ДАНАК У КРВИ НЕКАД И САД

Миланко Шеклер 

 

Када су се Турци намерачили на ове просторе, нису нам нудили много! Било је просто: мењајте своју стару веру у веру нашу, ко то уради и плаћа нам порезе и намете онако како ми одредимо, моћи ће да живи као и сваки други поданик наш! (Данас се то каже: Постаните људи са протестантском етиком и вером!) Наравно, у сваком спору између Турчина и вас наше право ће бити на нашој страни, то јест „кадија те тужи, кадија ти суди“! (Данас нам тако суди Хашки трибунал, јер нисмо имали право да се супротстављамо ЕУ, а ко се није супротстављао њима, као Хрвати или Муслимани или Албанци, њима се не суди! Ако им се и суди и осуде се, онда је то само у циљу „пацификације“ Срба да могу рећи: ето, видите да смо и њих осуђивали!)

Нудили су нам, другим речима, као и данас, тако и тада, добровољно ропство! Властела, односно вође наше ондашње, требало је да се понизе, да клекну и љубе скуте њихове, и да им испуњавају свакакве жеље њихове, и на крају, да буду само извршиоци туђе власти! Као што данас то ради наша власт! Тешко је и немогуће бити окупиран, а сачувати достојанство! И тако, због ондашњег непристајања на те услове, дође до рата између Турака и нас, и преко читавог низа битака и две највеће, Маричке и Косовске, требало је Турцима око 150 година да нас потпуно окупирају! А данас после једне битке ми се предадосмо, иако нису успели ни да уђу у Србију!

Елем, да подсетим, до окупације Србије од стране Турака Србија је пратила развој остатка Европе и ни у чему није заостајала, ни у култури, ни у развијању капацитета сопствених установа, органа управљања и институција, ни у рударству, ни у медицини, ни у војним капацитетима, итд! А онда је дошло то време проведено под Турцима, под потпуно другом културом и цивилизацијом, и у потпуности нас је искључило из развоја остатка Европе! И тако смо, остајући без наших институција, постајали „нико и ништа“ у сопственој земљи.

Једино је Српска православна црква успевала да сачува историјско сећање и памћење на некадашњу Србију (као и данас). Али и СПЦ је повремено губила битке и била на челу народа кога је изводила из Србије као што је Мојсије изводио свој народ из Мисира! Данас тај наш народ опет напушта Србију, иде сам, и то онај његов најмлађи, најобразованији и најспособнији део! Али главно је да је тада (као и сада) црква успела да сачувала сећање на некадашње српске краљеве, на слободну Краљевину Србију, на великане и јунаке некадашње Србије, који су се борили храбро против Турака освајача, не жалећи ни своје животе, ни своје богатство ни своје високе положаје у власти!

Васпитаван је народ неуки да има на шта да буде поносан! Усађивала се клица народног и националног поноса, клица сопствене самосвести, као залог неке будуће Србије! Певале су се песме о тим временима и тим јунацима! Оживело је народно стваралаштво и народна поезија! И тако, с временом, на крилима те поезије и тог предања, које је често било митско, повремено би се из народа српског јављали појединци, у народу познати као хајдуци, који су се отворено супротстављали Турцима, окупљајући своје невелике дружине, које су, ако ништа друго, стварале осећај несигурности код окупатора Турака, и уједно будили осећај поноса код окупиране „раје“!

Ти и такви „хајдуци“ својом борбом су успевали да из појединих делова Србије потисну Турке, на дуже или краће време, да створе привремено слободне територије, на којима се народ подсећао како изгледа, радити и дисати слободно и без страха од окупатора! Нарочито је то успевало у планинским беспућима, у чистим српским селима, где су Турци зазирали да улазе, чешће но што је то због харача било нужно! То је било семе слободе, и зараза која се полако ширила и одржавала у народу! Уједно су, пљачкајући Турке, али често и богате појединце српске, који су се и обогатили сарадњом са Турцима, стварали и тесали у народу будуће етичке и моралне норме, усклађене са етиком и моралом некадашњих српских јунака из пропале краљевине! Често су одлазили и ван Турске (у Европу и Русију) како би се додатно образовали, најчешће у војним вештинама (које су им биле и најпотребније), и даље активно надахњивали, слутећи будућу, много организованију борбу против Турака! Данашњи се српски великаши утркују у обиму и сарадњи са окупатором!

