ЋИРИЛИЦА КОД ПРАВОСЛАВНИХ СРБА У БИХ ТОКОМ ОСМАНСКЕ ОКУПАЦИЈЕ

 

  • Матичне токове ћирилице у османском периоду пратиће најдосљедније Срби (православни – Б. Р.) Везани за њу преко старе књижевности и православне цркве они су управо тада, негдје крајем XV и почетком XVI вијека, поистовјетили ово писмо са својим националним бићем у увјерењу да је библијска „света ријеч“ – „слово“ које „бјеше прије свега“ – било исписано ћириличним „буквами“.

Исписано на иконама и фрескама, крсним словима, надгробницима, на ктиторским натписима изнад улаза у цркве, јеванђељима, псалтирима, октоисима, требницима, минејима, бесједама, поменицима, хагиографским и биографским списима, писана ћирилична ријеч код Срба (православних-Б.Р.) добија семиотички ореол светог и небеског, ванземаљског, као „небеска свијетлост“ коју у то вријеме упорно покушавају да достигну и насликају зографи. Писана ријеч је, дакле, била превасходно намијењена посредовању између бога и људи, а тек онда међу људима.

У стилском, палеографско-графичком смислу, ћирилица у овом времену наставља пут пронађен још у средњем вијеку. Изразито калиографско уставно писмо, чији би се пандан у латиници могао сматрати капиталом, веома је ријетко, резервисано једино за репрезентативнија јеванђеља, значи најзначајније црквене књиге, и понеки натпис на фрескама и камену (ктиторски натписи у црквама). Архаичан, са крупним, читким и проријеђеним словима, држећи се начела „коса-танка, усправна-дебела“, чије су вертикале подсјећале на античке стубове са базама и капителима, ћирилични устав је био све неподеснији за вријеме о којем говоримо. Он ће се у тихом ходу већ раније претопити у полуустав, знатно еластичније и практичније писмо којим су се брже и једноставније преписивале књиге. У стилскографичком смислу ово писмо ће и даље бити калиографско, блиско уставу али са неким искуствима брзописа или пословног писма.

Полууставом ће се у Босни и Херцеговини писати готово све црквене књиге, постепено он ће се појавити и у насловима икона, па чак и у штампаним издањима горажданске штампарије. Његов развој у XVII и XVIII вијеку слиједиће линију све примјетнијег удаљавања од устава и приближавања курзиву који се опет све више удаљавао од средњовјековног пословног минускулног писма из којег је брзопис произашао. Управо због те чињенице унутар историје ћириличног писма код нас тешко је говорити о паралелном постојању устава и полуустава у османском периоду – правилније је уочити цјеловито израстање другог из првог.

 

ПРЕПИСИВАЊЕ ЋИРИЛИЧНИХ КЊИГА У МАНАСТИРУ ТВРДОШ

Први сигурно установљени преписивачи ћириличних књига у Босни и Херцеговини у османском времену јавља се у манастиру Тврдош, Требиње. Ако је писана ријеч редовно претходила слици, а то је стварно тако, онда се то лијепо може илустровати примјером обнове преписивачке и сликарске вјештине почетком XVI вијека. Десило се то у истом манастиру, Тврдошу, у коме је Марко Стефанов Требињац 1509. године преписао Октоих, данас у Савини, а 1510. дубровачки сликар Вицко Ловров осликао тврдошку цркву фрескама „у грчком стилу“.

Обнова преписивачке дјелатности јавља се дакле у јужним областима Херцеговине, око Тврдоша у коме столују упорни и предузимљиви херцеговачки митрополити и манастирски игумани, као што су Висарион и Марко, па и самозвани архиепископи (Јован), они који нису признавали чин укидања патријаршије у Пећи. Сматрали су да на то имају право јер су слиједили линију Херцеговог митрополита Давида и „придржавали гроб св. Саве у Милешеви“.

