Црквена звона — показатељ моћи државе

ПИШЕ: Јована Вукотић
© Sputnik/ Сергей Пятаков
  • У Русији је пре револуције било много цркава, али црква је била важна само ако је имала моћно звоно да би се надалеко чуло, јер су и пространства велика. Звоно је било показатељ да је држава јака и да јој добро иде, а да метал за ливење није потребан за топове. Руси само најтежим и највећим звонима дају име попут „успенско“ или „васкршње“

 

Цар-звоно, које се налази унутар Московског кремља, највеће је изливено звоно на свету. Наручила га је царица Ана Ивановна, братаница цара Петра Великог. Цар-звоно је тешко 201 тону и 924 килограма, а високо чак 6 метара и 14 центиметара. Ово звоно никада није зазвонило, јер се у пожару 1737. године одвојио велики део (тежак 11,5 тона), док је звоно још увек било у калупу.

 

За Русе је ливење звона увек било веома важно, имало је посебан значај. Изливање моћног звона које ће се далеко чути, а да је притом и оригиналног изгледа, било је важно не само за становнике градове, већ посебно за житеље села.

Предреволуционарна руска школа изливања црквених звона била је на веома високом и озбиљном нивоу. Ливци су тада постигли савршенство, али, нажалост, данас практично све уче испочетка, јер су после револуције све ливнице затворене и тајне заната су пале у заборав. Звона која су преживела постреволуциони период сматрају се „чистом класиком“.

 

 

„Понекад нас колеге из Европе гледају с висине и са чуђењем, не могу да схвате да ми све поново учимо. Али, ми смо за последњих 20-25 година много тога научили и доста успеха постигли. С друге стране, одређени европски ливци имају традицију по 200, па и до 500 година“, објашњава за Спутњик професионални звонар Илија Дроздихин.

За ливење звона користи се специјална бронза, богата оловом. Требало би да удео олова буде до 20 одсто, јер онда звоно лепше звучи, али тада је оно и крхкије. За експерте је још увек тајна зашто се део цар-звона одвојио, односно зашто се звоно разбило. Јер, са друге стране, „Реут“ — још једно од звона у московском Кремљу, тешко је 25 тона и није се поломило иако је два пута падало.

Дроздихин каже да, иако је технику црквеног звоњења прилично једноставно научити, постоји стална потреба за добрим православним звонарима.

„Само звоно спада у удараљке, то је инструмент који личи на бубањ. Добри звонари заправо импровизују. Постоји традиционална школа, ми је чувамо. Звонар мора много да воли свој посао и надахнуто да га ради, јер је његов задатак да позове вернике у храм на службу“, истиче Дроздихин.

Московска школа за звонаре постоји више од 10 година, а сваког месеца се врши пријем нових полазника. Годишње ову школу заврши 150 особа, а полазници долазе и из иностранства.

„Постоје разлике у европској и руској школи. У Европи се звона врте око своје осе и има их мање него у руским звоницима. Са друге стране, звонар у Русији конопцем покреће језичак у звону, а само звоно је фиксирано. У руској школи црквеног звоњења један човек може све сам да уради, иако звона може бити много“, објашњава наш саговорник.

За разлику од Европе, где најтежа активна црквена звона теже негде око 25-30 тона, у Русији има веома старих храмова који имају звона тежине до 70 тона, попут оног које се налази у Тројице-Сергијевој лаври.

„Европска и руска звона се разликују и по начину производње звука, односно мелодија. Руска звона производе пунији звук, док су европска позната по прецизнијем, строжем звуку. Није тајна да су у Европи звона ливена тако да дају одређену ноту, док руска звона дају шири спектар звучања“, закључује професионални звонар.