободу западних народа већ и да угрози постојање саме Британије.
 
„Увек радити на подривању руских геостратешких интереса“ је крилатица којом се деценијама, вековима руководила спољна политика званичног Лондона.
 
Најсвежији пример је скоро па фанатично инсистирање британског шефа дипломатије, Џонсона, да се Москви због актуелних дешавања у Сирији (која су, узгред речено, режирана у кухињи Запада, по добро познатом моделу „false flag“ операција) уведу строге економске и политичке санкције. Њихово ступање на снагу било је неформално заказано за дан посете америчког секретара Рекса Тајлерсона Москви средином априла ове године.
Међутим, неће то ићи тако лако. Увођењу нових санкција успротивиле су се две кључне државе групе Г-7, Италија и Немачка. Да ли је ово наговештај да Берлин и Рим као природни геополитички савезници континенталне Русије поново поручују да више не желе слепо да следе политику која и њих сврстава у редове америчких вазала?
Остаје да видимо да ли ће Немци и Италијани успети да остану при свом ставу и истрају. Да ли ће превагнути подилажење англо-америчком диктату или економски, енергетски и безбедносни интереси које ове две државе могу да остваре кроз добре односе са Русијом.
Не треба заборавити да је позоришна сцена на којој је британска русофобија попримила екстремне размере био и остаје између осталог и Балкан. Погубне последице те британске политике највише је осетила Србија, а оне су се одразиле кроз систематско урушавање њеног суверенитета и дезинтеграцију њене историјске државности.
Добро је познато да је србофобија само друго име за агресивну антируску политику Енглеске на Балкану. О томе сведоче и најновија упозорења која су Београду упутили представници британског политичког естаблишмента, Тереза Меј и Дејвид Мекалистер. У њима се као стратешка мера наводи потреба по што бржем истеривању Русије из овог дела Европе, а то желе постићи заплашивањем и уцењивањем Београда да се одрекне јединог међународног гаранта свог опстанка – стратешке сарадње са Москвом.
Сваком иоле политички разумном појединцу сада треба да буду јасне речи некадашњег српског премијера, Николе Пашића: „”Срби, учите своју децу да мрзе Енглезе, свако зло нам је од њих дошло!” Оне морају бити важна историјска поука српском народу, а пре свега порука српским политичарима. Њихова суштина није у позиву на мржњу већ у преко потребној предострожности када је у питању однос према Великој Британији. Њена геополитичка суштина је у извозу зла – стварању сукоба, како би путем већ познатог принципа „Divide et impera“ имала контролу над сукобљеним странама и њиховим стратешки важним ресурсима.
Зато ће свака државотворно заснована политика Београда морати да уважи ту геополитичку реалност и спречи даље покушаје инструментализације политичких прилика у Србији чија сврха је истискивања Русије са Балкана.
Јер од Британаца нам долази зло, а од Русије добро.
ИЗВОР: Видовдан