У тој средини 1509. године проговорио је преписивач Марко Стефанов Требињац. Као тврдошки калуђер и „подстригач сукна“ он је 1502. године примљен на изучавање сликарске вјештине код дубровачког сликара Матка Миловића. Његов Октоих из 1509. писан је немирним и рустикалним полууставом, а украшен је иницијалима, једноставним заставицама са црвеним, зеленим и смеђим цртежом стилизоване палмете. Марко Требињац преписао је првих 155 страна овог петогласника, а остале, до 330 странице, Марко Пивац. Требињац је касније преписао и Устав, сада у Загребу (Свеучилишна библиотека, Р 3361), потписавши се два пута као Марко зограф и Марко дијак. Његов запис у Октоиху из 1509, лијеп и пун опсервација, представља Требињца као надареног књижевника и стилисту:…“због греха наших достиже нас турска жељезна палица која нештедице руши уставе православља. И порушише се свете цркве и измјенише предања светих ктитора; и би недостатак закона и књига. И многи, од никога не мучени, одступише од православља и примише њихову вјеру, као што апостол прије рече: повуче их сила и великославље. У та времена царствовао је нечастиви, Тројици мрски и хришћанима досадни цар исмаилтељски Бајазид. Преписа се ова душиспаситељска књига, звана октоих, у љето 1509, круг сунаца 17, луне 6, мјесеца марта, 31. дана. Писа смјерни свешћени монах Марко по заповједи мога господина и учитеља архијереја кир Висариона, при преосвешћеном архиепископу кир Јовану у мјесту од њих сазданом, у цркви Успења пресвјете Богородице у Требињу. Сврши се у суботу на светог и праведног Лазара“.

Све док се не пронађе старији преписивач, Марку Стефанову Требињцу припадаће част првог умножаваоца књига у османском периоду у Босни и Херцеговини.

18. маја 1508. године, у Милешеви или у Сарајеву, дијак Владислав преписао је Житије св. Саве Српског по Доментијану, које се чува у Музеју Старе цркве у Сарајеву. Немирни полуустав овог рукописа, украшеног заглављима и флоралним иницијалима, сасвим је близак дуктусу Марка Стефанова Требињца, као што је Владислављев запис по духу и композицији веома подударан са Марковим записом.

ПОП ОЛИВЕР – ПРЕПИСВАЧ ЋИРИЛИЧНИХ КЊИГА У МАНАСТИРУ ПАПРАЋИ

Слиједећи преписивач јавља се у Папраћи. Ту је 1513. године поп Оливер преписао једно веома лијепо јеванђеље оставивши на посљедњем листу запис, љепши од оног који је оставио Марко Стефанов. Он једном реченицом упечатљиво слика тешке прилике око Папраће: „Овдје је страх, овдје је скрб, овдје је биједа велика, као што бјеше распеће Христово…. Невјера бјеше и бједа исмаилтелска … Посљедњи грешни поп Оливер писа“. Данас се Оливерово јеванђеље чува у Чајничу.

Слиједећи преписивач појавиће се у Сарајеву. Ту је 1516. године презвитер Вук преписао Јеванђеље, те као и његови претходници оставио дужи запис из кога дознајемо да је писао у „мјесту Врхбосни које се зове Сарајево“. „Тада је у те дане и у тој земљи било велико повећање Агарјана а велико умањење православне вјере“. Сада се Јеванђеље налази у манастиру св. Тројице код Пљеваља.

Три године касније, 1519. године, прорадиће прва штампарија у Босни и Херцеговини. По налогу Божидара Љубавића Горажданина, који је у другој деценији XVI вијека био на некој служби у манастиру Милешеви, иначе потомка Вукосава Љубавића, угледног трговца и кнеза горажданског из времена око половине XV вијека, његова два сина, Ђурађ и калуђер Тодор, обрели су се 1518-1519. године у Венецији како би ту, у центру штампарства, изучили овај још увијек нови занат и набавили потребну опрему. Ту у „туђој земљи“, они су излили „коситерова слова“, „саставили форме“ набавили дворезне заставе и вињете, те омогућили штампање прве књиге Служабника, завршеног 1. VII 1519. године, када је Ђурађ већ био мртав (умро 12. марта 1519). Да ли је Служабник одштампан у Венецији или у Горажду још увијек није јасно, али већ друга књига Псалтир са последованијем, завршена је 21. X 1521. године у цркви св. Ђорђа у Сопотници код Горажда на Дрини. Трећа и последња књига горажданске штампарије, Молитвеник, одштампан је 1523. такође у Горажду. Тодору тада помаже извјесни ђакон Радоје.
Након 1523. године штампарија у Горажду више није радила. Претпоставља се, с разлогом, да је турска управа нашла мотив да рад на штампању књига онемогући. Потомци Божидара Љубавића прењели су штампарију у Влашку, гдје су у Трговишту „с мадрами Димитрија Љубавића“ Божидаревог унука, иначе логотета, одштампани 1543. Апостол и 1547. Требник (трудио се штампар Мојсеј Дечанац).