Данашњи се српски великаши труде да уведемо „њихове законе“ јер су „бољи за нас“! Данашњи се српски великаши труде да нам „организују“ војску, по окупаторским правилима и мерилима, а за наше добро! Верују ти српски великаши, а несретници, да ће они који су ратовали против наше војске и нису успели да је војно сломе и униште сада својом помоћи да нам створе „бољу и јачу и успешнију“ војску“! То је исто као да су нам Турци, после битке на Косову, обећали да ће нам „извршити реорганизацију војске“! Наравно, то вам делује смешно и цинично, и одавде се чак види, како би нам Турци „извршили реорганизацију“, али само у смислу њеног уништења и потпуног нестајања, а не да је јачају! То је јасно, и види се и данас, чак и после 600. година, а не види се, нити ико сме да примети, да НАТО баш то исто ради са нашом данашњом војском! Неее! Наши црни српски великаши нама објашњавају како се реорганизацијом војске по „НАТО стандардима“ јача наша војска и њени „капацитети“! Да, да! НАТО јача капацитете наше војске, да може да ангажује из ње своје вазалске јединице да ратују за њихове интересе широм њихове „империје“, и будуће јефтине плаћенике!

Данас нам наши „окупатори“, само 15 година од последњег косовског боја, који узгред буди речено, и нису добили (као што ни Турци нису добили онај од пре 600 година), са великим успехом, покушавају и успевају да преко наше јадне великашке касте наметну своје обичаје, своје навике, свој друштвени систем, па чак и „верску“ свест (то по питању њихове наводно много успешније протестантске „радне етике“ од наше „православне“!) јер ето, они, као и сваки окупатор у историји света, „само желе да нам помогну да будемо део света, да будемо као и сав остали нормални свет, да живимо боље, боље него што смо до сада, јер ето, они мисле да ми заслужујемо боље него што имамо“! Већ је то добро позната историјска истина да „сваки окупатор“ нема паметнијег и другог посла, него да усрећи своје новоокупиране поданике (данас се то каже потрошаче)!

Јер када си страни потрошач, када купујеш „стране“ производе, или пак „домаће“ производе, то јест производе твојих старих националних компанија, али које су сада добиле стране власнике, ти преко њиховог великог профита (али и пореских олакшица, које им даје наша „банана“ држава Србија), финансираш сопствено ропство, сопствену окупацију и да, иронија буде већа, финансираш сопствену помоћ, коју ти те исте „окупаторске“ земље “ наводно дају да ти помогну! Оно што ти данас скину са леђа као твоје, сутра ти дају на послужаонику, као своје! А ти се захваљујеш!

Јад и беда, чемер и безнађе, у нашем народу, то је оно што сваког „окупатора“ чини срећним код окупираног народа! Зато се, само у том смислу, једино и примећује стални помак у данашњој Србији!

Некадашњи данак у крви, који смо морали давати Турцима, а који се састојао у редовном (на сваке 4 године) одузимању хришћанских дечака, старости између 8-10 година (у укупном уделу у народу, сваки десети дечак), којима су прво мењали веру из православне у исламску, учили турски језик и обичаје, уз последично потискивање и брисање свести о свом идентитету (данас смо толико напредовали да и наш „њихов“ премијер упорно инсистира на потреби да се целој нашој нацији, а нарочито младима, промени „свест и идентитет“), а потом их обучавали и школовали до њихове 20. године, припремајући од њих своје будуће војнике, администраторе, официре, стручне раднике, данас је много страшнији, тежи и обухватнији!

Данас се не инсистира на некадашњем исламу, већ на протестантизму (јер је данашњи окупатор, у великој већини, те вероисповести). Данас ми морамо да децу „за данак у крви“ сами комплетно одгајамо, финансирамо и школујемо, и то све до њихових тридесетак година! Најчешће смо, за разлику од некада, у обавези да им финансирамо комплетно школовање, укључујући и факултет и постдипломске студије. Наравно, то подразумева и знање неколико страних језика! Данас, за разлику од некада, морамо давати и женску децу, у подједнаком обиму као и мушку! С тим да женска радна снага може бити и школована, а ако је физички лепа и привлачна, може и без икакве школе. Њима и то треба. Тако ми сами финансирамо и развој наших „окупатора“, али уједно и решавамо њихове демографске проблеме, тако што извозом модерног модела „данка у крви“, ми извозимо репродуктивно најмоћније сопствено становништво.

Наша „њихова“ власт, у ствари, више или мање, већ више од деценији и по, представља чисту „окупаторску“ власт! Окупатор је у страху да се народ не би пробудио и приметио такву очигледност, применио просту стратегију.

У почетку је поштовао органе власти, његове основне елементе и институције наше државе. Поштовао је и позивао се, као и ми, на резолуцију УН број 1244! Поштовао је парламент, владу, председника! Наравно, знали су за још увек нашу снажну војску, наше свеже ране и погинуле, у рату са њима! Знали су да све може да се покрене за дан, и да буду физички „налупани“ и испраћени заувек, са ових простора! А њима се баш и није гинуло у Србији, али им је зато све српско требало: земља, људи, саобраћајна инфраструктура, производни капацитети, и оно најважније, наше велико тржиште! Били су пажљиви, и кварни, и љигави, као и сви окупатори, и прво су тражили да им испоручимо све оне наше људе, који су представљали институције и народ државе, која им је пружила одлучни отпор покушају окупације и агресије.

