ДА ЛИ ЈЕ ВИСОКИ IQ ТЕРЕТ ИЛИ ДАР?

Оно што је, међутим, неугодна истина јесте да вишу интелигенцију не прати нужно и паметније доношење одлука. Напротив, у неким ситуацијама интелигентни људи доносе одлуке које могу да буду нерационалније и ‘глупље’ од оних које доносе други људи.

 

Ако је срећа живети у незнању, значи ли то да висок IQ представља мизерију?

Широко је распрострањено мишљење да је лакше људима који нису добро прошли кад се ‘делила памет’, јер се они не замарају различитим стварима због којих паметнији ‘разбијају главу’.

На изузетно интелигентне људе гледа се као на помало неприлагођене индивидуалце који су пуни љутње, фрустрације и усамљености. Замислите само Вирџинију Вулф, Алана Туринга или Лису Симпсон. Рекло би се да се за њих може везати она Хемингвејева изјава да је срећа међу интелигентним људима најређа особина.

Иако се питање да ли су паметни људи несрећнији може чинити тривијалним, оно многима може да помогне да се осећају добро у својој кожи.

Чињеница је да је данашњи образовни систем усредсређен на побољшање наше академске интелигенције, иако за све нас постоје границе. IQ је и даље примарни начин мерења когнитивних способности, а трошимо милионе на то да тренирамо мозак и можда побољшамо когнитивне могућности.

Али, шта ако је наша потера за генијалцем у себи нешто од чега би требало да побегнемо главом без обзира?

Први кораци у вези са тражењем одговора на ово питање, направљени су пре готово стотину година, у златно доба америчког џеза.

У то време пажњу је привлачио нови IQ тест, који се показао успешним у центрима за регрутацију током Првог светског рата, и 1926. године кад је психолог Луис Терман одлучио да га испроба како би идентификовао групу посебно надарене деце.

Обављајући тестирања у калифорнијским школама и издвајајући најбоље од најбољих, одабрао је 1.500 ученика који су имали IQ изнад 140 (а међу којима их је 80 имало IQ виши од 170). Та група је постала позната под именом ‘Термити’, а успони и падови који су их задесили током живота истражују се до данашњих дана.

 

Највише су разочарали – сами себе

 

Као што је и било очекивано, многи чланови Термита су постали богати и славни, од којих је најуспјешнији постао Џес Опенхајмер, писац познате серије из 1950-их, ‘И лове Луцy’. У време емитовања ове серије на телевизији, просечна плата чланова Термита била је дупло већа од осталих.

Али, нису сви чланови групе испунили очекивања. Многи су се желели да се баве племенитим пословима, па су постали полицајци, ватрогасци, поморци или дактилографи.

Због тога је Терман закључио да интелект и постигнућа нису уопште нужно повезани. Нити је чињеница да је неко био изузетно паметан значила да ће он сам бити срећан, будући да се током година број развода, алкохолизма и суицида код Термита изједначио с националним просеком.

У доба кад су Термити већ били на путу према старачком дому, из њихових примера могао је да се извуче закључак да интелигенција не значи нужно и бољи живот.

У најбољем случају, већа интелигенција не може да утиче на то колико ћете ви бити задовољни својим животом, а у најгорем – можете се осећати мање испуњено од других.

То не значи да су сви људи који имају висок IQ аутоматски мученици и генијалци, као што то уме да прикаже популарна култура, али свеједно је интригантно. Зашто се предности више интелигенције, дугорочно гледано не исплате више?

Један од могућих одговора могао би да се крије у томе да, ако сте свесни својих талената, то је као да имате својеврстан тег око ноге.

Преостали живи чланови Термита деведесетих година су били упитани да погледају уназад на догађаје који су обележили њихове животе. Уместо да уживају у својим постигнућима, многи су изјавили да су често имали осећај да нису дорасли свим очекивањима која су пред њих стављена у најмлађе доба, кад је околина схватила колико су паметни.

Тај осећај терета, поготово кад се комбинује с другим очекивањима, мотив је који се често јавља код надарене деце.

Најупечатљивији и најтужнији је пример математичког генија Суфијахе Јусофе. Девојчица се с 12 година уписала на Оксфорд, али је одустала пре завршних испита и почела да ради као конобарица. Након тога се бавила хотлајном, где је многе клијенте забављала цитирајући једначине током секси позива.

 

Размишљање, промишљање и неуморна брига

 

Још једна честа жалба која се може чути у студентским кафићима и на интернет форумима је да паметни људи могу боље увидети светске проблеме. Док се већина нас фокусира на основне егзистенцијалне проблеме, паметнији људи бдију ноћима ‘разбијајући главу’ око услова у којима живе милиони људи или око људске глупости.

Константна брига могла би да буде један од знакова интелигенције, али не на онај начин на који су то ови млади филозофи замислили.

Интервјуишући студенте о различитим темама, Александер Пени с “Мекијан” факултета у Канади, открио је да особе које имају виши IQ заиста осећају више тескобе током дана од других.

Али, занимљиво је да се већина њихових брига односила на уобичајене, свакодневне проблеме и мисли. “Њихове бриге нису биле дубокоумне, него су једноставно чешће бринули о више ствари. Ако би се догодило нешто ружно, они би провели више времена размишљајући о томе”, објаснио је Пени.

Темељнијим проучавањем, Пени је открио да је то обично било повезано и с вербалном интелигенцијом, оном врстом која се тестира помоћу речи у IQ тестовима, док у просторној интелигенцији нису бриљирали (а то је она која смањује ризик од анксиозности).

Он је претпоставио да елоквентниији људи могу лакше описати анксиозна осећања која их тиште, па аутоматски и више размишљају о њима иако то није нужно недостатак. “Можда су једноставно улазили мало дубље у суштину сваког проблема од већине људи, што им је помогло и да уче из својих грешака”, сматра Пени.

Оно што је, међутим, неугодна истина јесте да вишу интелигенцију не прати нужно и паметније доношење одлука. Напротив, у неким ситуацијама интелигентни људи доносе одлуке које могу да буду нерационалније и ‘глупље’ од оних које доносе други људи.
 

ИЗВОР: Express.hr