ГОРАЖДАНСКА ШТАМПАРИЈА

Значај горажданске штампарије у развоју писмености у Босни и Херцеговини, па и шире, још увијек није довољно уочен и наглашен. Година 1519. је без сумње најзначајнији датум у историји штампарства на овом тлу. Горажданска штампарија прорадила је само 79 година након Гутембергове и 25 година послије прве ћирилске штампарије на словенском југу, цетињске-ободске.

Не зна се у којем су тиражу издаване горажданске књиге – претпоставља се да није био велик – али судећи по чињеници да је само у Хиландару сачувано шест примјерака Служабника, смијемо претпоставити да је 1519. године одштампано преко сто примјерака ове књиге, а то је за прилике у којима су настале лијеп тираж. Можемо тек да замислимо какав је ефекат имало такво издање у приликама када се књига руком умножавала. Задивљује величина горажданске књиге – Псалтир са својих 352 листа представља до тада највећу нашу штампану књигу. Превазићи ће је тек 1538. Вуковићев Празнички минеј.

Још три Босанца везаће своје име за развој старе штампарије.

Дијак Јован Малешевац који је „уморном руком и мутним умом“ преписао у Тврдошу 1524. године Минеј, наручен од митрополита и игумана Марка, већ помињаног, радио је око 1561. године у Љубљани и Ураху са Приможем Трубаром на штампању мисионарских протестанских ћириличних књига. Када је Трубар био нападан због ангажовања Јована Малешевца и Матије Поповића, одговорио је противницима да су ови православни свештеници из Босне родом, да су тамо одгојени и да се добро служе својим књигама и језиком. Јован и Матија обећавали су 1561. године Трубару да ће из Босне добавити људе вичне штампарској вјештини, подразумјевајући вјероватно оне који су радили у Горажду и Милешеви. Исте године, Јован је са Трубаром и Матијом пренио на магарцу товар ћириличних („ускочких“) из Љубљане у Урах (град на југу Њемачке – Б. Р.).

Мисионарска акција Трубара није имала значајнијих резултата, те су Јован и Матија враћени кући.

У међувремену Јован се бавио преписивањем књига. Поред требињског Минеја (можемо га сматрати настављачем скрипторија кога је ту основао Марко Требињац) он је 1532. и 1546. преписао два јеванђеља, 1531. писао са још два дијка (писара – Б. Р.) један рукопис, а 1545. године наставио и завршио један Пролог. Недавно смо Јованово име без датума нашли записано на примјерку цетињског Октоиха пронађеном у Штекеровцима код Гламоча. Ту Јован вели да је Октоих откупио „за здравље живима и помен мртвима“, наводећи да је „родом и племеном Малешевац од села Отковака“, које се још и данас налази у близини Гламоча гдје живе Малешевићи, како се и село понекад назива.

О његовом сараднику Матији Поповићу још увијек нема значајнијих података.

Трећи Босанац који ће се бавити штампарством био је Јован Светогорац, Гомионичанин, родом „од Босне од мјеста Каменграда“. Овај постриженик манастира Гомионице, касније хиландарски монах, радио је 1649. године у Трговишту у Влашкој на штампању Цвијетног триода. Издавање књиге помогла је Јелена, жена Матије Бесараба, а Јовану је помагао у послу Прока типикар. Књига је лијепо украшена црним и црвеним иницијалима, заставама и скромним минијатурама.

Кратка епизода горажданске штампарије није обезвриједила преписивачки рад. Још три и по вијека гориће по ћелијама преписивачки жижци.

У Стоцу је 1547. године извјесни Јован, можда Малешевац, преписао Апостол, а анонимни дијак пише Јеванђеље 1550. године у Сопотници, у истој оној Херцеговој цркви у којој је четврт вијека раније радила Љубавића штампарија.

Из далеке Пољске јавља се 1551. и 1561. године Михаило Зборожевић-Александровић, потомак избјеглица из области Папраће. Он ће преписати Јеванђеље, сада у Букурешту (Библиотека Академије, Мс. слав. 460) и Псалтир, и оба послати у манастир Папраћу. Био је то вјешт и надарен калиограф и илуминатор, који је писао и раскошно украшавао своје рукописе у духу рускомолдавских скрипторија највишег квалитета.

Српска црква је 1557. године постигла значајан резултат – обновљена је патријаршија у Пећи. Од тада ће просвјетни, културни и умјетнички подухвати бити све чешћи, свестранији и организованији.

Дијак Дмитар преписао је 1564. године у Сарајеву у кући богатих Десисалића, Минеј који се сада чува у збирци Старе цркве у Сарајеву. Његово је дјело и Јеванђеље, сада у манастиру св. Тројице код Пљеваља.