Председника земље, владе, министре, високе официре, разне високе начелнике војске и полиције, итд. У исто време, су нас, малтене, преко ноћи, окупирали економски и финансијски, тако што су нам уништили наше банке, а довели своје. Преузели су нам и све најпрофитабилније привредне капацитете, као што су цементаре (нарочито битно за земљу разрушену у рату!), дуванска индустрија (сигуран новац, заснован на пороку), пивска индустрија (исто!), индустрија шећера и слаткиша (такође ствара зависност!), дистрибуција нафтиних деривата – бензинске пумпе (где год да кренеш, треба ти!), млекарска иднустрија (треба сваки дан!), итд. Полако су, наводно, стварали слику како нам дају много новца бесповратно, да би као побољшали стандард и живот становништва. (А што им је требало само зато да би учврстили на власти њихове „дужнике и плаћенике“. Сетите се Веље Илића и приче како је носио кеш у перјаној јакни из Мађарске, преко границе, за потребе ДОС-а! Чији новац, и за које сврхе! Коме се то дугује и шта.)

Американци су нам одузели САРТИД, који је представљао важан сегмент за било какву реиндустријализацију Србије. Немојте ми само говорити те „преварантске и протестантске“ флоскуле о комунистичком „квазигиганту“ подигнутом на погрешном месту, који од почетка само производи губитке и ништа више! А какве су чињенице? А кад је оно основан САРТИД и шта уопште значи реч САРТИД?

Драги моји, да ли сте знали, да је због повећаних потреба за гвожђем и челиком, младе Краљевине Србије, односно младе српске индустрије, 1913. године, у Смедереву је формирано Српско Акционарско Рударско Топионичарско Друштво (од почетних слова свих речи, настала је скраћеница САРТИД!). Значи, САРТИД је основан приватном иницијативом, и основали су га приватници, са добрим смислом за бизнис, и у Смедереву јер је географски положај тог града такав да су близу и железница, и Дунав, и друмски саобраћај, и лако је допремати и руду и угаљ! Наишао је рат, али је челичана почела са радом 1926. године, а већ 1939. године је производила 18.000 тона челика, и била једна од највећих у овом делу Европе! После Другог светског рата бива национализован, и кичма развоја индустрије Србије!

Захтеви окупатора за потпуном предајом територијалног интегритета и суверенитета Србије, као и њене судбине су са протоком година све више расли, и зато је „окупатор“ пред сваке изборе у Србији отварао својеврсну берзу будућих потенцијалних вршиоца власти, а све са циљем да увек постави на власт баш оне који ће направити највеће и најкрупније уступке! То је све кулминирало доласком последње коалиционе „комбинације“ снова на власт у Србији! „Преумљени постмодернистички протестантски“ радикали, уз „неолибералне“ социјалисте, уз подршку из другог плана, некадашњег „комунистичког“, обнови склоног четника!

Због некадашње њихове политике, и у складу са тим, њихове народне и националне српске песме, „окупатори“ су морали да овај „Трио фантастикус“ подрвргну једном хируршком оперативном захвату, од давнина познатом као кастрација, а све како би се из њихових вокала извукли све оне „алт, сопран и мецосопран гласове“, тако потребне за квалитетно извођење Европске химне Бетовенове, „Оде радости“! И тако, наши кастрати, сем што су се умирили (српски сељак каже: „Миран ко почишћено прасе“), сада одлично певају и играју, како им „окупатори“ свирају!

Уједно, први пут, у историји Србије на власти се налазе тако „празни и шупљи људи“, које је као такве, једино и могуће, напунити свакаквим глупостима („има доста места у њима“), тако да народ јасно види да су такви људи „пуни себе“, а у ствари зна се чега! Такви не знају ни да говоре, а имају у Србији веома „признате дипломе приватних универзитета, који само и служе за школовање оваквих, оваквој држави и окупатору, тако важних, кадрова“!. Њих са тим дипломама нико никада не би уврстио у европски пројекат „данак у крви“, јер они ипак воле своју државу, и такви им не требају! Они у својим земљама признају само дипломе наших државних факултета, а наша држава, са овом власти, признаје само дипломе приватних“ факултета“ То је разлика, која све говори!

***

Овогодишњи Видовдан као да вапи и тражи одговор од Србије: Ко је данас наш храбри Лазар, ко је данас у врху власти спреман да да своју главу, не прихвати уцену, ропство, понижење и срамоту, само да би Србија и као народ и држава преживела? Има ли у данашњој власти таквих? Или ће, као што никада до сада у историји Србије није било, радије жртвовати животе свих нас, а са њом и Србију?

 

ИЗВОР:Нова српска политичка мисао