ЧОВЕК КОМЕ ЈЕ ПОСВЕЋЕН «МАРШ НА ДРИНУ»

  • Према забелешкама хроничара, у Колубарској бици у Првом светском рату српски војници су показали незабележено јунаштво и то не само сељаци од којих је српска армија углавном била састављена, већ и њихови надлежни официри и подофицири. Међу многобројнима, издваја се и пуковник Миливоје Стојановић Брка, славни командант Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“, у народу названог Гвоздени пук. О храбрости, чојству и јунаштву легендарног пуковника Стојановића забележена су бројна сведочења, а остао је и запис да је њему у част истакнути српски композитор Станислав Бинички компоновао чувени „Марш на дрину“, за који је Миливоје Поповић написао биране стихове

 

Миливоје Стојановић рођен је у Пожаревцу 1873. године. После завршене Војне академије, као пешадијски потпуковник, убрзо постаје командант Подофицирске пешадијске школе. У Првом балканском рату командовао је 12. пуком, а за исказану храброст престолонаследник Александар Карађорђевић му је лично уручио Орден Карађорђеве звезде са мачевима, скинувши то највише одликовање Краљевине Србије у том рату са својих и заденувши га на Стојановићеве груди. Потом је Стојановић именован за команданта Краљевске гарде. Након избијања Првог светског рата, сам је захтевао да буде у јединици која ће бити непосредно на фронту и то му је и омогућено. У тренутку када је крајем 1914. године српска војска, одлуком њених славних команданата Живојина Мишића и Радомира Путника наредила контранапад, Стојановић је због запаљења плућа требало да буде смештен у болницу. Када је, међутим, чуо за Мишићево и Путниково наређење да се непријатељ мора протерати преко Колубаре, Стојановић је, како је остало записано, рекао: „Моје место је међу мојим војницима. Када се сврши борба, кад потиснемо непријатеља, отићи ћу у болницу да се лечим. А сада, остајем овде“. На потезу утврђених непријатељских положаја, Каменица – Вис, после више поновљених јуриша, пуковник Миливоје Стојановић Брка је и даље био испред својих војника. Историчари су пренели да су му – пре него што су га у једном таквом налету покосили непријатељски хици – последње речи биле: „Напред, на непријатеља!“.

Припадници Гвозденог пука су наставили напредовање и под командом Стојановићевог заменика потпуковника Димитрија Милића сломили отпор непријатељских формација на тој. Тиме је славни Гвоздени пук, освојио једну од најважнијих тачака у Колубарској бици. Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године, током којих је учествовао у готово свим значајнијим биткама, износе приближно 32 официра и 1239 подофицира и војника. У истом периоду, рањено је 148 официра и 6492 војника и подофицира. У ове податке нису уврштена имена припадника Гвозденог пука који су страдали од болести, нарочито од колере и тифуса, јер никад нису тачно утврђени. У сваком случају, са својим командантом Миливојем Стојановићем Брком отишли су у историју и вечну славу!

Белешка Петра Б. Поповића

 

ИЗВОР: Глас Србије