Јерођакон Мардарије преписао је 1566. године у Завали Богородичник.

У Дубици је 1587. године активан анонимни преписивач.

ПРЕПИСИВАЧ ЈЕРОМОНАХ ТИМОТЕЈ ГЛУХИ

Крајем XVI вијека у озренском манастиру ради изузетан преписивач, јеремонах Тимотеј Глухи. Године 1589. он је у Озрену преписао Панегирик, а 1592. Метафраст. У њему је оставио лијеп и надахнут запис о својој тешкој глухоћи. Трећа Тимотејева књига пронађено је недавно у Војводини, куда су доспјели и Панегирик и Метафраст. Биће да су озренски монаси након провале Еугена Савојског у Босну крајем XVII вијека побјегли у Срем понијевши са собом и манастирске књиге. Али, колико је књига преписао Тимотеј Глухи и колико је њих пропало у том и наредним метежима?

У селу Рогљу код Тријебова (Мркоњић Град) поп Богдан је преписао Триод 1593. године. Био је жив и 1604. када је „у Требову, в Вакупу близу града Јајца“ преписао Мјесечник који је касније доспио у манастир Хопово.
У Завали, Мардаријеву преписивачку вјештину наставља калуђер Лука, који ту 1600. године преписује Минеј за март и новембар.

Преписивањем књига бавио се и извјесни Теодор који се 1607. јавља „близу Моштанице“.
Прва четвртина XVII вијека обиљежена је изузетно интензивном активношћу православне цркве на свим пољима културе и умјетности. Било је то посљедње плодно доба старе српске умјетности, након кога ће кривуља њеног развоја имати силазан смјер. У том времену раде знаменити ствараоци разних умјетничких вјештина а међу њима и преписивач Аверкије.

Аверкије је најбољи и најплоднији преписивач ћириличних књига у нашој земљи у османском периоду. Био је поријеклом из Херцеговине, али је највећи дио живота провео у Светој Гори као хиландарски монах, који је вјероватно само усавршио свој преписивачки дар. Имао је срећу да сарађује са Иларионом, такође Херцеговцем, знаменитим хиландарским игуманом, коме се Аверкије с поштом обраћа у својим поговорима. Његов савременик и друг је и Георгије Митрофановић, највећи српски сликар свога времена. Не знамо колико је књига Аверкије преписао, али су сачуване сљедеће: Пенегерик добрунски Аверкије је преписао 1614. године „ни за сребро ни за злато већ на поклон Богородици добрунској“. Своје име духовито је скрио у акростиху: „Ако желиш да знаш име оног који је писао а ти погледај на горњи стих“.

Из 1616. године потиче његов Триод кабларски, у коме понавља скривалицу са акростихом и оставља кратак запис на грчком језику којим је очигледно владао.

1618-1619. он је у Студеници, гдје пише Псалтир а 1619-1620. Типик студенички.

Затим га 1623. срећемо у Хиландару. У Кареји пише Панегирик за септембар.

Наредне, 1624. године, у овом манастиру пише Панегирик за октобар, а истог датума настаје и његов Панегирик за новембар.

Године 1625. преписан је Панегирик за децембар у чијем поговору Аверкије наводи свој завичај: „Монах Аверкије од земље Херцега“.

Из 1626. сачуване су три Аверкијеве књиге: Панегирик за јануар, Панегирик за фебруар и Златоуст. Ову посљедњу књигу Аверкије преписује на молбу Антонија, гомионичког јеремонаха који тада лута Светом Гором окајавајући неке гријехе учињене своме матичном манастиру.

Још један Златоуст Аверкије преписује 1632. године. То је и посљедња његова књига.

Неколико помена о себи оставио нам је јеремонах Петар из Житомислића. Он је у овом манастиру 1611. године преписао Минеј за децембар а наредне године Минеј за март. Да је „чрталац Петар“ био знаменит калиграф судимо по томе што је путовао чак у Возућу код Завидовића како би ту преписао Лествицу, сада у Житомислићу. Он је вјероватно 1619. године преписао и Златоуст, иначе непотписан, а може му се приписати и Петров типик манастира Житомислића из 1619.

