ДАН КАДА СЕ ОДИГРАЛА “КРВАВА БАЈКА”: Потресни стихови Десанке Максимовић сведоче о стравичном догађају у Крагујевцу

 

  • Један од највећих злочина над српским цивилима одиграо се 21. октобра 1941. године, када су немачке окупаторске војске, као омазду за 10 убијених Немаца, убиле око 3.000 цивила из Крагујевца и околине. Међу њима било је и 300 крагујевачких ученика и петнаесторо деце између 8 и 15 година

 

streljanje

Стрељање је извршено као одмазда за 10 убијених и 26 рањених немачких војника након сукоба са партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака. Немачки командант Франц Беме 10. октобра издао је наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет. По тој рачуници као одмазду требало је убити 2.300 људи. Наредбу је донео командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву мајор Ото Деш, а наредбу је проследио команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу. Злочин су извршиле јединице I батаљона 724. пешадијског пука и III батаљона 749. пешадијског пука.

“Крвава бајка” је песма коју је наша позната песникиња Десанка Максимовић написала након што је чула детаље стравичног злочина у Крагујевцу који су извршиле немачке окупаторске снаге над недужним српским становништво. Крагујевачки покољ један је од највећих и најмонструознијих злочина у Другом светском рату који је извршен над цивилима у једном месту и у једном дану. Заједно су страдали радници, сељаци, професори и њихови ђаци.

Догађај у Шумарицама инспирисао је нашу песникињу Десанку Максимовић да напише једну од најтужнијих српских песама, “Крваву бајку”.

kragujevac streljanje đaka

Десанка Максимовић

 

КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
А педесет и пет минути
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.
Мисли су им биле пуне истих бројки
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског последњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

 

ИЗВОР: Опанак