ЦРНА ГОРА У НАТО-у – ругање жртвама Југославије 1999. године

vladislav-gulevic

Владислав Гулевич

 

 

Умире стари Црногорац. Пред смрт позива синове, који мисле да ће им отац изрећи последњу вољу о наследству. Но, умирући Црногорац, одлазећи Богу, шапће: „Док ми је до очију – узмите Камчатку!“

Не знам да ли је ова црногорска анегдота истинита, али је очигледно рефлексија на то што западни политичари преобраћају Црну Гору у непријатеља Русије. То је постало јасно после речи Мила Ђукановића: „Свиђало се то некоме или не, Црна Гора иде на Запад“ и подршке од стране руководства санкцијама против Русије.

Оријентација на НАТО и Европску унију (у мају 2016. године потписан је протокол о ступању Црне Горе у Алијансу) Ђукановић назива „мудрим политичким избором“, иако су свега 15 година раније натовске бомбе немилосрдно уништавале становништво Црне Горе.

За то време није се изменила природа НАТО-а у смислу да се од агресивног блока преобратила у стабилизујућу снагу, са којом је мудро сарађивати. Примери Ирака, Либије и Сирије ово потврђују.

У јуну 2016. године Барак Обама је послао протокол, о ступању Подгорице у НАТО, у сенат САД ради ратификације. Следеће, 2017. године протокол треба да ратификују све државе чланице НАТО-а.

Када се то догоди, Црна гора ће заузети своје место у строју оних који су против Русије. У условима геополитичког супарништва, када се центри светске политике премештају на Исток, при чему бројне државе иступају за мултиполарни свет, САД предлажу курс насилног одржавања једнополарног света.

Избећи вишепоалрни свет, у којем право гласа имају и други, а не само САД, није више могуће. Ово ће одредити судбину света. Вашингтон, наравно, ово схвата и ради све да би задржао, успорио промене, конзервирао једнополарни светски поредак на максимално дуг период.

Због тога је и бомбардовао Југославију, Ирак, Либију, Сирију, организовао државне ударе у Украјини и рат у Донбасу. Због тога је Вашингтону потребна Црна Гора у НАТО-у.

Ситуација у Црној Гори слична је ситуацији у Шведској и Финској. У овим државама за чланство у НАТО-у залажу се елите, док народ не жели да своје државе претворе у бојно поље Алијансе и Русије. Зато елите повремено бомбардују јавност идејама о неопходности учлањења у НАТО, истичући своје неправилно схватање политичке реалности.

Црногорци регулано протестују против унутрашње и спољње политике владе Ђукановића. Ови протести се организују по Црној Гори од децембра 2015. и маја 2016. године, али нико не жели да услиши јавно мњење.

Политика власти Црне Горе не одражва вољу народа и одвија се супротно од интереса црногорске државе, но то не брине ни Брисел ни Вашингтон. Насупрот, њих би забринуло да црногорско руководство уважи мишљење својих грађана и изграду своју политику у сагласности са овим мњењем.

Шта је чланство у НАТО-у? То је аутоматско оправдавање натовског напада на Југославију, ругање жртвама ове агресије.

Чланство у НАТО-у показује спремност, иако је она за сада теоријска, о учешћу у ратним операцијама Алијансе, које немају ништа заједничког са демократијом. То је спремност  да се неко придружи вучјем чопору који разбија државе на парчиће, а које нису по вољи Вашингтону. Тако је било са Ираком и Либијом.

После уласка Црне Горе у НАТО, Подгорица не може више да сматра политику НАТО-а агресивном, јер би тада црногорско руковдство морало да призна да је увукло државу у банду на челу са америчким каубојима, а не у „деморкатску структуру евроатлантске сарадње“.

Подгорица ће, свакако, сносити одговорност за уништавање бораца који се нису свидели Бриселу и Вашингтону, када се нађе у НАТО-у. Да ће тако бити, не треба сумњати.

Чланство у НАТО – то је поглед на свет америчким очима, сарадња са исламским терористима као легалним политичким партнерима, свака чланица мора да им даје политичку подршу, од војне до дипломатске. Тако је било у Авганистану и сада у Сирији.

Погледајте на Украјину, чији су представници,  9. октобра, за време заседања Савета безбедности УН после америчких дипломата морали да напустиле салу, када се реч дала представнику Сирије. Тако ће бити и са црногорским дипломатама: подржавајући деловање САД по свим питањима, мораће да од преступа граде мит да се тако гради демократија.

Између Украјине и Сирије нема конфликта, али да би угодили Вашингтону, Украјинци морају да подржавају америчку агресију на било коју тачку планете, па тако и на Сирију. И све за обећање о скором уласку у ЕУ и НАТО. Ако  су ЕУ и НАТО бастиони демократије, зашто је тај пут натопљен крвљу и ратовима?

Чланство Црне Горе у НАТО је резултат договора Вашингтона са црногорским политикантима. САД  се неће либити да гурну Црногорце у своје сукобе са осталим светом. Зато су се у јуну 2016. године бројни амерички политичари, генерали и бивши високи сарадници ЦИА обратили председнику Бараку Обами са молбом да по убрзаној процедури прими Подгорицу у НАТО. (Види: (http://warontherocks.com/2016/06/open-letter-to-president-obama-and-the-u-s-congress-urging-quick-action-on-montenegros-entry-into-nato/).

Међу ауторима обраћања нема ни једног економисте. На крају, треба рећи да молиоци и нису познати по својим делима у економији, већ по бурном војно-политичком животу: бивши командант НАТО-а у Европи, генерал Бридлав и адмирал  Ставридис, бивши министар одбране САД, Чак Хајгел, бивши начелник Управе ЦИА, Џереми Беш и други.

Где је веза са економским процватом Црне Горе и чланством у НАТО? Нема је, зато црногорско руководство, у ствари, сталним обећањима о очекиваним економским успесима замајава свој народ.

Да закључим, политика Мила Ђукановића води томе да ће Црна Гора постати очигледна жртва НАТО експанзионизма. Други пут у својој историји.

 

 

 

Са руског превео

Зоран Милошевић

 

 

ИЗВОР: Центар академске речи