Петров савременик у Житомислићу је дијак Јефрем, који се трудио 1613. године око рукописног Минеја. Наредне 1614. године у Житомислићу ће преписати Служабник Рајковић Ратко, монах Троичког манастира код Плеваља. Он је допутовао у Житомислић или по извод или да уз Петра и Јефрема научи преписивачку вјештину. Јер поред њих двојице преписивањем се тих година баве још двојица Житомислићана: игуман Висарион преписује 1616. године „Учитељноје јеванђеље“, које завршава исте године неки Гавриловић. Све говори да је скрипториј у Житомислићу тада изузетно активан и богат дијцима.

Најзнаменитији житомислићки калиграф друге половине XVII и почетком XVIII вијека је монах Григорије, за кога се мисли да је бивши световњак Хаџи Гаврло Тадић-Хумковић, познати и угледни грађанин Сарајева. Прије монашења Гавро је путовао у Дубровник, Венецију, Угарску и Јерусалим. Преписао је и са 34 минијатуре илустровао „Водич кроз Јерусалим и света мјеста Палестине“ гдје даје и нека своја лична запажања. Преписао је 1712. и 1713. Архијератикон, Молитвеник и Чудеса Богородице, а 1716. Властарев правилник.

У првој половини XVIII вијека већ престарјела преписивачка школа манастира Житомислића, најзначајнија у Босни и Херцеговини, полако се угасила.

Спорадично, преписивачи се јављају и даље али све рјеђе и са мање значајним црквеним књигама.
Јеремонах Захарије преписао је 1628. године у манастиру Возући један Молитвеник, а у Сарајеву 1558(?) Висарион пише Отачник.

Фочански калиграфи Томо и Васиљ Тодоровић можда и преписивачи, потписали су се на Зборнику из Фоче из 1689. Фочак је и Николић Спасоје, који у то вријеме преписује Јеванђеље.

Вукосав Рашевић-Калуђеровић преписао је у Сарајеву 1702. године једну књигу.

Никола Властелинчић у Москви преписује 1715. године Требињски љетопис.

Дамјан Мали, поп из Тимара код Приједора, преписује један богатије украшен Требник.

Василије Чајничанин 1737. такође преписује Требник.

Дијак Лазо из Герзова преписује 1737. године Псалме Давидове и пјесме Мојсијеве. Њему су мјештани након смрти подигли споменик у облику крста са наивним портретом, представивши га са књигом у руци.

Вучан 1740. године преписује у Сарајеву Житије кнеза Лазара и Милоша Обилића.

Хаџи Арсеније Троичанин, родом из Сарајева, преписао је 1743. Октоих за Пљевалски манастир.
Нешто писменији и плоднији преписивач овог времена био је јеремонах, касније гомионички игуман, Силвестар Станковић. Писао је записе по књигама и црквеном намјештају, а 1750. „под високом стијеном у планини Осмачи код Бања Луке“ преписује Александриду.

Христифор Житомислићанин био је добар калиграф. У Сарајеву је водио сарандар (тефтер) Старе цркве, а на икони Деизис са свецима, сада у Тријебњу, оставио је 1750. године запис изузетно складне калиграфије.
У Добрићеву, књиге преписује тешком и грубом руком Мојсије Добрићевац, а у Требињу Лонгин типикар пише 1798. Поменик.

Преписивачки жижци по манастирским ћелијама све су слабашнији али су се тешко гасили. Још и онда када више није било никаквих разлога појединци су осјећали потребу да препишу неку књигу. Радио је то половином XIX вијека Ђорђе Продановић, Фочак, дијак и књиговезац, али само по анахроној инерцији традиције.

На крају, нужно је напоменути: овај преглед сачињен је на основу фрагментарно сачуваних података о ћирилици у Босни и Херцеговини у османском времену. Ограничили смо се прије свега на преписиваче и умножаваоце књига, у увјерењу да је њихов допринос писмености без сумње најзначајнији.

Скромност изнесене материје не одражава право стање писане ријечи у овом периоду – она је била знатно распрострањенија, али ми њену прави слику данас веома тешко васпостављамо, поготово након посљедњег рата (Други свијетски рат – Б.Р.) у којем су манастирске библиотеке систематски уништаване. Тада је страдала најзначајнија библиотека у Херцеговини, у Житомислићу, као и друге у Завали, Дужима, Добрићеву, Озрену, Тавни, Папраћи, Ломници и Гомионици.

Оригиналан назив дјела из којег су преузети дјелови текста: Здравко Кајмаковић, Ћирилица код Срба и Муслимана у Османско доба, Писана ријеч у Босни и Херцеговини од најстаријих времена до 1918. године, Сарајево 1982, 144-173.

(Напомене уврстио историчар Борис Радаковић)

 

ИЗВОР: Срби у БиХ